Kuća je više od četiri zida (1)
Cat 01 S

Photo: Milan Živanović/XXZ

Možda tamo gde živi moja mačka

Agneš Heler započinje esej “Gde se osećamo kao kod kuće?”(„Where are we at home?“) pričom o susretima sa dve osobe koje su imale radikalno različita iskustva familijarnosti u odnosu na prostor. Sredovečni muškarac, vlasnik gostionice na rimskom trgu Campo dei Fiori, koga je upoznala prilikom davnog boravka u Italiji ceo život proveo je na jednom mestu, i nikada nije izašao izvan granica svog dela grada, koga je snažno osećao kao svoj dom i svoje utočište. Deceniju i po kasnije, A. Heler je na jednom transkontinentalnom letu upoznala sredovečnu ženu koja je bila sušta suprotnost rimskom gostioničaru – radila je za međunarodnu trgovačku firmu, govorila tri jezika, posedovala tri stana na različitim mestima sveta i imala je poteškoću da odgovori gde se, u tom slučaju, oseća kod kuće. Isprva zbunjena pitanjem, nakon kraćeg razmišljanja zaključila je: „Možda tamo gde živi moja mačka“ (Heller, 2011: 203), nagoveštavajući da se u doba povećane mobilnosti i “geografskog promiskuiteta” (Heller) uloga onoga ko/što konstituiše dom delegira na druge osobe, stvari ili predmete, pomoću kojih se vrši “ukorenjivanje”.

Polazeći od ove dve autobiografske epizode, A. Heler u nastavku razvija ideju o postojanju dva osnovna tipa doma, koji opredmećuju stanovnik Campo dei Fiori i profesionalna globtroterka, o osećajima „bivanja kod kuće“ u prostoru i u vremenu. Bivanje kod kuće u prostoru povezano je, kaže A. Heler, sa nizom senzualnih poticaja i emotivnim nabojem. „Osećaj da smo kod kuće nije samo osećanje, već emocionalna dispozicija, emotivni okvir koji omogućava prisustvo mnogih posebnih osećaja, kao što su radost, tuga, nostalgija, intimnost, uteha, ponos“, dodaje ona (Heller, 2011: 207). Biti kod kuće u vremenu, s druge strane, odlika je kasnog modernog stanja, u kome je, zbog uznapredovale globalizacije, pokretljivosti kapitala, dobara, slika, informacija i ljudi, moguće imati osećaj familijarnosti, kulturalne prisnosti bilo da ste u Indiji, Keniji, Baliju, Meksiku, Kazahstanu, Norveškoj ili Srbiji, zahvaljujući samerljivim standardima smeštaja, ishrane, informisanja i zabave. Dom u vremenu je više kognitivna nego emotivna kategorija i podrazumeva osećanje univerzalne pripadnosti, pripadnosti svetu čije iskustvo i načine postojanja delimo. U oba primera, i kada su ljudi, poput italijanskog gostioničara, snažno ukorenjeni u svoj lokalni habitat, kada su, kako A. Heler primećuje, „geografski monogamni“, i kada za svoj dom umesto prostora biraju vreme, što ih čini „geografski promiskuitetnim“, dom se određuje u odnosu na ljude koji ga naseljavaju, i na vrste odnosa koje se unutar njega uspostavljaju. „Dom je uvek ljudsko stanište, mreža odnosa i povezanosti između ljudi, posebna vrsta zajedništva“ (Heller, 2011: 212).

Istraživanja doma i domaćeg prostora imaju dugu istoriju u društvenim naukama, ali su poslednjih godina dobile poseban zamah, najviše zahvaljujući promenjenom statusu lokalnog, domaćeg i privatnog u vremenu uznapredovale povezanosti pospešene globalnom ekonomijom, elektronskom komunikacijom i socijalnim medijima. Nekada čvrsto postavljena granica između javnog i privatnog, posla i kuće, rada i dokolice, u savremenom društvu postaje sve elastičnija, poroznija i propusnija. Ipak, ideja doma kao prostora sigurnosti, slobode, individualnosti i autentičnosti i dalje ostaje jaka, uprkos ovim promenama. Kako navode urednici časopisa “Kulture doma” (“Home Cultures”), “domaći prostor ostaje od vitalne važnosti za razumevanje nekih od ključnih pitanja u vezi sa ljudskošću. U tom okviru mi možemo da razumemo raznovrsne i esencijalne aspekte ljudske egzistencije, od sopstva, rodnih uloga, prirode individualnosti, porodice i društvenih odnosa, do šire sfere arhitektonskog prostora, uspostavljanja granica između javnog i privatnog, podele rada, sve do razumevanja grada i karakteristika društvenog života uopšte” (Buchli, Clarke, Upton, 2004: 2).

