Putopis iz Afrike, paganskog raja (2)
Junn 05 S

Photo: Pinterest

Mračno srce, teže od zemlje i neprijateljskije od neba

Od trenutka ponovnog mog stizanja u Boake, prestonicu Baula, sa povratka iz predela plemena Jakobi, Djere i Abe, koja su u prašumama na granici Liberije, nastaje najčudniji i najfantastičniji deo mog putovanja po Africi. Do tog trenutka, ma koliko zanimljivo i čudno da je bilo ono što sam video — predeli, klima i stanovnici — ja sam pred svim tim bio ipak samo spoljni posmatrač. Tek od Boakea na putu ka Đavoli dogodilo se nešto što je mene umešalo, sa svim elementima koji ga inače grade, u samu srž afričkoga života. Ja sam osetio gorčinu i tragediju na svojim ustima, svojim očima i u svom srcu kao i svi crnci što su je osećali oko mene; kao zemlja koja je natopljena njom, nebo koje je tako često mutno od nje.

To što se dogodilo nije bilo jedan događaj; nikakva avantura, nikakva pustolovina, kakva se obično zamišlja da iščekuje putnika kroz savanu. Dogodilo se da me silom prilika niko više nije mogao smatrati običnim turistom, i da silom prilika ja više nisam mogao gledati oko sebe kao što gleda prosti putnik. I odmah me je zato, za trenutak, Afrika unela u sebe i pokazala mi svoje bilo, kroz koje bije krv vruća i tamna; svoje srce, čiji oblik nije kao našega srca, već je mračno i teško, teže od njene zemlje i bolnije i neprijateljskije od njenog neba.

Ja sam prestajao biti prost putnik od trenutka kada sam ušao kod Švajcarca, kome sam došao istoga dana u posetu, da mu zahvalim na ljubaznosti. Kod njega je već bio jedan drugi belac, koji je samo dan ranije stigao sa severoistoka, od plemena Lobi. Ovo je pleme toga trenutka bilo u punoj pobuni, ubijajući belce gde god ih sretne. Mladić je sutradan imao da ide na severozapad, u pravcu Đavale, gde belaca uopšte ni nema. On je bio u prostoj beloj košulji, opranoj na brzu ruku, razdrljenoj na prsima, posuvraćenih rukava, u čakširama koje su nisko opasane preko nekog debelog omota na trbuhu.

Nekada mora da je bio izvanredno lep: njegove oči čijim je pogledom on teško upravljao, bile su tople kafene boje; kosa, neobično crna i duga, padala je niz čelo gustim pramenima. Izgled tog mladića ipak bio je sasvim mučan; videlo se odmah da je nekom nesrećom koja ga je zadesila sav polomljen. Njegov je vrat bio ukočen i veliki ožiljci videli su se po rukama, vratu, prsima. Svaki čas on je sklapao oči i otvarao ih opet kao sa dosadom. To više nije bio mlad čovek, već čitava ruševina mladosti što se održava i izvanrednom žilavošću, i tesnim debelim omotima oko bedara.
Nikada u životu ja nisam sreo čoveka koji bi toliko predstavljao nesreću upropašćenost a istovremeno silu življenja i neumitnost probijati se kroz događaje najteže, i uspevati u njima. To je bio junak velikih romana avanture i borbe kakve romansijeri samo snagom svoje uobrazile zamisle. Od momenta kada je on bio tu, bio je i jedan nevidljivi Josif Konrad, tvorac velikih pustolovnih karaktera. Od trenutka kada sam se kod Švajcarca upoznao sa njim, karakter moga putovanja sasvim se izmenio.

N. je direktni potomak duka od Berija i maršala D., koji je, kada je odlazio polomljene slave sa Berezine, bez vojske, bez pobeda, sâm, odgovarao noćnim predstražama koje ga pitaju: „Ko ide?“ — „Velika armija!“ On je grof; u rđavoj lanenoj košulji, gorkih usana još od kinina koji uzima bez oblande, od života koji ga baca kroz brus nad kojim danju prži sunce a noću prelazi hladan vetar; kroz močvare s kojih se diže para. Morao je učiniti u svome zavičaju nešto što nije dozvoljeno i zbog čega su mu roditelji morali reći da može otići. Otad ga je suviše peklo afričko sunce, suviše kvasile afričke kiše, od kojih se zemlja pušila, a da se ne bi uverio da ono što u njemu nosi tako slavno ime najsporednije je na svetu, a da je ono drugo osuđeno ređenjem da vodi život gori od života psa; danju izmoreno i žedno, noću prozeblo i uplašeno.

