U lagumima očaja
Office

Photo: themindtrap.com

Monstrum

Noć je bila mirna, i jedini zvuk koji se mogao čuti u Lagumima očaja bio je šapat prstiju na tastaturi. Stanimiru Simiću se naziv „Lagumi očaja“ činio previše romantičnim za splet hodnika i kancelarija bez dnevnog svetla u suterenu Centralkomercove zgrade, ali kolege koje su ga tako bile krstile još ranih Devedesetih uspele su da zaraze kolektiv svojim lirskim nadahnućem, i ime se vuklo kroz generacije i generacije kancelarijskih radilica.

„Košnica“, mislio je, kada je imao vremena da misli, nadimak je koji bi njegovom radnom mestu bolje pristajao. Osim, naravno, noću. Noći su referenti i komercijalisti, sekretarice i spremačice, kuriri i šoferi provodili u svojim domovima. Stanimir Simić takođe, mada je ove večeri, od svih večeri, odlučio da ostane.

Nervozno je zgužvao i bacio plastičnu čašicu od kafe, stresavši se s gađenjem na osećaj hladnog taloga na dlanu. Čašica se pridruži agregatu zgužvane plastike, ceduljica, i opušaka koji se prelivao iz korpe za otpatke u uglu. Sam pogled na pikavce podsetio je Stanimira na to koliko bi rado pripalio još jednu, i još jednu na nju. Usta su mu se sušila, i znojio se.

Baš kada je otvorio šezdeset i sedmi registrator („Fakture februar-maj 1993“), neonka nad njegovom glavom zacrvrčala je i zatreptala. Gubila je kontakt po nekoliko puta u toku dana, naročito ako bi tramvaj previše neuviđavno prošao pored zgrade. Posle celodnevnog buljenja u ekran, od strob-efekta su ga zabolele oči. Ustao je, a stolica je zaškripala od olakšanja. Sklopio je šake u pesnice i trljao oči dok mu pred njima nisu zaigrale ljubičaste mrlje. Naslepo je privukao stočić i popeo se na njega, a zatim zavrnuo neonsku cev. Rasprsla mu se u rukama.

Opsovao je glasno, iako je bio zahvalan što se nije nigde posekao. Napipao je put do prekidača, i upalio drugu plafonjeru. Krupnije komade stakla je pokupio i istresao u korpu za otpatke, a sitnije odlučio da ostavi spremačici. Seo je za sto, i ponovo se prihvatio registratora. A onda se, uz lomljavu, odvalila cela plafonjera, i sručila isped njega. Kroz zjapeću rupu na tavanici pokuljao je roj bubašvaba, glatkih i crnih, i rastrčao se po stolu.

„Pa, dakle, jebem mu mater!“ povikao je Stanimir, i odgurnuo se rukama. Stolica  pod njim se preturila, a sa njom i on. Pridigao se, i otresao registrator hvatajući ga vrhovima prstiju. Bubašvabe su se, na njegovo čuđenje, okupile u groznu živuću masu na linoleumskom podu. A onda je masa počela da raste.

Na njegove oči, oblak od šuškavih hitinskih ljuštura i senki namah je zauzeo pola prostorije. Grlo ga je peklo od gađenja i stomak mu se vezao u čvor, ali bio je previše zaprepašćen da bi povratio. Kada se oblak zgusnuo i uzeo čudovišno, džinovsko, ali ipak ljudsko obličje, sa segmentisanom kožom i snažnim udovima koji su se završavali kandžama, kolena su ga izdala. Sručio je guzicu na pod pored stolice.

„Pokori mi se, bedni ljudski crve!“ Glas koji je odjekivao njegovom glavom zvučao je kao gužvanje deset hiljada zarđalih limenki.

„Ja sam Hazrzel, Žitelj Tame, Žderač Užasa! Pokori se Mračnom gospodaru!“ Stvor je raširio tri para svilenkastih, šušketavih krila.

„Ne“, reče Stanimir.

„Kako, molim?“ upita demon.

„Tako, lepo. Ti misliš da sam ja ovde iz zajebancije? Jok, bre!“ Stanimir se malo povratio i o na noge. Demon opusti svoja krila, i ona se obmotaše oko njega kao plašt.

„Ne razumem“, reče demon. mu je šuškao kao folija od čokolade.

„Slušaj, hrani se ti užasom koliko hoćeš, što se mene tiče, ali ja imam samo jednog gospodara: Gešelfsbanku a. d.“

„Bojim se da i dalje ne razumem.“ Demon je najednom izgledao manje, iako  Stanimir nije primetio kada se tačno smanjio.

„Evo, vidi da ti objasnim: pre mesec dana sam zasrao neke rokove, i sad mi je šef za vratom. Ako ovo ne bude gotovo do sutra, letim. A možda čak i onda. A ako se to desi, ode stan, pošto sam i ovako u govnima do guše i svako malo zakasnim sa ratom za kredit.“

Hazrzel je zaustio nešto da kaže, ali ga Stanimir prekide dizanjem ruke.

„Nisam završio. Je l’ znaš ti da ja imam ćerku? Je l’ znaš koliko koštaju cipelice, šminka, tašnice? Ma, ni kod Kineza ne možeš više bez sto evrića! A sin? To razvozi ribice po gradu, razumeš, lelemudi levo-desno, a za gorivo para nema, nego traži od mene. A žena? Jebote, to primi platu danas, napuni frižider, a sutra nema ništa. A ‘oće da se frizira, da se zateže, kao da će neko da je gleda u ovim godinama. A možda i ‘oće, šta ja znam, samo da se meni skine s one stvari. I onda rmbam, jebiga, šta ću, i samo si mi još ti falio.“

Tišina je bila napeta. A onda je pukla.

„Brate“, reče demon, i sede u najbližu praznu stolicu.

„Jašta“, reče Stanimir. Shvatio je da se oznojio, i skinuo džemper.

Demon se protrljao po butinama, i shvatio da ne nosi pantalone. „Imaš makar cigaretu? Da ne bude da sam džabe dolazio.”

Stanimir zapali sebi jednu, i baci mu paklicu i upaljač.

„Evo. I nemoj samo da sediš, nego uzmi taj tu registrator i sortiraj.”

* Pod CC licencom Creative Commons Attribution tekst prenosimo sa portala Libartes

Oceni 5