Morska so ili so na ranu

„Pobediti strah nije ni lako, ni jednostavno. To znači suprotstaviti se jačima i moćnijima od sebe, suprotstaviti se mnoštvu, možda ostati sasvim sam“. (Filip David, Oči straha)

Ono što život traži je neustrašivost – neophodna je u ljubavi, prijateljstvu, poslu, u običnim životnim situacijama. Takav osećaj hrabrosti je moguć tek onda kad razmišljanja o budućnosti ne remete ono što smo sad, u ovom trenutku. Istina je da mirne vode mogu da budu dosadne poput mlake supe, ali se životinjska priroda u njima transformiše u ljudsku – čovek je čovek tek kad savlada impuls da sve oko sebe doživljava kao opasnost.

Iako smo pobegli iz šume i zalili se betonom, strašni predatori vrebaju. Nisu to više čopori vukova, ni krupni medvedi – naši su krvnici oni koji dobit stavljaju ispred pojedinca/ke. „Ako ti nećeš, ima ko hoće“ je omiljena rečenica poslodavaca koji svoje imperije podižu u zemljama u tranziciji. Poput morbidnih uspavanki, ove reči omamljuju radničku klasu, sve dok im tela ne utrnu toliko da više ne veruju da je bolji život moguć.

Film Luzzu nas ostavlja usred jedne takve priče. Upoznaje nas sa sudbinama ribara koji su došli do kraja. Oni koji su nekad živeli od onoga što ulove, sada preživljavaju. Ribe je sve manje, a s njom nestaje i empatija. Onaj koji danas propadne sam snosi krivicu – ni ribarima se više ne priznaje loša sreća.

Luzzu je brodić, barka koja se na Malti prenosi s kolena na koleno. Otac ribolovac rađa sina koji se i sam oseća na krljušt. Porodična tradicija je svetinja u svim ćoškovima sveta, posebno ako se od nje živi. Kad se običaji dedova sudare s novim zakonima, nastaje drama koju reditelj Alex Camilleri vešto oblikuje.

Glumci su pravi ribolovci, naturščici koji glume sopstvene živote, a upravo je to ono što filmu dodaje stvarnosni sloj. Tako priča o ribarskoj industriji na Malti nije dosadna, iako bi lako mogla da bude. Čim nam se u misli upletu ljudske sudbine, i sami počinjemo da strepimo za njih. Zgodni Jesmark (Jesmark Scicluna) je u centru svega toga – opaljen Suncem i posoljen morem probija se kroz nedaće. Nisu to oluje, ni brodolomi, već problemi sa zaštićenim ribljim vrstama. Iako stradanje isključuje talase koji gutaju brodove i moreplovce, morska so peče načete radničke ruke.

Jesmark jedva sastavlja kraj s krajem, a kad njegov luzzu počne da tone, postaje mu jasno da nesreća nikad ne dolazi sama. Nevolje s čamcem i nedostatak ribe guše ga kao da mu je glava pod vodom, i stvaraju procep koji guta sve, te grmi nad porodičnom srećom poštenog ribara.

S druge strane poštenja su oni kojima kršenje pravila služi da bolje zarade. Da nema zakona, ne bi bilo ni krijumčara. Pravila su za običnog čoveka, dok oni „neobični“ zaštićene riblje vrste prodaju po višoj ceni, budući da nema konkurencije. I poštenje ima svoje granice, pa se naš junak u maniru „ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se“ priključuje crnom tržištu, a iz jednog razloga – život je skupa stvar.

Ne žudi Jesmark za luksuzom, već za običnim stvarima koje ljude održavaju u životu. Istina, riba se jede, ali ne plaća struju i lekove, bar ne dok se za nju ne dobije pravi novac od papira. Ima rok trajanja, pa mrtva vredi tek neko vreme – ko je ne proda pre nego što se usmrdi, protraćio je i nju i sebe.

Luzzu načinje sve ove probleme, pa podseća na italijanske neorealiste poput Rossellinija i De Sice. Hvata se s njima u koštac, pa morske prizore pretvara u noćnu moru. Nisu to više fotografije s letovanja, slane razglednice s egzotičnih destinacija, već prizori iz pravog života koji se tiče svih nas.

Pred glavnim junakom je raskrsnica, odluka koju samo moralisti bez ikakvog životnog iskustva smatraju lakom. Prave stvari se dešavaju samo pravim ljudima. Ponekad su loše, ponekad malo bolje, a svet se menja dok ih tumačimo i savladavamo. S tim promenama nestaju čitave kulture, poput one u kojoj očevi svojim sinovima ostavljaju snove zbog kojih se ujutru lakše ustaje iz kreveta.