Njegova krv bila je bez prestanka samo ogorčena, ljuta, bolna. Svaka zver oko njega mogla je živeti slobodno, bezbrižno i strasno u ovoj klimi: tigrova mačka, panter, antilopa i čopori slonova u daljini; samo je on, da bi živeo, primoran boriti se za svaki zalogaj i za svaki čas sna. Više se uopšte nije trudio da kinin uvija u oblandu, već ga je uzimao kašičicom kao sav ovaj žarki vazduh i život. Kakvu je tu važnost onda moglo imati njegove ime, paradno i kočoperno kao jedna domaća ptica. Nije bio svestan da je baš zato što je od takve krvne rase on život primio tako gorko i oholo, a tako: gorko i oholo prezreo svoju krv. Naučio je da nosi kask, batinu, platnene cipele, da pije vruće pivo i filtrovanu vodu koja se oseća na zemljane krčage. Zatim je prestao da voli ženu zbog koje se propada i njegov život postade samo teški i surovi život belog međ crnima.
Tako sam video ja ovoga mladog uništenog čoveka u poseti kod Švajcarca. Sigurno da je sa domaćinom već govorio o meni pre no što ću doći jer se odmah čim sam ušao zainteresovao za moje putovanje. Reče mi: „Ja polazim sutra za Ferkasandugu, odakle vas mogu jednim zaobilaznim putem ostaviti u Banfori, koju ste želeli da vidite. Ako pođete sa miom mogu vam pokazati stvari sasvim interesantne, do kojih jedan putnik teško da može doći. Samo, ja putujem na neverovatno uprošćen način: bez slugu, bez kuvara, bez boja, jedino vodeći jednog derana koji mi služi za marmitona. Ne nosim provizije, jer jedem svaku crnačku hranu i pijem svaku moguću tečnost i vodu, što vama ne preporučujem, jer sada baš izlazim iz dizenterije od koje se ovde umire!“

Ja sam primetio dve stvari dok je on govorio; naime, da je njemu neobično stalo do toga da pođem sa njim, svakako samo i jedino društva radi, i zatim da moj Švajcarac pomaže njegov predlog samo reda radi, sa: „Da, to je, vidite, sasvim dobra prilika!“ a da u stvari ne bi voleo da uđem u tu kombinaciju. Švajcarac je smatrao ili da ovaj čovek nikako nije pogodan za mene, ko zna iz kakvih razloga; da će moja sigurnost od toga trenutka biti sasvim problematična. Idi je osećao neku jetkost što ja tako lako, i kao od šale, kombinujem svoj put kroz krajeve u kojima oni, kolonijalci, inače toliko trpe. Samo sam video gospođu Bede; ona me je uručila gnu od Sen Kalbra, ovaj me predao Švajcarcu i njegovom starijem prijatelju, a samo me je Švajcarac vratio sa tog puta, ja kod njega sretam već novu priliku za dalja putovanja. To je suviše sreće a da ne izvede iz strpljenja čoveka čiji je život uslovljen naporom i mučenjem.

Nije bilo sumnje, što sam posle i kod svih ostalih belih koji se sretnu sa N.om utvrdio, a što mi je i sam N. sa preziranjem prema njima pričao, da ovaj simpatični dobroćudni švajcarski mladić smatra svoga prijatelja kao sasvim propalog čoveka. Da bih utvrdio šta je uzrok tome, ja sam pratio njihov razgovor sa najvećim ljubopitstvom.

