Ivana Bulatović "Praćerka“, Partizanska knjiga 2021.
Pracerka 01 S

Photo: Partizanska knjiga

Možda mene jeste jebo

Draga Mama,

Salaam ’alaykum.

Volela bih ja da ti sad mene kažeš ’alaykumu salaam, ali znam što nećeš.

Nemoj da se brineš, ja sam dobro i čista sam, samo sam u bolnicu i u islaam, bismillah!

Preživela zamalo ja sam, i sad sam u novi život, sedmi dan, da pratim ja Put što odredio je mene Tvorac. Desilo se jedno čudo, u kratko. Umrla sam, od udarac u glavu stao mi je mozak, pa su mene stavili u reanimatiu i mozak, ti vidiš, ponovo radi. Doctor mi je dao i lepu anestesiu, prijatnu vrlo dok mene je činio namig. To je sve u Allah ruku delo.

Dok sam bila mrtva, bila je jedna epiphania. Stigla mi je poruka u zlatna slova napisana, ali to ne smem da ti kažem šta je tačno pisalo, jer to je teško da se objasni, a pominje se Crnac i Belac zajedno, što bi moglo nekoga da zbuni, a i ne znam da li se tako sme. U glavno, javilo se i zlatno ć u epiphaniu, što sam ga stavila na glavu, a kad sam se probudila, odma sam uzela telefon da vidim ako mi je još tu, i bilo je. U oblik bela ćalma!

To je bio znak i moja su usta sama uzviknula, Allahu akbar! Sve je bilo jasno. Na mene puštena je fatwa pomoću, verovatno, kamen, što je udario u moje slepe oči. To je zasluženo, jer sam napravila lažni prorok od Ćika Sava u lik od Johnny Cash, i sve postalo je magle i patnje oko mene.

A kazano je:

„Nema Boga do Allah, a Mohammed je njegov prorok!“

Allah za mene ima plan, sad kad mi sve je jasno. Samo mi nije jasna ona zlatna poruka, to moram da pita neku mudru mulu, čim izađem. Kad to mene ona rastumači svet za to znati će, pa i ti ćeš. Možda to nije poruka, nego je zapoves, možda je čak i neki zakon, ali mora mula da kaže mi šta je tačno mene Allah poručio.

Malo sada učim i Arapski. Nije toliko teško, pomažu mi drugovi sa naši muslimski portal.

Mama, ja sam u epiphaniu svatila da ja ne sme više ništa da čeka! Mnogo sam grešio, ti znaš dobro, i sada ne znam koliko vreme još imam da nešto popravim. Zato, ja krećem u jihaad, nemoj ništa da se brineš. U jihaad, za mene se brine Allah, alhamdulillah! Predajem se u njegove ruke. Moja ćalma, Njegov je znak.

To je za mene najbolje, jer zapisano je:

„Najvažniji je jihaad sa sebe, ko taj rat dobije, dobio je sve.“

Sad razumeš zašto moram ja u jihaad, jer u ovi rati ja često sam poginula, a nije se pokazao smisal. Ja sam rekla teški reč na Ćika Sava, što je on izdajnik, a on se samo borio za slobodni market, a mene su taj rat već dobili Kinez, pa ne svatam zašto da se oko toga gađa kamenje na komšillah.

Došo je Ćika Sava mene da obiđe. I Marica i tetka Desa. Kaže da su mene pozdravili Amerikanac što su veteran iz Udruženje, ali oni morali su otići, jer brod je otišao.

„Kako si ti?“

„Još imam pola glava, mashallah.“

„Treba li nešto?“

„Ništa, čim se odmorim krećem u jihaad, inshallah!“

Pošto sad imam Allah pri sebe, mene ništa nije strah da će tetka mene nešto da zavađa.

„Odmori se, odmori se, dobro si prošla.“ Tetka volila bi mene da pomazi, ali to više izgleda kao na sliku kad neko se baptisava, jer takva nije tetkina routina.

„Od čega se ovo poturčila? Šta ste njojzi dali?“, pita čika Sava.

„Malo je sedirana, bio je jak potres“, kaže sestra što je na mene bila dosta kučka. Ali i ona je napravljena po Allah liku, pa neka je kučka, možda je tako za nju dobro.

„Niko ne razume moju dušu, samo Allah! La ilaha ill Allah! Njemu se predajem.“

Ćika Sava je baš hteo da mene ispriča.

„Nas je baš pobila ova naša policia. Baš jes pobila nas. Nas Srbini bez Amerikanac, a nas Srbini sa Amerikanac, nas spasila je. Čeko sam ja da dođe Amerikanac da nas Srbini oslobodi od ološ i sad je tako bilo, i ako nije kako sam se nado. Ja sam sebe nado da će da pobije gomna, još dobrije.

