Molba nacistima: Pustite nas u Srbiju da potamanimo komuniste!

Borba protivu razornih elemenata
Naši logorski reakcionari pre svega nisu verovali kao „stručnjaci“ u pobedu Rusije. Ali i kao zainteresovani, nesve sno nisu hteli da veruju. Kada se to pokazalo u vidu neodolji vom, mnogi su se uzjogunili, i počeli da poriču činjenice. Odatle pak pa do fabrikovanja činjenica, koje je usledilo, samo je jedan korak. On se zove samoobmana, ako ne i vračanje i kobljenje. Slično je bilo i sa doprinosom Engleza i Ameri kanaca. To su najpre nipodaštavali kao drugostepeno, docnije izvodili naopake kombinacije i duljili termine unedogled, uvek predviđajući nagla iznenađenja, na štetu Rusije, u korist Nemačke. Ko da dopusti da takva mašinerija propadne! Ona je umetničko delo vekova!

General Kalafatović, načelnik Generalštaba, izdaje naredbu u Nirnbergu da se potpiše takozvana Nirnberška deklaracija. U deklaraciji se mole nemačke vlasti da nas pošalju u Srbiju da pomognemo konstruktivni rad generala Nedića, da potamani komuniste. Posle obavljenog posla neka nas vrate u logore

Bez nemačke aktivne pomoći naša reakcija bila bi pora žena u logorima. Nemci su ih pomagali i podržavali, a često i spasavali, jer nisu dopustili očajničke mere, niti su im dali sasvim neograničenu vlast, nego po nekom redu i lice merju neke logike. Inače, bez nemačke kontrole naša reakcija mogla je da učini poteze čistih „desperadosa“ i da bude brzo i naglo raskrinkana. Sadejstvo sa Nemcima ostvarivalo je neki složeniji kontrapunkt koji je otežavao snalaženje. Nemci su zabranjivali napredna predavanja, selili javne rad nike u druge logore, trebili i čistili logore od „plesni, olo ša i razbojnika“, od anarhista i trockista. (Ovo je poslednje omiljeni izraz naše reakcije. Njime se htelo da kaže da čak i boljševizam poštuje državu, vojsku i disciplinu, dok mi, logorski boljševici, idemo protivu same ideje vojske, te svaki vojnik, Srbin ili Nemac, ma koga pravca bio, ima nad tim da se zgrozi. Tako su nam odricali čak i kvalifikaciju boljševika i ostavljali samo uvredljiv nadimak trockiste.) Nemci su pretili svim razornim elementima javno i taj no, u naredbama i u harangiranju. Logori su ispražnjavani od nepovoljnih i ostajali u vlasti poželjnih. Ali su odmah usta jali novi, i zaprepašćivali radikalizmom. Pokret je bio stihijski. Njegova energija dizala je na revolt i najmirnije ljude koji su vršili svoju dužnost čim bi, odlaskom grozni čavih, na njih, umerenije, dolazio red.

Nedićeva propaganda imala je snažnog odjeka kod naše reakcije. Veza sa Nedićem na sve načine, kuririma, poštom, preko onih koji su išli kućama i preko Nemaca, bila je jaka. Protivnicima se pretilo i pomoću Nedića. Naročito njihovim porodicama. Nedićeva vlada slala je izvesnim šefovima i izrazitim predstavnicima logorske reak cije „državne pakete“. Bilo je stalnih odlazaka i dolazaka, opštenja preko bolesnika koji su dobijali dozvolu da se u zemlju vrate.