N. je govorio sasvim rasejano, nevezano; teško razvijajući misao; sa podsmehom. Njegova ukrućenost, iako zbog ozleda, nesvesno mi je nametala misao da dolazi od neke teške bolesti koja lagano uništava njegov duh. Ni najboljom voljom nisam se mogao otarasiti izvesne groze od njega.
Toga večera belci u Boakeu imali su nešto da proslave. Ja sam pozvao Švajcarca i N–a da večeraju sa mnom u „bifeu“ gde sam odseo. N–ove čakšire nisu bile sasvim bele, i on za trenutak pređe u spavaću sobu Švajcarca da obuče neke pozajmljene. Tada iskoristih priliku da otvoreno upitam domaćina Misli li on da N. možda nije ličnost s kojom bih ja mogao produžiti put. Ovaj se opet sakri iza prethodne svoje uljudne izjave: on nalazi da je prilika vrlo pogodna. Njegov glas, pogled, celo držanje govorili su sasvim obratno: da nisam mogao uopšte pasti na nepogodniju, nesigurniju ličnost od ove.

Ovoliki me je formalizam ljutio. Zatim sam imao i osećanje da je N. jedini s kim, i zbog koga, mogu imati neprilika, ali koji me zato baš može izvesti iz šablonskoga putovanja. Kada se vratio u sobu, izgledalo mi je više no ikad da je i lukav i propao. Njegovo društvo, očito, bilo mi je neprijatno. Tako sam ja primio da sutra, u rano jutro, pođem s njim u pravcu Ferkasandugua i Đavale.

Odmah smo izišli u šetnju s namerom da docnije uzmemo i Švajcarca za večeru. Ja sam dva-tri puta spomenuo da bih voleo da vidim kakav tam–tam te večeri, i N. je želeo da me odvede u crnačko selo, ali tako da Švajcarac ne dozna da on i tamo ima poznanika. — „Ja ne volim“, govorio mi je on, uzevši prema meni odjednom neki sasvim poverljiv ton, „da moji beli prijatelji znaju s kakvim crncima se ja družim, i šta i kako ja s njima razgovaram. Ja sam odbacio sve pregrade između mene i crnih; ja nisam, kao moji zemljaci, beli gospodin kada govorim sa njima; govorim njihovim jezikom, jedem njihove futue, spavam sa njihovim ženama i podvaljujem im na njihov način; tako me i više vole i više me se boje. Ovde sam uvek samo na prolazu, a imam mnogo više prijatelja međ crnima no oni koji su tu godinama.

„O ja nemam iluzija, znam koliko je crnac bedan, pokvaren, i niži stvor, i ja ga prezirem isto koliko i drugi beli; samo što ja znam koliko su i beli isti gad i pokvarenost. Crnac oseća da je zbog nečega u mojim očima on na istoj visini na kojoj i belac, i to je dovoljno da bi za mene mnogo štošta više učinio. I oseća da nemam niti iluzija niti predrasuda za njega. Kad aga udarim on vidi da to nije da bih ga ponizio, već da ga zaboli; a ja znam mesto gde ga najjače zaboli. Posle, kažem vam, ja s crnim govorim njegovim narečjem, tako da belcu ispred nosa odnesem posao. O, crnci me se grdno boje; od mene teško šta mogu sakriti. Beli me se boje takođe i još mnogo više: ja znam sve njihove tajne.

„Sad ću vam pokazati jednu crnačku porodicu, vrlo bogatu, domaćin je brat od strica jednoga kralja koga ćete u savani upoznati. On je fetišer i podigao je međ kolibama prvu građenju kuću u ovom kraju. Kako nikada nije video kuću sa verandama, četvrtastim sobama itd. već samo po mojim pričama, on je načinio nešto što je i komično i za divljenje. To je čovek isto tako energičan i genijalan koliko i Napoleon. Načiniti tu kuću, za jednog crnca, bilo je isto tako i zamašno i puno poraza kao što je za onoga bio pohod na Rusiju. On više nije znao kako bi stanovao unutra: sve je bilo mračno, s nemogućim stepenicama, i pretilo da se sruši.

„O, imati kuću, pravu kuću, usred savane, međ divljim Lobiima, eto to je ceo moj ideal. Ne spavati više po kabanama, kolibama i močvarima, već u kući koja predstavlja mir i kulturu; u mojoj kući, sa čije tavanice ne padaju strašne stonoge i skorpije. Ja sam u jednom kraju tad bio kao kakav kralj; tražio sam zlato; ovaj crnac došao je da me služi i svaku moju reč slušao je kao proroštvo. Tako je njemu došlo na pamet da ostvari ono o čemu sam ja toliko sanjao...