Značenja domaćeg prostora takođe uključuju i njegovu socijalnu i političku dimenziju, pošto dom predstavlja „življeni politički i društveni prostor u kome ljudi stvaraju, proveravaju i potvrđuju činjenice sopstvenog života“, i unutar koga, s druge strane, država i društvo nastoje da sprovedu svoje socijalne, kulturne i političke projekte.

Tokom 20. veka desile su se dve značajne transformacije savremenog načina života, koje su predstavljale i promene u uređenju i razumevanju domaćeg prostora. Tim Patnam (Tim Putnam) ukazuje da su tokom dvadesetih godina 20. veka, u dom infiltrirani voda, gas, struja i telefon. Pošto su ovi moderni tehnološki sistemi uvedeni u prvom talasu modernizacije, njihovo postojanje i upotreba je vremenom normalizovana do te mere da je shvaćena zdravo za gotovo, pa je tokom šezdesetih godina sazrelo vreme u kome je dom postao ključni prostor za personalizaciju identiteta i za “beskrajne pregovore” oko njegovih brojnih aspekata (Putnam, 1999: 1921).

Danas, na početku 21. veka, prateći postmodernizaciju društva i kulture, kao epifenomen liberalnog kapitalizma, domaći prostor postaje “sve fragmentarniji i razloženiji, pošto se mnogobrojni životni stilovi, sopstva i prostorne konfiguracije preoblikuju, a nove tehnologije podstiču nove oblike individualizma i sa njima povezane društvene odnose, promenjene tipove porodice, domaćinstva i zajednice” (Buchli, Clarke, Upton, isto). U tom pogledu se savremeni dom može smatrati kao poslednji prostor utopijskog – kao mesto na kome svako može biti ono što želi i gde ima slobodu da praktikuje sopstvene životne stilove (Cullens, 1999, nav. prema Buchli, Clarke, Upton: 2), često i nasuprot vrednostima, modelima ponašanja i životnim stilovima koji čine maticu društvenog toka (mainstream), od kojih, ipak, nisu u potpunosti odvojeni i odsečeni.

Imajući u vidu navedene teorijske pretpostavke, u ovom radu se postavlja pitanje na koji način pripadnici i pripadnice LGBTIQ+ populacije u savremenoj Srbiji konceptualizuju domaći prostor, kako ga materijalno i simbolički proizvode i kako su ovi procesi povezani sa proizvodnjom njihovih ličnih i kolektivnih identiteta i sa pitanjima lične autonomije i slobode izražavanja. Istraživački prilozi posvećeni ispitivanju političkih aspekata proizvodnje i ispoljavanja gej identiteta u javnoj sferi su brojni, a ovaj rad će se uključiti u manje razvijenu, ali postojeću, liniju istraživanja odnosa gej i lezbejskog identiteta i domaćeg prostora, unutar izučavanja svakodnevice. Kroz istraživanje konceptualizacije doma i domaćeg prostora i praksi njihove proizvodnje, želim da ispitam u kojoj meri gej osobe/parovi sopstveni domaći prostor konceptualizuju/proizvode kao izazov heteronormativnim konceptualizacijama doma kao esencijalno porodičnog (heteronormativnog) prostora, ili pak na različite načine pregovaraju ili se konformiraju s dominantnom normom i kako je to povezano s njihovim viđenjem sebe i njihovim svakodnevnim životnim strategijama u kontekstu savremenog srbijanskog društva.

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"

Oceni 5