Nedićeva izdaja donekle je u očima mnogih aktivnih oficira ublažila, mesto da uveća, ljagu koja je na sve naše oficire pala. Sad se isticalo da se opet kao jedini mogući paladin, kao Gralov vitez, našao general da spasava zemlju sa lozinkom rada, narodnog predanja, svetosavlja, monarhije, sa šestojanuarskim odbacivanjem profesionalnih političara, isticanjem srpstva, Srbinove grude – makar to privremeno bio i beogradski pašaluk – pojavio se sa zdravim istica njem nemačkog prijateljstva, koje je za nas privremena mudra politika. Isticao se Nedić kao novi, veći knez Miloš, otac otadžbine, kao nacionalni političar patrijarhalnoga kova kome leži na srcu samo dobro naroda, ma i po cenu privid nog poniženja, koje ga čini većim i tragičnijim. Tako je osvo jio geslo „ratnog lukavstva“, koje je u ratu vrhovno. Pa i za one koji ne veruju u nemačku pobedu prijemljivo je ratno lukav stvo: pravićemo se nemački prijatelji, kao knez Miloš pri jatelj vezirov, da bismo mi u ropstvu (na koje toliko misli Nedić i koje će možda i odmoliti od Nemaca, da se vratimo) sačuvali go život, a naš narod svoju puku egzistenciju. Radi se o samoj egzistenciji naroda, koja je ugrožena. Samo je gene ral, ne izvan, nego iznad stranaka, rodoljub ponikao iz naše armije mogao ovo da shvati i da izvede!

Nirnberška deklaracija
I sad dolazi najsramnija epizoda našeg robovanja, bez primera u analima. Ona je inspirisana, između ostalog, i „ratnim lukavstvom“. General Kalafatović, načelnik Generalštaba, izdaje naredbu u Nirnbergu da se potpiše takozvana Nirnberška deklaracija. Ko je ne potpiše, preti mu se smrću, i njemu i njegovoj porodici u Srbiji i, najzad, naziva se izdajnikom naspram zajednice, logora koji može da strada kao niko ako svi, ama do poslednjega, ne potpišu. U deklaraciji se mole nemačke vlasti da nas pošalju u Srbiju da pomognemo konstruktivni rad generala Nedića, da potamani komuniste. Posle obavljenog posla neka nas vrate u logore. Ovim dokumentom general Nedić dobija moralnu podršku svih oficira, moralno punomoćje, mi otpadamo od saveza, a Nemcima se pokazuje da smo svi protiv komunističke Rusije, da mogu na nas računati. Potpisujući deklaraciju – vele generali i njihovi pomoćnici – u prvom redu spasavamo živote.

Mi smo najpre u ratu kapitulirali na bojnom polju, sada smo kapitulirali i moralno. Odrekli smo se svega, čak i časti, onoga što nam niko nije mogao oduzeti

A naši su generali dosledno i istrajno verovali da nam predstoji pokolj, da nam preti smrt i da ne smemo nikad i ničim izazvati Nemce, jer nas niko ne štiti. Nemci nam i ina če nisu saopštili koja je naša država zaštitnica, nego nas upućuju radi žalbi – na svoj rođeni Crveni krst! Zatim – nastavljaju sirenskim glasom i misteriozno – možda ćemo i u zemlju! Odvratna idila gurmanluka u zemlji gibanice i đuvečeta – u opštem krvoproliću, nije bila od najmanjih parola u agitovanju za potpis. Stvarno – veli nam se – poma žemo Srpstvo, spasavamo Srpstvo, spasavajući uzgred i sebe same. A ako se list okrene, mi ćemo u novu izdaju, ništa lak še, protivu Nemaca. Švaba je i inače glup i ne ume mnogo da smisli u politici!

Ovu sramnu deklaraciju potpisao je najveći broj oficira iz ogromnog Nirnberškog logora od sedam blokova. Po drugim logorima, ali u sasvim malom obimu, stvarane su slične „poklonstvene“ izjave radi odlaska u zemlju. Prilikom repatriranja bolesnika i drugih takođe je potpisivan sličan tekst. Nirnberšku deklaraciju potpisivali su u Nirnbergu čak i Jevreji, pod užasnom pretnjom, mada je njih ta ista propaganda zvala vinovnicima boljševizma. Mali je broj nas zarobljenika iz Nirnberga koji nismo potpisali. U naše kartoteke to je ušlo kao najveći zločin. Oni koji su potpisali protivno ubeđenju i u duševnoj potištenosti, ali iz disciplinovanosti, pa se posle pokajaše, dolazili bi do besa kad im se to spomene. Mržnja na reakciju, koja ih je prevarila i naterala, bila je utoliko veća.