Bio je sasvim mrak kad smo ušli u dvorište neke fantastične kuće na čardake, i verande, oko koje se tiskale inače crnačke kolibe. Bilo je vazdan nepravilnih, uglastih dvorišta, gde su se veliki i deca izležavali ili kretali slabo osvetljeni ognjevima. Domaćin, uvijen u plavi ogrtač, s dugom retkom bradicom, obradova se, ali se ne uznemiri mnogo kad nas vide. Naredi da nam se iznesu stolice, i dugo predstavljanje između njega i mene nastade uz pomoć N–a, koji nam služaše kao tumač. Rekoh da su mi žena, deca, krave, psi, koze, otac, mati, braća, krov itd. itd. vrlo dobro i da sam srećan što je tako i kod njega. On mi od svoje strane pokaza svoj dom.

Prvo što videh je to da su uz jedan zid neke kamene stepenice čiji su basamaci duboki jedva po santimetar–dva i koje su zbog toga ostale zauvek neupotrebljive. Načinio malo dalje druge, sa basamacima dubokim za čitavu šaku. Ne znajući kako će njima da pređe sa donjega na gornji sprat, načinio je otvor u zidu ispod tavanice; iza otvora je načinio kao neku kutiju od drveta, iz koje se tek kao iz kakvog trapa dopiralo u gornju odaju. U ovoj se glavna domaćica, bolesna, naga i očajna, parila nad nečim što liči na raspaljene mangale.

Iako trebe da večeramo uskoro u „bifeu“, N. traži da nam ostale domaćice spreme futu. Futu je čvrsta kaša od palmine repe, prelivena najljućim sosom što se da zamisliti. Da ne bih sasvim izgoreo, birajući između palminog vina i vode, ja prvi put otkako sam u Africi pijem vodu onakvu kakvu je dala priroda i kakvu piju urođenici. Dugi poslovni razgovori na bambara između N–a i crnca. S vremena na vreme N. Mi kaže: „On veli: Mi smo od rase kraljeva, mi smo uvek bili neustrašivi, — mome ocu beli su odsekli glavu, ali moj brat vlada narodom koji je najmnogobrojniji na svetu. Kraljevina mog brata prostire svoje granice od izlaska do zalaska sunčevog (jedva da je pedeset km).“

Posle velikih dogovaranja, prelaska po pomrčini iz jedne kolibe u drugu, iz jednog čudno osvetljenog dvorišta u drugo, obećavaju nam za to veče u selu Đula tam–tam, koji će izvoditi stari ratnici, pod maskama i na visokim štulama.

U bifeu za stolovima svi belci u snežno belim odećama. Moje sedenje u društvu N–a i Švajcarca izgleda da sve začuđuje. Ja gledam lagano sve prisutne i sa zadovoljstvom zaključujem da su moja dva prijatelja svakako najzanimljivija. Za vreme večere razgovor, sa pola reči, između ova dva mladića kaže mi da je N. imao veze sa nekom divnom tužnom ženom, čiji je muž neka moćna ličnost. Žena je bila gotova da pođe za njim, da umre za njega, a on je grubo odgurnuo, i nasmejao se još mužu u lice kada je ovaj hteo načiniti skandal. Švajcarac je spominjao to sa zaprepašćenjem, nekim pomešanim gnušanjem i divljenjem. Oni su govorili o tome jer su očekivali s časa na čas da se ova mlada žena pojavi, a Švajcarac je hteo da zna da li bi on, iako je u društvu N–a, mogao otići da je pozdravi. Onda sam imao utisak da je tu glavni razlog što je N. tako deklarisan u ovom društvu.

Po večeri šampanj kod Švajcarca, i gramofon. On se brzo opija i onda razmetljivo iznosi da nudi i ovo, i ovo, i ovo, na poklon: „Jedite, uzmite, nosite! Crnačke statue, konzerve s puterom, porodične fotografije. Oko jedanaest ostavismo Švajcarca i pođosmo opet međ crnce. Šampanj mi bruji u glavi; zvezde su najlepši dijamanti na svetu. Davu priča kako je zbog gluposti koje je počinio prema nekoj Ruskinji u Parizu — „o sasvim ružne stvari!“ — porodica tražila da ili stupi u stranu legiju ili da se izgubi u kakvoj koloniji. „Samoubistvo nije bilo u pitanju i, uostalom, u to vreme ne bih bio u stanju učiniti ga; ja sam i odviše voleo tu mladu ženu da bi mi život izgledao upropašćen.