Ovako, ostavljene su njima njihove tezge i život od capitala, a ja moram još da gledam njih, kakvi takvi!

Loš smo narod, a ja sam teo da budem corectan. I svima želeo sam pivo u Moruna na moje troškove.

Kad ti si, Dana, pao, onda je ugazila policia na piac sve što nije bilo sraslo sa Amerikanac. Ja sam tebe izneo i čekao da te odnese u Ambulance.

Sve se brzo zapustelo.

Otišlo smo na pivo u Moruna, ja i Amerikanac što su pensionirani Marini, zato tako naviknuto bore se. Ustvari, ispred. Mene su još zvali Džoni, Džoni.

Ja sam stisko crni đak ljubavno. Moj ponos mene nije pustio da ispred njima brojim zeleni pare, ali svuda po sebe dobio sam naježivanje od zamišljanje kolko je njih u kesu.

Pokazo sam njima ona ploča na Moruna i reko:

’Ovde je pilo pivo Gavrilo Princip, pre nego što je ubilo Ferdinand.’ Oni su gledali ploča i mene i nešto su klimali, al ne znam ako jesu razumeli, ali ja sam ipak zvao tur. Kad okrenuli smo tur, onda je jedan uznuo da priča na drugi nešto u Američki, čuo sam Princip i Ferdinand i pokaziva na ploča. Kao, jel ovde? A to su više rukom, kao, stvarno, ovde? Baš, ovde?

’Baš!’, rekno sam njima.

To se njima svidelo, pa je jedan njihov zovnuo tur, a ja sam bio Princip.

Stao sam u center krug, i ukočio palac i index prs u jednoga prolaznika što teo je da uniđe u auto, na parking. Ja sam njega puknuo, al nije teo da padne. Ja sam njega opet, dok su Amerikanac gledali, a on je svatio da je važno da padne, ali mi je reko:

’Šta koj moj?’

A ja sam njemu:

’Padaj, da bude historia!’

On se onda ufatio za grud i zavrnuo glava, a jezik zaplazio, te mrtvo seo iza volan i stao na kuplung i na gas, te turiro.

To se vrlo svidelo na Amerikanac, pa je jedan uplatio pivo, pa sam svatio da treba još nešto istorično da obezbedim.

Pokazo sam na conteiner odakle je jelo Gavrilo Princip, pre ubistveni događaj, ali nije bilo ploča da ima da je ofisijelno jelo, pa odma njima nije sigurno. Ipak je pivo zaokružilo, jedino neće da daje dolari kad nije sto posto ubeđen da nešto je pravo, kao ja kad sam Džoni.

Kad mi smo slatko urinisali na ulicu jer nam je baš urgentno urinisanje došlo, a bila je i noć, viko sam da na ovo mesto uriniso se i Gavrilo Princip, sigurno. To je Americanac valjda razumeo, pa je reko: ’Still stinks!’“

„Šta to znači, Dana, still stinks, to sam zapamtio?“, pita mene čika Sava.

„Smradi i dalje, Allaha emanet“, ja odgovorim njemu u ćalmastu glavu, na bolnicin jastuk.

„Vidiš kako oni sve oseća“, kaže čika Sava i stavlja mi gromuljicu pare ispod jastuk, a limuni na stočić.

„Ja sam ti prebrojo, ti da se ne mučiš, kad si u boles.“

Onda je svirao kraj na posetu, i u mene se upiljavo limun. U mene nije dolazila nikakva duhovnos još od onda kad je Srpska djoka na mene digla neobrezovana glava. Tada je na mene pustila reč i istoriu, i bila je duhovnos, ali ostanula sam i gola na hodnik. Imam velike lekcije iz historie da slušam, da bih došla u telo što su ga Djedu Peru oduzeli u muke na Goliotok Ostrvo. Sulfarni limun greje mi vazduh, utitrava gusti vazduh, od bolničku vrstu. U pegu i kvrgu oće da mi razmakne moje glavene kosti i uđe u moj misal, kao Principalni metak.

A Princip sam jednom grlila, on stoji u park, tamo iznad stanica. Vrlo je pristupačno da se grli, pošto su ga napravili u dečju veličinu, pa je od njega svako povišen. I ja sam.

„Samo te jedno molim, sestra.“

Kažem sestra, mislim, kučka, i to se lepo čuje.

„Molim te, nemoj, izričito i ni slučajno nemoj, za tvoje dobro, nemoj, nikada nemoj više puta da tipkaš jihaad u Google, posebno ako radoznala si ti da vidiš kako se pravi bomba i pošto košta AK47 ili M4, ko što nekad ljudi, u prosvećenos, oće sve da zna, jer mogu da te snađu algorithmi i da te prati agent, a da čak ni ti nećeš znati.