A kakav bi mogao biti stav Ženeve i saveznika prema potpisnicima – pomagačima nemačkih pomagača – koji su javno potpisali da odustaju od zvanja saveznika, koji su se ponudili da s oružjem u ruci najamniče neprijatelju! Nirnberškom deklaracijom izgubili smo i u očima Nemaca, koji su nas prezreli što smo se tako lako predali. Izgubili smo pred sobom, pred našim vojnicima – ko da im pogleda u oči? Ta deklaracija dala je rđavo svedočanstvo o moralu jednog oficirskog kora koji bi morao biti iznad svakidašnjeg političkog podvaljivanja, ostavljajući „makijavelizme“ drugim staležima. Podvala, ratno lukavstvo postavljeni su ovaj put i iznad pojma časti i ponosa, koji sačinjavaju i istkivaju oficira. Ako se počne sa političkim podvalama – gde im je kraj? Šta će biti od zakletve? Nirnberškom deklaracijom pogažena je zakletva jasno i određeno, bilo da su je iskreno potpisali, bilo neiskreno. Stavili smo se nedvosmisleno u službu neprijatelju (odnosno oni koji su se potpisali). Docnija pozivanja reakcije na svetinju vojničke zakletve bila su ništavna samim tim što je ta ista reakcija zahtevala, pro uzrokovala i postigla, da se najveći deo naših zarobljenih oficira odrekne čak i tako skromne uloge borca u nedejstvu, piona izbačenog za sada iz igre, zarobljenog ratnika. Mi smo najpre u ratu kapitulirali na bojnom polju, sada smo kapitulirali i moralno. Odrekli smo se svega, čak i časti, onoga što nam niko nije mogao oduzeti.

Jedna grupa reakcionara u tadašnjoj i tamošnjoj, za reakciju blažoj klimi, počela je da obrazuje mlađe i najmlađe oficire u „Gvozdenu gardu“ u duhu Nedićevom. Po barakama – istina, samo u dve-tri – počeli su pogdegde da se javljaju natpisi „Jevrejima pristup zabranjen“

Diskusija o Nirnberškoj deklaraciji ostala je najbolnija tačka našeg robovanja. U prvi mah reakcija je likovala do neba. Ona je videla svoj potpuni uspeh. Ona je mislila da je sada genijalnim lukavstvom vezala sve oficire za sebe, kao đavo kad natera grešnika da potpiše krvlju srednjovekovni ugovor kojim se duša predaje paklu za svu večnost. U tome su se prevarili. Pakt sa nečastivim, pakt sa Mefistofelom ispao je i ovaj put na štetu Mefistofela. Žrtva se otela iz njegovih kandži. Obmanuti su obmanjivače utoliko više mrzeli ukoliko su im se većma oči otvarale. Odrekli su se potpisane menice. Mržnja je rasla do neizmernosti.

Gvozdena garda
U Osnabriku, logoru srazmerno podnošljivom, starom i uređenom, zatekli su se najpre oficiri koji nisu bili mnogo seljakani. Kod njih je vladala neka vrsta „građanskog primirja“. Dolaskom velikog broja reakcionarnih generala i jedne grupe nepoželjnih iz Nirnberga (docnije su pristizale i druge iz drugih logora) situacija se menja iz osnova. Jedna grupa reakcionara u tadašnjoj i tamošnjoj, za reakciju blažoj klimi, počela je da obrazuje mlađe i najmlađe oficire u „Gvozdenu gardu“ u duhu Nedićevom. Po barakama – istina, samo u dve-tri – počeli su pogdegde da se javljaju natpisi „Jevrejima pristup zabranjen“. (U Osnabriku su tada Jevreji bili smešteni po gorim barakama, formalno konfinirani, ali su prećutno ipak smeli da se kreću po celom logoru.) Nastajale su tuče. Najžešća oko „Zidnih novina“, koje su radile za Nemce.

