Krik užasa
Ceslav 01 S

Photo: Judyta Papp

Moralni protest protiv uređenja sveta

ČESTITOST

Kad sam bio, kako se to kaže, pomiren s Bogom i svetom, osećao sam se lažno, kao da sam se pretvarao da sam bio neko ko, u stvari, nisam. Vraćao sam svoj identitet kad bih se ponovo našao u koži grešnika i sumnjalice. To se više puta ponavljalo u mom životu. Jer, sigurno sam voleo sliku sebe kao čestitog čoveka, ali čim bih stavio njegovu masku, savest mi je došaptavala da samo obmanjujem i druge i sebe.

Pojam sacrum je potreban, ali nemoguć bez doživljavanja greha. Okaljan sam, grešnik, nedostojan, i to čak ne zbog svojih dela, već zbog zla koje je u meni. I samo priznajući da nije za mene da smeram previsoko, osećam se autentičan.

NE ZNAŠ

Ne znaš šta se događa u glavama ljudi odmah pored tebe. Njihova ignorancija je nezamisliva, a može se otkriti samo slučajno. Nije stvar u tome da si ti pametan, a oni glupi: jednostavno, svaki i svaka gomila znanje do izvesnog stepena, više ne seže. Njihov prostor je ograničen i mogu da ne znaju šta se događa u susednoj ulici. Njihovo vreme je takođe ograničeno i događaji, za tebe savremeni, za njih su utopljeni u magli neodređene prošlosti. Tako, dakle, TV, film, štampa, mogu do mile volje da preobražavaju i menjaju to što jeste i što je bilo. Ne treba se diviti moći propagande, već skromnoj dozi prave informacije, koja se nekako probija.

STRATEGIJA

Bio je svuda, u vozu, koji je odvozio deportovane u lagere, u gradu koji je drhtao od straha od zvona na vratima u zoru, u zatvoru, odakle su izvođeni i tovareni u kamione osuđeni na streljanje. Mrzeo je Imperiju, ali morao je to da skriva. Bio je pesnik, a prisećanje da se ono događa odmah tu, istovremeno, onemogućilo bi pisanje pesama. Osim toga, pisao je za one koji, mada su čak teoretski znali, nisu želeli da se sele tamo u mašti. Iz tih razloga, osećajući da narušava obavezu svedočanstva, tražio je način kako da, sastavljajući reči, sačuva neizgovoreno prisustvo onoga između reči i linija.

ZAKON ZEMLJE

Dete grca u suzama, čitajući kako Fridrih Barbarosa ruši Milano. Kada poraste, više ne zna da li se nešto slično zaista u istoriji dogodilo, ali sećanje na te stranice knjige za dete je toliko živo da određuje njegove odluke. Zlo se poistovećuje u njegovoj misli s golom silom, koja pobeđuje protivno željama našeg srca, i kad otkriva da je takav zakon zemlje, mrzi zakon zemlje.

U NJENOM DNEVNIKU

Zofja Nalkovska piše u svom Dnevniku od 14. IV 1943, kad su Nemci završavali likvidaciju varšavskog geta:

Zašto se ovako mučim, zašto se stidim da živim, zašto ne mogu da izdržim? Da li je svet strašan? To što se događa odgovara ostatku prirode, životinjsko je - dakle, takvo kakav je vanljudski svet, kakav je svet. Mačke i ptice, ptice međusobno, ptice i bube, čovek i ribe, vuk i ovce, mikroorganizmi i ljudi. Sve je takvo. Da li je svet strašan? Svet je običan. Čudan je u njemu samo moj užas i užas onih kao što sam ja.

Treba mnogo hrabrosti da bi se masovni zločini dvadesetog veka smatrali običnim. Životinje ne sede u kabinetima i ne prave planove da bi kasnije pristupile njihovom izvršenju. Pa ipak, jači koji ubija slabijeg, načelo je koje važi verovatno od početka života na zemlji. Nalkovska je u pravu, uprkos onima koji tvrde da je „Bog otišao 1941. godine” (Emanuel Levinas). Njen ateizam prolazi bez spora sa Tvorcem, koji bi morao biti odgovoran za patnje ljudskih bića, ali ne samo ljudskih, jer trebalo bi ga optužiti za čitavu strukturu žive materije.

Ateista treba da prihvati da je svet takav kakav jeste. Ali, u tom slučaju, odakle naš protest, naš krik: „ne!” Eto šta nas izdvaja iz Prirode, presuđuje o našem neverovatnom čudaštvu, čini da smo usamljena vrsta. Ovde, u moralnom protestu protiv uređenja sveta, u pitanju odakle dolazi taj krik užasa, počinje odbrana posebnog mesta čoveka.

NEMAM SNAGE

Nemam snage da priznam da je svet običan. Za mene je i izvrstan, i strašan, nepodnošljiv. Sve ukazuje na to da ga je ili stvorio đavo, ili da je takav kakav je usled neke prerane katastrofe. U ovom drugom slučaju smrt na krstu božanskog Izbavitelja dobija pun smisao.

Naše bežanje od običnosti sveta podseća na napore muve uhvaćene jednom nogom na lepku. Nedostaje logika u tom razdoru. Mada, treba priznati da logika, koju predlaže Knjiga o postanju nije bolja. Prvi roditelji su zgrešili, prognani su iz Raja, i mi od tada živimo u stanju pada. Ali, sta je sa životinjama u Rajskom vrtu? Da li je ljudski greh promenio Prvu prirodu, kako kažu kabalisti, u Drugu iskvarenu prirodu, i ova od tada teži povratku, trenutku kad će lav ponovo ležati pored ovna?

*Prevela s poljskog Ljubica Rosić

Oceni 5