Verovati, ne verovati
Ceslav 01 S

Photo: Judyta Papp

Moje znanje je neveliko, a pamet kratka

OGRANIČEN

Moje znanje je neveliko, a pamet kratka. Trudio sam se koliko sam mogao, studirao, pročitao mnoštvo knjiga, i ništa. U mojoj kući knjige su preplavile police, leže u gomilama na nameštaju, na podu, ometaju prolaz. Naravno, ne mogu sve da ih pročitam, a moje gladne oči stalno čeznu za novim naslovima. Ali, da budem jasan, osećanje sopstvene ograničenosti nije nešto stalno, samo se s vremena na vreme pojavi, blesne svest o ograničenosti naše mašte, kao da su kosti naše lobanje suviše debele i ne dozvoljavaju umu da obuhvati sve ono što bi trebalo da mu bude dato. Trebalo bi da znam sve što se događa sada, istovremeno, na svakoj tački zemljine kugle, trebalo bi da mogu da proniknem u duhove mojih savremenika i ljudi nekoliko generacija mlađih, kao i onih koji su živeli pre dve hiljade i osam hiljada godina.

Trebalo bi, i šta s tim.

SMOTRENOST

Prema knjizi budističkog monaha, koju čitam, sama suština budizma je mindfulness.

Ovo se verovatno može prevesti kao smotrenost (reč postoji još kod Mikotaja Reja) ili biti smotren. To znači primati s pažnjom to što je sada, umesto okretati se ka onome što je bilo ili što će biti. Spas za one koje muči savest, koji prežvakavaju svoje stare padove, spas za uznemirene koji sa strahom zamišljaju šta će se dogoditi sutra. Samo da moje pesme pomognu njihovom čitaocu da se nastani u sada. I samo da kao čovek budem izlečen od bolesti sećanja.

PRIVREMENO I TOBOŽE

Ustajati ujutru i ići na posao, biti povezan s ljudima osećanjima ljubavi, prijateljstva ili otpora - i sve vreme razumeti da je to privremeno i tobože. Jer, stalna i stvarna bila je u njemu nada, toliko jaka da ga je sam život razdraživao. Evo, odmah, za minut, trebalo je da uhvati - upravo, šta? Čarobnu formulu, u kojoj je bila sva istina o životu. Prao je zube, a ona je bila tu, tuširao se i skoro ju je izgovarao, da nije ušao u autobus, možda bi mu se javila, i tako ceo dan. Kada se budio usred noći, osećao je da prodire ka njoj kroz tanak zastor, ali tada je, tako napregnut u svojoj težnji, padao u san.

Nije se odnosio blagonaklono prema svojoj slabosti. Slagao se s tim da treba da bude to što jeste na mestu i u trenutku, pažljiv prema bliskim mu ljudima i da vodi računa o tome šta očekuju od njega. Izjavljivati da su privremeno i tobože značilo je nanositi im nepravdu, nije mogao, ipak, da se oslobodi misli da za život s njima zaista nema vremena.

VEROVATI, NE VEROVATI

Bio sam duboko religiozan čovek. Bio sam čovek koji uopšte nije verovao. Protivrečnost je tolika da ne znam kako da živim s njom. Nametnula mi se sumnja da se u reči „verovati” krije nekakva sadržina, dosad neispitana, možda zato što je to više pojava koja pripada životu ljudske zajednice nego psihologiji jedinke. Ni jezik koji upotrebljavaju verske zajednice, niti jezik ateista nisu pogodovali razmišljanju o njenom smislu.

Često mi se čini da je objašnjenje sasvim blizu, da nekako lebdi u vazduhu, i da će čim nađe tumačenje u rečima, mnoštvo ljudi uzviknuti: „Pa da! To je upravo slučaj sa mnom!”

Jer tu su, pored mene, u crkvi, krste se, ustaju, kleče, a ja naslućujem da se u njihovim glavama događa isto što i u mojoj, to znači više žele da veruju, nego što veruju, ili veruju na trenutke. Sigurno se ne događa kod svih isto, ali kako? I sigurno je ta sadržina pre nekoliko stotina godina u glavama bila drugačija, mada je još u sedamnaestom veku Paskal beležio: „Poricati, verovati i potpuno sumnjati isto je za čoveka što trčanje za konja”, a u devetnaestom veku Emili Dikinson će reći: „Verujem i ne verujem sto puta na sat. Time verovanje zadržava elastičnost”. (I believe and disbelieve a hundred times an hour, which keeps believing nimble). Biti s njima u crkvi važnije je nego mudrovati za svoj račun - zar ne oseća i ne misli tako većina njih u crkvenoj zgradi, dajući priliku za žaljenje na obrednu religiju, ali istovremeno vršeći čin pokornosti?

Možda se približavam i govorim: „toplo, toplo”, kad odjednom imam viziju čitave nage skupine - životinjska bića oba pola, sa svojom rutavošću, seksom, vidljivim deformacijama, koji se povezuju u obredu visokog, bestelesnog obožavanja - može li postojati nešto čudnije?

*Prevela s poljskog Ljubica Rosić

Oceni 5