Ovde vredi istaći ulogu popa Milana, koji je držao propovedi, podmuklo i ispod žita za Nedića, a jasno u fašističkom duhu. Propovedi su bile mnogo posećene. Jugoslavija – rekao je on na jednom velikom skupu – neće posle rata ići ni levo ni desno, a nad njom će sijati Vitlejemska zvezda (odgovorio sam mu tada: „Ići će, ali ulevo, a nad njom će sijati petokraka zvezda“)! Pop Milan je obilovao argumentima pro tivu boljševizma, i to argumentima iz kulturne istorije: što ruši porodicu, osnov civilizacije i humanosti. Generali tet je tada radio tiho i podmuklo, pod opreznim rukovodstvom Mite Živkovića, koji je imao veze sa svojim bratom u Lon donu. Mnogi aktivni oficiri drhtali su oduvek od smešnoga Pere Živkovića i nisu smeli da se zamere Miti. Govorili su i ćućorili: „Pera će uvek nadmudriti i nadlukaviti, teško onome ko mu se zameri.“ Maršal dvora Damjanović, general Čeda Šćekić, bivši upravnik grada Beograda Drinčić, kape tan Đorđević, potporučnik Deroko sačinjavali su grupu koja je bila radikalna u inače nešto rasplinutoj organizaciji. Direktive, iz prikrajka, davao je Mita Živković.

Jugoslovenska zajednica
Izbor Jevte Jovanovića, izbor Kolba, polet logorskog života u Osnabriku, snaga levičarskog pokreta učinili su kraj prvim, neveštim pokušajima reakcionara. Izazivanje malih tuča, kao one koje je sprovodio kapetan Đorđević, nije vodio nekom naročitom cilju. Samo su se odnosi zaoštravali. Trebalo je nešto šire, nešto ideološko, naravno uz nemačku pomoć.

Komunisti su okrivljavani za sve, čak i za rasulo vojske. Antisemitizam je bio pokriven, rasna teorija nakalemljena na naše prilike, kult slovenstva vezivao se preko neke mističke teorije za neki tobože isključivo slovenski kult porodice, kao da je ona pronađena u našim plemenima

Za šefa nove fašističke organizacije došao je popularni general Uroš Tešanović, sa slavom ispravnog oficira koji nije potpisao Nirnberšku deklaraciju, vojnog naučnika koji „slatko“ predaje, savremenog pedagoga, dosled nog neprijatelja Nemaca i „slavenoserbstvujuščega“ ideali ste. U svoju organizaciju uspeo je da uvuče i nekoliko Jevreja, radi bolje kamuflaže. Pokret je odgovarao momentu, imao je da okupi verne, a da obmane dobronamerne. Prikupio je oko sebe reakcionare, ali iz taktičkih razloga nije isticao u prve redove one najozloglašenije. Organizacija je odobrena od Nemaca, mada je imala u naslovu jugoslovenstvo, koje Nemci zvanično nisu odobravali, nazivajući nas uvek srpskim zarobljenicima. Organizacija je dobila prostorije, mada smo se gušili u stambenom pogledu – i čitav niz privilegija. Postepeno, uz pripomoć vlasti, istiskivala je druge ustanove i preotimala ih. Mita Živković bio je prinuđen da se javno angažuje u borbi, da postane komandant logora po milosti i volji Nemaca. Za svog pritvoreničkog poverenika uzeo je otrovnoga fosila, generala Gužvića (koji je nametnut i falsifikovanim, krnjim izborima). Postepeno predavanja i sve ostalo pali su pod punu nadležnost Mite Živkovića, odno sno Zajednice. Ova je razvila živu delatnost čak i na kulturnom polju. Obećanjima je primamila i neke stručnjake, čak su i na književnom polju radili koliko su znali i umeli.

