Moraš da imaš papuče kad ideš da piškiš

Na staru godinu, 31. decembra 1995, Marija Milošević priča roditeljima o pripremama za proslavu Nove godine. Razgovor je počeo u 17 sati i 30 minuta.

Slobodan: Zdravo sine.
Marija: Zdravo tajkice.
Slobodan: Je li imaš sve kod sebe?
Marija: Nemam još, doneće mi Bane.
Slobodan: Je l’ ti prase stiglo?
Marija: Nije. Doneće mi Bane.
Slobodan: A je l’ ti stigla sarma i sve drugo?
Marija: Nije. To tek večeras.
Slobodan: A kolači?
Marija: To će doneti Jole. Pripremljeni su za večeras.
Slobodan: Kad ti dolazi društvo?
Marija: U devet smo se dogovorili.
Slobodan: Javićemo ti se i mi oko devet da se čujemo.
Marija: Ja sam tu. Nigdje više ne mrdam. Ajde malo dremnite.
Slobodan: Marija, kaži molim te Struji (nadimak Hadži Dragana Antića, direktora Politike op.a.) pošto on zna onoga Dragana Milanovića s televizije da ga nađe da me skine više bre s ovih vesti, kako me neki list proglasio, jednom od 14 ličnosti sveta. Jebem mu majku, smučio sam se sam sebi.
Marija: Baš je to lepo.
Slobodan: Nemoj, molim te. Dosta je. Samo mi kvari raspoloženje kad gledam Dnevnik. Kaži bre dosta je, neka puštaju Novu godinu, nek idu u pičku materinu sa mnom. Mislim da sam dosadio bogu i ljudima a najviše sam sebi.
Marija: Važi srce moje, meni nisi (cmok)!

Početkom aprila 1996. hrvatske obavještajne službe snimile su privatni razgovor Miloševića sa suprugom Mirom koja se vozila prema Karađorđevu.

Mira: Halo!
Slobodan: Evo me, bebice.
Mira: Šta radiš?
Slobodan: Evo ja završavam ručak palačinkama u šatou...
Mira: Da.
Slobodan: Tu su mi Miki i Zorica...
Mira: Dobro. Znam ko ti je tu.
Slobodan:...Dobro bebice, za sat i nešto ste ovde. Je l’?
Mira: Da. ...Ajde ćao.
Slobodan: Ćao!

30. 12. 1996. Razgovor Mire Marković i sina Marka.

Marko: Evo me u Požarevcu. Tu sam kod Zokija, jedem prase ovde.
Mira: Da i mama večera na miru. Jedem se, strašno, sekiram se za tebe, shvati.
Marko: Što si poludela, bre?
Mira: Pa kako šta sam poludela, jesi se prošle godine smandrljao tu!
Marko: Mama, neću 10 puta isto, bre!
Mira: Ne mogu. Ja se od onda plašim i plašim i plašim! Ti si mi dete, moje slatko!
Marko: Ej, gde je tata?
Mira: Tata šeta.
Marko: Slušaj, vidi o čemu se radi. Pre tri dana su ovde počeli sa restrikcijama struje. Ja sam to tati javio, on je nekoga zvao i rečeno mu je da nisu restrikcije, nego neke sanacije.

31. 12. 1996. Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom Miloševićem.

Milošević: Zdravo, lepi!
Marko: Šta radite?
Milošević: Evo, nešto ovde razgovaramo. Mama je gore, a mi pričamo ovde.
Marko: Ja da te obavestim da sam uneo sebi krevet u novu kuću. Krevet i muziku sam uneo. Povodom Nove godine i povodom toga što mi je preneo Boban. A drugo, u njoj ima topla voda, grejanje, sve. I uopšte više neću da se zajebavam.
Milošević: E, svaka čast, lepi!
Marko: Milica je unela jelku, okitila i tako.
Milošević: E, divno! Divno, lepi moj. 'Ajde, neka je sa srećom.
Marko: Ovde opet pola grada nema struju.
Milošević: Ma, nije moguće! Pa ne mogu da verujem!
Marko: Ovi odavde, kad ih pozovemo, kažu: "Mi smo distributeri, nama se to iz Beograda odlučuje."
Milošević: Sad ću da vidim. Veruj mi, to nisam znao. Evo, sad će u Dnevniku da bude da nema ograničenja.

3. 1. 1997: Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa Markom o useljenju u novi stan.