„Došao sam ovde i, pored svih teškoća, uspevao da ostavljam na stranu, samo da bih njoj slao, i da bih za nju pripremio život ovde. Ona nije dolazila, svakako bar nije žurila, a život močvari, isparenja, sunca i vode pune groznica načinio me je teškim i džandrljivim. Prestao sam da joj šaljem novaca, nisam joj čak napisao ni da je prezirem. Dobro ste rekli da sam sad ,belac međ crncima', ali ne onako kako vi mislite. Ja sam uvek još čovek međ ljudima. Svi su isti za mene, i ja sam kao svi drugi za ostale.“

Ćutali smo, i s časa na čas me je samo zadržavao rukom da pripazim na rupe i brežiće preko kojih idemo. I pored priče o njegovom životu, tako jednostavno tragičnom, bio je za mene i dale nesimpatičan. Kao da je pogađao to, i kao da bi me sasvim pobedio, produžavao je: „Bio sam prestater. 3nate li šta je to? Onaj koji traži zlato usred savane, kopajući na površini zemlje pod suncem od koga umiru i crnci koji uz mene rade; ili kopajući sasvim primitivne galerije u zemlji koje nas svaki čas zatrpavahu. Nalazio sam suviše malo zlata a suviše mnogo gorčine. Prešao sam na trgovinu; treba procunjati kroz svaku najmanju naseobinu, prelaziti stotine kilometara, ubediti divljaka da dâ, da primi, da iznese da samo meni da. Prenositi sirovinu koja često ništa ne vredi, automobilima koji se raspadaju, čije bremze pucaju, čiji motori eksplodiraju. Pogledajte me, ovako u noći još možda izgledam mlad; u stvari ja sam za godinu dana imao tri automobilske nesreće, ja imam na sebi rana za koje doktori kažu da možda nikada neće zarasti.

„I zatim to još nije najgore: hteo bih sagraditi dom. Na putu koji ćemo zajedno načiniti ja ću vam pokazati građevine koje sam sâm zidao, svojim rukama najviše, građevine usred najpustijih, najdivljijih krajeva, i koje nisam uspevao da načinim onako ogromnim kakve su načinili moji preci u Normandiji. Veliku, veličanstvenu kuću, uneti u nju pravi klavir. prave portrete, pravi jaki nameštaj, knjige, sudove. Imati psa; ne ove afrikanske, već jednog jakog našeg divljeg psa, koji će izdržati ovu klimu kao što je ja izdržavam. Onda će možda doći neka žena koja će stanovati tu sa mnom. Da li me razumete? U najdivljijem kraju podići svoj dom, sâm; od svoga truda; u divljini. To je najveća ipak stvar, graditi. Ono što sam zidao dosad, ili sam prodavao ili poklanjao crncima. To je bilo uvek tako ružno. Za mene će vam kazati ovde svi, svi: ,Onaj što jednako zida!' Svejedno. Ne tera mene na to neka čežnja za Evropom. Evropa izgleda bedno kad se gleda odavde, i ja je ne želim. Ali Evropljanin je ipak najbolje umeo da pravi kuću. Ja hoću da moja kuća bude prava kuća u predelu kojim nijedan belac ne prolazi.“

Kad stižemo pred kolibe, pola dvanaest je. Tam–tam, koji je na visokim štulama igrao radi nas, razilazio se: kažu nam da u drugom kraju uspavanoga sela Baule ipak igraju pod maskama: večeras je njihovo veče. Idemo kroz selo gde sve spava; stoka oko drveta, po dvorištima, uznemirena snovima. Nigde nikoga, sem što dva-tri mala majmuna, odomaćena, skačući između koliba, nalik na ljude, pritrčavaju da nas vide.