To su mi rekli sva moja braća sa naši Muslimski portal. I nemoj da gledaš Fox, tamo sve lažu na nas. Najbolje da saznaš istinu na naš portal, ali nisam dozvoljena da ti kažem koji je, dok se bolje ne upoznaš. I bolja je prepaid kartica za nas, ne znam zašto.“

„Ona je vruće“, sestra je pipnula moje lice i rukom naredila da napuste.

Sada sam ja umoran.

„Sestra...“, i opet žena sa kišobran vuče mene niz rupu, samo će Allah mene da vidi.

 

Kad ja sam otvorila oči, ispred mene bio je jedan stojeći mladić.

U ruke je držo trojinu gerberi, crveni kao smoki vreća.

„Kako si, Dana?“

„Mashallah, koji želi znati?“

„Ja sam, Marko.“

Zanosi u ruke neudobni gerber trupci.

„Marko, možda to je zato što ja imam polovna glava, ali ja ne znam koji ti si.“

„Ma, ja sam, Dana, ja, Marko...“ Dok prevrće trupac cveće u njegove nedre, tako traži reči, „ja sam Marko, onaj Marko, znaš...“

Pošto ja ne znam koji on je tačno Marko, on se primiče i, iako mi smo sami u sobu, šapće: „Onaj što sam te jebo“, i mene uturava cveće kao pošta paket. Gledam njega i ništa se ne sećam ko je, on je mene kao svaki personel, samo što se mene otme lepi vaspitanje:

„Mashallah, to je tako vrlo interesantan, ali ja... Ako bi mene ti pomognuo da ja se setim... Reci, da li ja sam uživala? Od jedan do deset koliko je bilo moje uživanje?“

„To je nepoznato, tu se još ništa ne zna, ali bila si u sve saglasna, ja se kunem.“

Kako je to vrlo neobično, on je mene jebo, a ja vidim njega prvi put u moj život.

„Da li ti, možda, imaš još neko posebno svojstvo, da mi kažeš, osim što si mene jebo, jer ja ne sećam se ne samo da si mene jebo, nego ni da ti si nekad postojao. Ne bih tebe da uvredim, možda ti si stvarno mene jebo, ali nisi mene napravio sećanje, baš nikoje.“

Oko mu zenicira, vidim da reč mu leti na usne, ali zapne za zub i stopira je.

„Nemam posebno svojstvo, samo sam sociologista, radim u Analitiku Pošte.“

Aha, zato onako udeljuje cvetove. Allah, zašto mene jebe samo koji nema svojstvo?

„Možda ti si poklonio nekome tvoj krf? Koliki imaš bubreg? Dva? Ili si mene spasio život? Ili si učinio veliko otkriće?“

Njega je žao što nije bolji čovek. Sigurno sam u njega nešto videla, što nije u stvarnos, a sad ja sam zaboravila kakvo je to. Gledam tri cveće. Zašto ne bi bilo istina kad mene ovako deluje iskreno.

„Tri cvet znači da tri put si mene jebo, u Srpski način, je li?“, odlučim da proverim.

„Nisam baš tri put, ali dva jesam“, vata mene za ruku, ruka mu je topal i milokrvna, nije mi nemoguće da mene je jebo, ali opet...

„Možda ti jesi mene jebo, ali to, ipak, nije bio ja, Allah emanet, nego jedan bivša ja. Sad sam druga, tako da mene u Allah nisi jebo, da tako kažemo, ne računa se.“

„Drugi put je bilo baš sa razumevanjem“, kaže tugaljivi Marko, slegnuto, „kao da sve se šališ, nemoguće što ti se ne sećaš.“

Ja se ne sećam ništa, ali baš mi lepo priča i vrlo tužan je, mogu da zamislim da tako bi izgledo tužan neki što mene jebo je, a ja se ne sećam. Možda mene jeste jebo.

„Da li bi mene nešto uradio, da ja se zasetim?“

„Šta?“, pita Marko, napunjen u visoke nade.

„Napustilo me pola glave od veliku historiu. Znam da nešto sam htela i da je Ćika Sava bio Johnny Cash, a onda se čuo zvuk, to su padali tezgi, rolovali se konteineri, štekeće gajbica, zviždi kamenica i kupusica. A to sve se nalilo u zvuk fentilator što se vrti u veliku brzinu, kad na njega naiđe govno. A zvuk od taj susret fentilator i govno je bio zvuk historie u nastupanje, to sam svatila tek sad, sad kad je Ćika Sava reko da sve se radi za pare i da bude historia. Rado bih negde da odem na historični rehab. Odvedi me negde iz ove historie, ako znaš da ima takvo mesto. Možda da se tamo setim i tebe.“

„Znam“, kaže Marko i u oči mu žmirne žmigavica. „Naučiću tebe specialne Srpske frase i novi reči.“

*Knjigu možete nabaviti ovde

Oceni 5