Marko: Šta radite, tajkice?
Milošević: Evo leškarimo u krevetu, gledamo zabavnu emisiju na televiziji.
Marko: Da li znaš da mi je voda u bazenu 38 stepeni?
Milošević: Ti si budala, bre! To je nezdravo!
Marko: Pa da, bez veze. Treba da bude 18, to je prava stvar.
Milošević: Pa ne, ali ne sme preko 30, bre, šta se zezaš?!
Marko: Što da ne sme, kupam se na 40.
Milošević: Pa nemoj, bre, na 38 stepeni, to je iznad normalne temperature čoveka, bre! Kako može u vrućoj vodi, to može čovek šok da dobije. Ne može da se vrši razmena toplote.
Marko: Dobro šta me plašiš sada. Kako dođem u đakuzi, pa se kupam 42,3...
Milošević: Pa znam, ali ne plivaš u đakuziju. Nemoj, Marko! Nemoj nikako iznad 31,2, na 30 je već vrućina, bre. Drugo je tuširanje, izađeš... I to je nezdravo, a ovo da je potpuno čovek potopljen u vrelu vodu, to je nedopustivo.
Marko: Dobro, evo čekaću da padne na 32.
Milošević: Na 32 najviše. Reguliši to i nemoj da se zezaš. Je l’ ti sve OK?

Marko: Jeste... pada neko čudo, ledena kiša pada napolju, ovoliko leda nisam vid’o u životu.
Milošević: Pa znam, ne može da se prođe, ja nisam mogao jedan korak da napravim, može samo čovek da padne.
Marko: Pazi, kad je celo dvorište ne pod snegom nego pod ledom i to onaj debeo sjajni led, ima jedno pet santimetara.
Milošević: Šta klopaš?
Marko: Šta klopam? Pa klopam svašta sad. Svi živi donose klopu. Sad ima klope na sve strane. Ima raznorazne sarme, prasići, jagnjići i ostalo.
Milošević: Da. Šta sad imate kod kuće za jelo?
Marko: U, kako ću ja da se ugojim u ovoj kući.
Milošević: Evo ti da čuješ mamu.
Mira: Mili!
Marko: Znaš, mama, tuširamo se i kupamo u kadi na 40-44. Tu smo negde. Pusti te brojeve, pa seti se prošle godine u Karađorđevu. Bila je temperatura 28. To da ti neko kaže rekao bi da je temperatura kao u džezvi, a nije ko u džezvi nego smo se smrzavali. Sećaš se da niko nije mogao da uđe u vodu, dok se ne istušira hladnom, da smo sve na foru ulazili.
Mira: Šta ćemo, kuco, da pitamo. Kaži mamici šta radiš?
Marko: Mama, 72 sata nisam izašao iz kuće.
Mira: Jao, divno mili, divno! Je l’ da je čarobno tu?
Marko: Uradio sam jednu jako pametnu stvar. Pošto ja ne nosim papuče, Ljubiša me pitao dva dana pred Novu godinu šta hoću da mi kupi za Novu godinu, i ja sam mu rekao samo da mi kupi neke mnogo lepe patike, koje će mi i onako trebati za po kući i kad izlazim napolje i sad imam ovde patike nove, nisam etiketu skinuo sa njih i onda kad uđem u kuću odmah se izujem, pa uđem u patike, i po kući sam u čistim patikama.
Mira: Ali, nosi papuče, molim te! Pa uveče kad legneš onda moraš da imaš papuče pored sebe, kad ideš da piškiš.
Marko: A pa onda ne moram, jer imam podno grejanje pa mogu bos.
Mira: Nemoj, to je nepristojno. To je seljački. To je k’o Marinko Rokvić.

3. 1. 1997: Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom.

Marko: Pa, imam ideju, tata.
Milošević: Kaži.
Marko: Ali pošto si ti konzervativan tip, neću tebe da pitam, hoću da pitam mamu. Za zadužbinu ti bi rekao nemoj, a kamoli da je nešto inteligentnije. Šta misliš o tome da napravim porodilište?
Milošević: Kakvo, bre, porodilište?
Marko: Porodilište, znaš kako izgleda porodilište?
Milošević: Znam.
Marko: Pošto ovde samo što ne pocrkaju ovi, samo ne od srca nego od kuge. Zamisli, zaposlim renomirane požarevačke ginekologe, sa kompletnim komoditetom.
Milošević: Nemoj da se zajebavaš, bolje ti je drži “Madonu”, pravi...
Marko: Ma, nisam ja mislio tata u “Madoni” da napravim porodilište.
Milošević: Nego gde si mislio da napraviš?
Marko: Napravio bih ga obaška, bre, nezavisno od diskoteke, jednostavno da razmišljam o delatnostima koje su unosne, a istovremeno društveno korisne. A ja mislim da bi Požarevljani bili jako srećni da oni dobiju nešto tako. Tata, je l’ znaš koliko košta kod privatnika po šupama kakve ne bi video ni kod Dikensa, ovde po Požarevcu. Kiretaža košta 150 maraka.
Milošević: Marko, ali u porodilištima nema kiretaže, nego se rađaju deca.
Marko: Ima i kiretarnica pored, ali to hoću da ti kažem; zamisli kad za kiretažu, ej, koja traje tri i po minuta, u svinjcima, privatnim ordinacijama koje se samo odazivaju na ime ordinacije, ništa više, uzimaju ljudima 150 maraka i konstantno delju.
Milošević: Dobro, to je zato što idu na kiretažu..., da idu u bolnicu, ne bi ih koštalo ništa. Hoćeš da ti dam ipak mamu?
Marko: Slušaj, muž ti je jedan muškarac, onako tipičan konzervativan, pasivan. Da pitam tebe je l’ si ti uvek pominjala te teme; šta misliš, mama, o porodilištu? Jedno divno porodilište, ograđeno travnjakom.
Mira: Super!
Marko: Ti si moja mama, ti si moja mama, rekla je super, pa naravno, zar to nije divno?