Dozivamo ukućane, ispred jedne kolibe. Iz kolibe odgovara muškarac dubokim baritonom. N. mu govori bambara: „Donji, doni–sisa–tara!“ N-ov glas je tih, otegnut, sa ćutanjem između reči i reči; ubedljiv i preteći. On govori kao iza oltara, kao na pozornici u Meterlinkovim komadima. Ko zna šta kaže! Crnac takođe odgovara samo sa po jednom rečju, ali naglo, glasno, i sve uplašenije. Najzad N. govori sam dugo, reč po reč, sasvim tiho, skoro šapatom u ulaz kolibe kao u kakvo ogromno uvo. Onda odlazimo.

— Šta ste govorili?

— O, ništa, — odgovara on s gađenjem. — Prvo nije hteo da iziđe i udesi igru za vas zato što je hladno i što svi spavaju, a onda sam ja želeo da mu za to platim i strašno sam ga uplašio. — N. se nasmeja: — Zamislite crnca koji vas pita: „Ko je vi?“ i vi Mu odgovorite: „Beli duhovi koji žele da tvoja koza polomi noge, da tvoj krov padne pod težinom pantera, da se kroz tvoj prag provuče piton.“ Do smrti će o tome pričati a sutra će već razume se biti tam–tama, makar i da oteraju bele duhove.

— To vas zabavlja, da ih plešite?

— Ne, ništa me ovde ne zabavlja, ali pokatkad prezirem ih iz dna duše i želim im zla.

Nailazimo na Đule koji još igraju, prljavi, u ekstazi; dosadno i glupo, kao ono prvo veče kad sam stigao u Boake. Poneke, s pokvarenim zenicama, čak i poznam. Vraćajući se, čujemo larmu u jednoj od koliba. Kroz prozor se vide crni parovi da igraju. Idemo iza kuće i sakriveni u noći gledamo kroz prozor. Tu su sve one Baule koje danju rade za belce ili kod belaca; šoferi, dućandžije; poštari i njihove devojke i žene.

I, sakriveni od belaca, oni igraju na način koji liče na način evropejski. To je crnački gumbe, iz koga se razvio fokstrot i čarlston. Igra se dezartikulisanih udova, iščašenih ruku i nogu, rastavljenih kolena. Na direku u sredini zalepljene četiri sveće čiji se plamen njiše zatalasan od igre. Kad parovi prođu sasvim blizu, sveće se skoro ugase i nastaje za trenutak mrak. Veliki efekti svetlosti i senki. Žene u svilenim šarenim suknjama i povezačama navrh glave, kao Senegalke, sede u krug oko zida i primaju pozive crnih delija u plavim salopetima ili samo sa polucilindrom na glavi. Mnogi mladići igraju sami između sebe.

Odjednom gužva (ko zna po koji put ovo veče). Jedan Baule optužuje drugoga da je naročito pozvao igračicu da bi je stezao. „Ako ti hteo, ako ti hteo, mogao posvati ja; ja mene ti stezao, ja znao šta činiti!“ svađa je na francuskom. To su one iste Baule koje će sutra zaboraviti da su „sivilice (civilisés)“ pa se skinuti goli i igrati svoj tam–tam koji se svršava librički; i tada neće paziti ko će čiju damu stezati. Diskusija dosadna i bez kraja: „Ja stezao, ja stezao ti, ja stezao mene!“ za čas se više nije čula iza nas; već samo pokatkad koji naš korak pod zvezdama.

Ujutru, dok se još polivam hladnom vodom, suviše hladnom u ova hladna jutra, N. dolazi da vidi da se nisam uspavao. Ali kada su sve stvari upakovane i kada su se bojevi udesili, i stegli od mene poklonjene pojase toliko da izgledaju kao zolje, nastaje beskrajno čekanje crnca koji treba da nas povede. Dva puta odlazimo u selo, u njegovu kolibu da vidimo šta je sa polaskom. Kamion koji ima da nas nosi, i koji tek ima da se tovari crnčevom sirovinom, stoji prazan, napušten, prašnjav.