Pojavila se utakmica jednih i drugih. Imali su i svoje slikare i plakatere, i ovi su računali na nemačku pomoć u izvesnim skromnim razmerama. Čak i gimnastika nije bila više zajed nička, a, usled utakmice, gimnastičara je bilo pet puta više no do tada. Svi su se znali u glavu i nije lako bilo onima koji su hteli da pozdrave čaršiju na obadve strane. Pojavljivala se patologija logora u svađama i raspravama ne samo politički diktovanim nego i bitnim za zatvoren prostor. Pod uslovima naših logora javlja se netrpeljivost koja je često opominjala na nervni zavod, ograđen od sveta.

Veliki deo nepoćudnih bio je dramski premešten u takozvani Logor D (sa Jevrejima, koji su zauzimali odranije dve krajnje barake, bilo je u logoru D oko 700 oficira). Taj logor, prenatrpan, preuzak, sa žicama u žicama, bio je unikum svo je vrste. Nemci nisu pristajali da logor D proglase zasebnim. Oni su zazirali od povrede nekog slova zakona, pošto su kao i uvek sâm duh Ženevske konvencije odricali. Logor D bio je u svemu zavisan od velikoga, u koji su iz drugih logora pristizali novi zarobljenici, koje je sve trebalo podvrći bla gotvornome i isključivome uticaju Tešanovićevog pokreta. Politički, ovaj pokret, pod maskom jugoslovenstva, sa geslom monarhizma mobilisao je oficire pre svega da se u logoru održi onaj i onakav red kakav žele Nemci. Spremali su se oni i za obračun u zemlji. Oficiri iz zarobljeništva – rudnik oficira, riznica – imali su tu da odigraju odlučnu ulogu. Kad dođe čas, oficiri su imali da uzmu vlast u svoje ruke i da je ne ispuštaju. To je lajtmotiv svih oficirskih klika. Imalo se poverenja samo u srpski elemenat. Osvete su imale biti strašne. Komunisti su okrivljavani za sve, čak i za rasulo vojske. Antisemitizam je bio pokriven, rasna teorija nakalemljena na naše prilike, kult slovenstva vezivao se preko neke mističke teorije za neki tobože isključivo slovenski kult porodice, kao da je ona pronađena u našim plemenima. Bez kulta porodice nigde i nikud! Mnogo su se bojali slobodne ljubavi. Šta se samo gluposti o toj slobodnoj ljubavi i o zajednici žena reklo! Ne znajući da je još Platon u svo joj Politeji preporučio zajednicu žena i dece – njihovi teo retičari pronašli su jezive primere slobodne ljubavi prvi put tek u Rusiji, i to pod uticajem nekih neslovena. Vavilon ska pokvarenost vladala je – po njima – u Sovjetskoj Rusiji, nešto poput onoga što se zna o prokletoj zemlji Inđiji iz naše narodne pesme: „Ognjena Marija u paklu“. I docnije, svi reakcionarni pokreti, kad su pričali o narodnooslobodilačkom pokretu, nisu propuštali da ga žigošu kao doslednog propovednika slobodne ljubavi. Čak su najsvetlije podvige žena objašnjavali samo i isključivo time.

Ipak, u početku nije bilo u Tešanovićevom pokretu one isključive vere u teror koja karakteriše sve naše oficirske slične pokrete. Htelo se pribegavati razlozima, a cenila se, prvi i poslednji put, i knjiga i učen čovek – pošto je i sâm vođa bio naučnik.