15. 1. 1997. Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom, koji je na jednom od svojih mnogobrojnih putovanja po Evropi.

Milošević: Pa, naravno, čuj, lepi, biće Dojčilo kod nas večeras. Ali, on se vraća u ponedeljak ujutro tamo. Hteo sam tebi da predložim, da ti odsedneš kod njega.
Marko: Je l’ ti mene zajebavaš?
Milošević: Ne zajebavam te, što te zajebavam?
Marko: Pa dobro, bre, bar me ti razumeš na tu temu.
Milošević: Razumem te ja, sine, nego voleo bih da... dobro ajde, kako ti kažeš. Mislim, tamo je izvanredno, a da ne budeš baš, što se kaže, u centru pažnje. Ej, nemoj da planiraš, molim te, nemoj ni da kročiš ni u Austriju, ni u Francusku. Nego se istim putem vrati.
Marko: Šta, je l’ ima opet frka neka?
Milošević: Marko! Prošli put su tako strašno zloupotrebljavali da je to bilo strašno. Ko sekirama da me biju po glavi. Medijski su zloupotrebljavali, u svakom pogledu su zloupotrebljavali.
Marko: Ko? Žabari“ ili Austrijanci?
Milošević: Ne „žabari“, nego Francuzi, bre.
Marko: A Francuzi?
Milošević: Pre svega oni, to je katastrofa! „Žabari“ najmanje. Austrijanci su pisali svašta.
Marko: Da, da, da. Dobro, bre, ništa, nema frke, razumeo sam sve.

Milošević: Pa sam mislio, ti ako se tu nađeš koliko se nađeš nije bitno, al’ se vrati istim putem... Pa, i večeras ćemo se čuti. Evo da ti dam mamu da je čuješ. Pošto si još u sobi, sad nisi u kolima, ne voziš. Ona se „stresira“ kad razgovara s tobom kad si u kolima, jer se boji da negde ne skreneš, a evo sad si u krevetu. Evo daću ti je sad. Ajd, ćao lepi!
Marko: Halo!
Mira: Šta radiš?
Marko: Evo ništa. Blejim, uživam, sad sam se probudio i čekam. Sinoć bila buka, kafane, diskoteke, crkla baterija i jebi ga. Evo sad sam se sredio, sad ću da pokušam. Slušaj, mama, ti znaš da si ti jedino žensko stvorenje na planeti koje je rezistentno na mene, odnosno na moj šarm. To ti nije baš neka pozitivna strana, da ti kažem. Slušaj, zvaću Milicu kad-tad. Tvoja reč je za mene zapoved, šta ti je... poslaću joj faks, pa onda telegram, razglednicu, i to, pa ću da je nazovem. Slušaj, ne daj bože da dođemo na jednu komemorativnu sednicu ti i ja, znaš. To je ozbiljna tema, i mora da zvuči tragično. Mama, ne zajebavaj me više. U redu, skratio sam ti, zvaću Milicu i biću sve kul. I nemoj da se nerviraš i uživaj tu. I eto tako.

15. 3. 1997. Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom o kćerki Mariji.

Marko: Pa šta si rekao Mariji, majke ti? Pa, jesam te zamolio da joj javiš, a da ne praviš sranje?! Pa mene baš boli kurac da li sam umešan ili nisam. Ne, bolje nek budem ja umešan, da se ne pomirimo još narednih godinu dana, nego ti kažem stvarno... imaće posledice za taj njen popizditis?
Milošević: Marko, rekao sam lepo da si joj poručio da ćeš ti da joj rešiš problem džipa.
Marko: Dobro, i šta ti je ona rekla?
Milošević: Da ne ulazi u sumnjive rabote, jer je reč o prljavoj stvari, jer je reč o stvari i tako sve ono što si ti rekao. Ona je rekla: „Jao, kako ću ja, večeras čovek treba da putuje za Nemačku, treba da mu dam danas pare.“
Marko: Ni slučajno!
Milošević: Ja sam rekao: „Nemoj da daš ni dinar!“ a ona je rekla: „Pa, kako svi mogu?“ Ja kažem: „Pa mogu svi preko Belog Manastira, a ti nisi ni krimos, nego si Marija Milošević. Prema tome baš sve legalno, čisto, normalno!“ Ej, Marko, je l’ se sećaš ti naše babe Jele?
Marko: Sećam se, ona je imala mačke.
Milošević: E, sad Marija, počinje da je hvata sindrom usedelice, samo to nemoj da joj kažeš. Počela je da skuplja kučiće.

(NASTAVIĆE SE)