Gombrovičev Dnevnik: Povodom Česlava Miloša (4)
Vitold Gombrovič

Onaj ko se boji ljudskog prezira i osamotnjenja među ljudima, neka ćuti: Vitold Gombrovič

Photo: www.wojciechkarpinski.com

Može se pisati samo kao Rable, Po, Hajne, Rasin, Gogolj – ili nikako

On, Miloš, slučajno kao i svi oni (književnici jedne škole, vaspitani na „društvenoj“ problematici), doživljava borbe, muke, sumnje, koje su bile potpuno nepoznate ranijim piscima.

Rable pojma nije imao o tom, da li je „istorijski“ ili „nadistorijski“. Nije nameravao da se bavi „apsolutnim spisateljstvom“ ni da bude poklonik „čiste umetnosti“, kao ni – obrnuto – da iskazuje svoju epohu, uopšte nije nameravao ništa, pošto je pisao kao što dete kaki pod žbunom da bi sebe olakšao. Udarao je u ono što ga je dovodilo do besa; borio se protiv onog što mu je stajalo na putu; i pisao radi uživanja – sopstvenog i tuđeg – pisao šta mu pod pero naiđe.

Pa ipak, Rable je iskazivao svoju epohu i predosetio epohu što je nailazila, i, uz to, stvorio neprolaznu i najčistiju umetnost – a desilo se to zato što je iskazujući s najpunijom slobodom sebe, istovremeno iskazivao i večnu suštinu svog čoveštva i sebe kao sina svoga doba, i sebe kao zoru nailazećeg vremena.

Kad li ćemo prekratiti tiraniju himera apstrakcije, da bismo iznova ugledali konkretni svet? Ali danas Miloš (i ne on jedini) stavlja prst na čelo i meditira: kako i o čemu da pišem? Gde je moje mesto? Kakve su moje obaveze? Treba li da uronim u istoriju? Ili možda da tražim „drugu obalu“? Šta da budem? Šta da radim? Pokojni Žeromski je valjda imao običaj da u takvim slučajevima odgovara: piši šta ti srce nalaže – i to je savet koji mi se čini najuverljivijim.

Kad li ćemo prekratiti tiraniju himera apstrakcije, da bismo iznova ugledali konkretni svet? Moć tih antinomija je toliko velika, da Miloš potpuno zaboravlja s kim razgovara i potura mi ulogu branitelja „čiste umetnosti“, ulogu, maltene, estete. Šta ja s tim imam zajedničko? Ako se suprotstavljam shemama koje prete previše aktuelnoj književnosti, onda to uopšte nije zato da bih nametao drugu shemu. Ja se ne izjašnjavam ni za večnu ni za čistu umetnost, jedino govorim Milošu kako treba paziti da nam se život ne pretvori pod perom u politiku – ili u filozofiju, ili u estetiku. Ne tražim umetnost ni primenjenu, ni čistu – tražim slobodu, tražim stvaralaštvo „prirodno“, takvo koje je nepredumišljeno ostvarivanje čoveka.

Ali on kaže: – Plašim se... i plašim se toga da ću ako se udaljim od Istorije (to znači od truizama sadašnjeg doba) biti usamljen. Našta ću ja reći: – To je plašnja nepristojna, i, što je gore, iluzorna. Nepristojna, jer postoji, zaista, odustajanje ne samo od istaknutosti, nego i od vlastite istine, postoji odustajanje od jedinog – valjda – heroizma koji predstavlja ponos, silu, životnost književnosti. Onaj ko se boji ljudskog prezira i osamotnjenja među ljudima, neka ćuti. Ali ta plašnja je i prividna – jer popularnost koja se stiče u službi čitaocu i pravcima svoga doba označava jedino velike naklade – i ništa, ništa više, a samo onaj ko je uspeo da se izdvoji od ljudi i da počne postojati kao zasebni čovek, i tek potom stiče dva, tri, deset pristalica, braće, samo taj se iščupao iz samoće u granicama dozvoljenim umetnosti.

Ako si lično važan, onda će, ma stanovao na najkonzervativnijoj tački zemljine kugle, tvoje svedočanstvo o životu biti važno; ali nikakva istorijska presa neće iscediti važne reči iz nezrelih ljudiI govori (još i danas u vlasti one zaključno izvedene vizije koja se u njemu tako sukobljava s najvrednijim osobinama njegove ličnosti): – Mi, Poljaci, možemo danas s visine i smelo da govorimo Zapadu „naprosto zato“ (tu citiram doslovno) „što je naša zemlja teren najvažnijih promena kakve mogu da se dogode i što u tim promenama postoji ’pesma budućnosti’, koja će se razleći kada se sruši vladavina Moskve nad narodima“. Na to bih ja odgovorio savetom da tu misao stavi uz Bugarsku ili Kinu, koje su takođe u toj istorijskoj avangardi. Ne, Miloše: nikakva istorija neće ti zameniti ličnu svest, zrelost, dubinu, ništa te neće osloboditi greha samoga tebe. Ako si lično važan, onda će, ma stanovao na najkonzervativnijoj tački zemljine kugle, tvoje svedočanstvo o životu biti važno; ali nikakva istorijska presa neće iscediti važne reči iz nezrelih ljudi.

Znači, sve to postaje teško, sumnjivo, nejasno, zamršeno, pod najezdom složene sofistike našeg vremena; ali dobija svoju kristalnu jasnost kad shvatimo da danas ne govorimo, ne pišemo na neki nov i naročit način, nego upravo onako kao što se to dešavalo od početka sveta. I nikakve koncepcije neće zameniti primer velikih majstora, nikakva filozofija neće književnosti zameniti njeno genealoško stablo, obilato imenima koja ispunjavaju ponosom. Nema izbora: može se pisati samo kao Rable, Po, Hajne, Rasin ili Gogolj – ili nikako. Nasleđe te velike rase, koje nam je predato, jedini je zakon koji ima nad nama vlast. Ali ja tu ne polemišem s Milošem, koji je rasni konj – polemišem samo s njegovom ormom, s onim kolima napunjenim kolebljivostima koje mu je prikačila njegova prošlost.

Oceni 5