U prihvatanju od strane reakcionara generala Nedića i generala Draže Mihailovića treba uvek videti i tu notu mesijanizma u koji se verovalo u našoj vojnoj akademiji. Naša vojna akademija prožimala je oficirske naraštaje uverenjem da su oni najviše oličenje srpskoga naroda, sposobni za sve

I tako vidimo i u ovom pokretu odraz vere da samo vojnici mogu da spasu i da spasavaju otadžbinu, kako u miru tako i u ratu. Smatralo se da su civili bankrotirali, da nisu dorasli gigantskim naporima obnove, da zato nemaju nerava ni čula, smisla, rodoljublja. Smatralo se da su političari pokvareni kao mućkovi i da bi oni sve dobro početo uništili, da je samo vojska kod nas bogomdana za spas. Vojna disciplina rešava sva pitanja kao onoga „Sezame“ što otvara stenu u Hiljadu i jednoj noći. Primenom vojnog nepotkupljivog aparata odmrsiće se sve što je zamršeno. On ne poznaje Gordijev čvor. Slava stare vojske zasenjivala ih je. Njima nije padalo na pamet da je na tu vojsku spustila se ljaga, ne samo zbog njene crvotočne nesposobnosti prilikom ratovanja nego i zbog načina na koji je vodila svoje poslove docnije, pod okupacijom i u ropstvu. A kada bi koji od vojnih starešina u okviru Zajednice sada promrmorio dve-tri opšte fraze sa malo misaone zbrke, to se proglašavalo genijalnim: „Vidite, i mi umemo da se gađamo velikim rečima iz leksikona!“ Među vođama dolazilo je do razlaza, ali su se mirili pred opštom opasnošću. Svađali su se oko budućih mesta, plata i položaja. Mogli ste ih slušati u šetnji kako žučno diskutuju da li taj i taj zaslužuje za svoj rad u zarobljeništvu Belog orla IV ili samo Svetog Savu III stepena. Igra u položaje, akselbendere, titule, trake i odlikovanja ličila je na naivna priželjkivanja naših ruskih emigranata.

Reakcionari-generali bili su ubeđeni u spasiteljsku misiju naše vojske, vođeni i svojim interesom (kako su ga oni shvatili) i usađenom verom. Slušati ih kako anališu događaje, gledati kako se prave manji od makova zrna pred Nem cima, videti kako malo i naopako znaju stvari, posmatrati kako se prenemažu sa naučnim rečnikom, čuti ih kad se razmeću i hvale – sve je to iz blizine činilo težak utisak. Oni koji su o njima imali iluzije čudili su se sebi, a oni koji tih iluzija nisu imali ni ranije – bili su zapanjeni stanjem stvari.

U prihvatanju od strane reakcionara generala Nedića i generala Draže Mihailovića treba uvek videti i tu notu mesijanizma u koji se verovalo u našoj vojnoj akademiji. Naša vojna akademija prožimala je oficirske naraštaje uverenjem da su oni najviše oličenje srpskoga naroda, sposobni za sve, a da pletenice i zvezdice, kao trava raskovnik, otvaraju, i treba da otvore put ka svima položajima i zadacima.

U njihovoj mržnji na narodnooslobodilački pokret i na heroja narodnoga maršala Tita treba uočiti i taj njihov stav profesionalne zavisti. Oni s netrpeljivošću gledaju na kon kurentsku vojsku, postalu na drugoj osnovi, na oficire postale bez Vojne akademije. U gerilskome ratu oni vide uvredu protivu Napoleona, svoga idola, protivu viteškoga ratovanja vojnika od zanata – koje ih je odvelo najsramnijoj kapitulaciji.

U novim narodnim generalima oni osećaju da im je oduzet njihov patent, njihovo zagarantovano pravo da samo oni vode narod. (Poznata su etička izlaganja Aristotela bitna za grčki život: da je zavist najniža baš onde gde je utakmica ka svemu lepome onemogućena. Aristotel smatra da bi utakmica mogla da oplemeni sve – kao što je i oplemenjivala u narodu „kalokagatije“. Ali kad je sprečena, ona se izmeće u ružnu i gnusnu zavist.) Kod naših generala i visokih starešina i sama sila okolnosti – pošto su bili u logoru, a ne na slobodi – nije im dala mogućnosti da se takmiče u ratovanju protivu neprijatelja i oni su našem  narodnooslobodilačkom pokretu zavideli više nego ikome drugome. Našim partizanskim vođama oni su zavideli više negoli što bi mogli zavideti ijednom neprijatelju, oficiru neprijateljske vojske. Oni mrze partizane zbog „diletantizma“, koji se pokazuje savremeniji od njihova zanata, zbog sklada sa narodnom tradicijom blistave vojske rukovođene Vojnom akademijom – jer ta tradicija vojske „pod konac“ ne seže dalje od kralja Milana.

Legenda o mesiji, oficiru iz Vojne akademije, poništava se stvaranjem narodnooslobodilačkog pokreta, njegovim uspehom i njegovom slavom. Kako bi ga rado ožalili da je podlegao! Tumačili su njegove ustuke samo nedostatkom škole, i to njihove škole. U mržnji naših generala na slavni pokret ima mnogo od nemoćne srdžbe svrgnutih bogova pod zemljom, koji bljuju jed i prete Olimpu.

Nemački manevri sa nama
Nemci su stalno držali zarobljenike i pod svojom eksperimentalnom prismotrom. Uvek su nešto radili, mutili i razbistravali, pripremali i udešavali, prema potrebama partijske politike. U doba ustanove logora D u Osnabriku sazrela je kod njih misao da se svi razorni elementi prikupe i izoluju. To su, izgleda, tada radili i sa Francuzima. Ranije su pak, po drugome planu, sprovodili stalno vrenje, da se logori ne bi umirili, da bi se zabavljali o sebi, da bi se bekstva svela na najmanju meru. Sada se pojavljuje i u drugim logorima ideja logora D, pa se stvara logor u Striju, u koji dolazi najveći broj nas „razornih“, pa se evakuaci jom Strija stvaraju dva štrazburška logora koji se docnije evakuišu u Barkenbrige. Ovaj poslednji logor sadrži naj više „prokaženih“ i sve Jevreje, a dopunjen je zarobljenicima iz Italije koji su poslati u Strij možda slučajno, pogreškom, a možda i zato što se smatralo da je slom saveznice mogao da ih demorališe. U Striju su bili skupljeni i svi naknadni zarobljenici iz Srbije generala Nedića: nedićevci, vojvode, policajci (među njima zloglasni Odović, vrlo gord i uobražen zbog svojih podviga), nemački saradnici koji su se pokazali kao nepouzdani ili nezgodni, i izve stan broj ljudi koji su bili nesumnjivi i sadašnji nemački agenti, ubačeni u logor. Tako se izvela hirurška opera cija, odvojeni su, odsečeni iz ostalih logora, krajnji levi čari i krajnja desnica – nisu više potrebni kao kvasac u drugim velikim logorima. A u Striju i Barkenbrigeu jed ni čine protivuteže drugima. Veliki se logori prepuštaju generalima. Lišeni su bukača. Naši generali mislili su oduvek da samo sumnjive, ambiciozne ličnosti stvaraju nezgodne pokrete. Oni su se zaprepastili kad su videli da „kuga“ raste i pored odlaska nas, koji smo bili njena klica. I najmirniji ljudi kad im se oči otvore i kad na njih dođe red, automatski obrazuju nove rasadnike „zla“.

Legenda o mesiji, oficiru iz Vojne akademije, poništava se stvaranjem narodnooslobodilačkog pokreta, njegovim uspehom i njegovom slavom. Kako bi ga rado ožalili da je podlegao!

Veliki logori, Osnabrik, Hamelburg, čiste se stalno novim raslajanjem, ovim seobama u kažnjenički logor koji može biti i novi Katin. Sada je sav „otrov“ koncentrisan tu. Veliki se logori osposobljavaju za nove slavne pothvate generala i njihovih pomagača, za eventualnu nedićevsku regrutaciju. Nedićeve izaslanike dočekuju starešine takvih logora rado sno. Sve se ovo čini za slučaj potrebe dugog rata, u koji Nemci počinju verovati. Predugi rat postaje opšta utešna doktrina Nemačke i njihova pretnja, svome stanovništvu, saveznicima i nama, zarobljenicima.

U Striju, u Štrazburgu, u Barkenbrigeu, naši poverenici tražili su da „srpski“ oficiri, to jest oni koji su došli iz „srpske straže“ itd., idu u drugi logor, jer nisu jugoslovenski. U Striju napredni su bili u većini, a reakcija, nadglasana, opšti sa Nemcima i sprema se. Poverenik je Jevta Jovano vić i logor živo kulturno i politički radi. Fašističke doktrine izrađuju se lagano na skupovima „srpskih oficira“, ali dolaze na skupove i mnogi „Talijani“, nalaze se simpatizeri i među starim zarobljenicima. Iz Strija nas evakuišu u dva razdvojena fora – kazamata kraj Štrazburga. Tu se sprovodi nov pokušaj. Opšti je poverenik Jevta Jovanović, još iz Strija. Njega sele u for „Bizmark“, a u „Kronprincu“, gde je napredna većina, stvara se leglo reakcije i sprema njen trijumf. Birani poverenici fora, sjajni Filipović, nepokolebljivi Marić, Nikolić, bore se za poboljšanje teških uslova u kazamatu. Oni se svi premeštaju u „Bizmark“, a takođe i drugi levičari, i vrši se stalna seoba dok „Kronprinc“ nije dobio reakcionarnu većinu (pet stotina, prema dvesta naših). Vrše se i premeštaji najstarijih oficira, tako da na čelo „Kronprinca“ kao najstariji po rangu dolazi pukovnik Pantić. Sve to pod vidom neke legalnosti. Pantić sebe proglašava za „komandanta“.

On izjavljuje da je jedini pozvan da tumači Ženevsku konvenciju. (Za to vreme „Bizmark“ postaje isključivo levičarski i dobija svog legalno izabranog poverenika generala Hadžipopovića, koji se stara da i nas 200 budemo pre mešteni iz „Kronprinca“, jer našim životima preti opasnost. To se obećava, ali ne izvršava.) Nemačka komanda uzima prema „Kronprincu“ naročiti stav. Raporti imaju da se upućuju direktno komandantu Pantiću, koji ih razgleda, odobrava, i po nahođenju upućuje Nemcima. Tako on postaje pravi nemački opunomoćenik. On ima svaki raport namenjen Nemcima, Ženevi, da odobri, proveri i overi. On je potpun gospodar logora. Taj logor, pomagan i od Nemaca, ipak nema njihovo puno poverenje i to ljuti i Pantića i njegove. Kako to da Nemci nisu lojalni prema takvoj jednoj upravi, koja pooštrava nemačke naredbe i bdi da budu izvršene? Nemci kao da ne veruju u toliku degradaciju zarobljenih oficira, pa su na oprezu. Neki put vode čak i izvesnu sadističku liniju.

U „Kronprincu“ se kristališe srž „Dražine“ doktrine i po tome je on zanimljiv za proučavanje. Ta se doktrina ovde jarko i nesmetano obelodanjuje, i nije prinuđena prikrivati se smokovim listom lažne demokratije, kao u drugim sredinama. Docnije u taj logor dolaze i četiri generala, ali ne igraju ni ulogu prisutnih građana. Oni izjavljuju svima i sva kome da su u logoru samo „privatno“, a pukovnik Pantić ostaje komandant, samo još dodaje uz taj naslov – „oficirskoga bataljona“, to jest, sada je on komandant oficirskoga bataljona.