Ukućani ne umeju da objasne otkud to zadocnjenje, ni kad će se domaćin, Mej N'gesan, opet pojaviti. Žene, obvijene u divne šarene svile, spremaju kokoši za futu. One prelaze preko dvorišta, ljutkaju se što ih diramo dok prelaze i zovu jednog starca koji sedi na pragu da ih uzme u zaštitu. To je muž najlepše međ njima, neuporedivo lepe i jake afrikanske Karmen, sestre Mejove. Njena ramena, ruke i grudi su nešto od najlepšeg što je priroda mogla stvoriti. Vrlo mlada. Drugi starac joj je otac, ali nije on domaćin, već odsutni sin, koji je sam trgovao i sticao.

Do podne Mej se ne pojavljuje. Besni, jedemo u bifeu, a puštamo Sambu, prvoga boja i kuvara, onoga Sambu kog sam u Basamu uzeo, da ide u selo i ruča sa drugovima. Najzad se pojavljuje Mej sa svojim famoznim tovarom; on je nag, sa jednom maramom samo oko pojasa, kao bilo koji drugi mladi Baule; ne sasvim visok, pre srednjega rasta; vrlo lep; vrlo harmonično razvijen. Brzo se rukuje sa nama, uznemiren i pun osmeha da bi ga izvinili što nas je pustio toliko da čekamo. Brzo odbacuje i maramu pa pušta da ga sestra poliva iz kalbasa. Ta mlada devojka, žena, ophodi se s njim brižno i brižljivo, kao prema kakvome velikom deranu. On oblači plave platnene čakšire, braun platnenu košulju; opasuje se, i postaje trgovac — za crnce strašno bogat, posednik jednoga kamiona, što je za crnca ono što je veliki brodovlasnik za belca.

Trebalo bi da pođemo, ali tada se opaža da Sambe nema, da se još nije vratio sa ručka. Poći sad, kad put postaje najteži, bez dobrog kuvara, i pri tom još poneti njegove stvari koje su tu a koje ma kome da ostavim neće mu ih više dati, sasvim je dosadno. Trčim da ga tražim po pijaci, po selu; sačekujem druge crnce koji ga traže; ne uspevam nikako da prikupim više ni onaj ostatak momaka. Odjednom osećam takvu muku od vrućine, sunca, svetlosti, mirisa na suvu ribu, ulja od palme, čekanja i ljutnje, da imam utisak da ću se odmah onesvestiti. Uplašen sam da to nije početak sunčanice. Ceo ovaj dan više me je izmučio čekanjem no da sam činio bilo kakav napor putujući.

Jedva ulazim u prvi evropski bengalo. To je stan katoličke misije. Dva oca misionara, u bradama, u belom kolonijalnom odelu, dočekuju me kao da me odavno znaju; služe me pivom, pričaju mi o sebi da bi me zavarali i da bih se tako što bole odmorio. To su dva snažna sredovečna čoveka; pravi džinovi širokih očiju; ničeg svešteničkog u njima. U četiri kuvar pronađen i izgrđen, i mi polazimo.

Idemo kroz neobično živopisnu savanu, punu visokih crvenih mravinjaka, ptica, brujanja insekata. Savana izgleda oko nas kao zasađena. Kao da su to naši vođnjaci, a trava između tropskoga drveća liči na visoko zrelo žito. Žene prolaze kroz savanu sa kalbasima na glavama i jedva se vide iz bila. Osećam se izvrsno, ušuškano i meko na ovom kamionu koji me nosi u dubinu. Na prednjem sedištu, pored Meja koji šofira, sedim ja i kraj mene je N. To je, sedeći tesno, sve što može i stati. Kraj nogu N-ovih, kao zakačen, i kao samo što ne ispadne, stari Mejov otac, koga N. neprestano grdi što mu svojim leđima greje nogu. Mej ne bi ni pokušavao da na račun naš postavi bolje svog oca; on je pitom, tih, ljubazan, i nimalo nema onu nasrtljivu oholost crnca koji je uspeo da se obogati.

Po stepenicama, s jedne i druge strane nas, zakačile su se sluge naše i Mejove. Ostatak sveta je gore iznad nas, na tovaru i na našim stvarima koje su kao kakvo brdo na kamionu. Tu je i nekoliko crnkinja. Sve to izgleda impozantno, i fotografija toga mogla bi poslužiti kao reklama za fabriku u kojoj je izgrađen kamion.

Na sve strane gori. Crni pale savanu radi lova i radi đubreta. Evo zemljoradnje u povoju! Poznato je da crnac ne zna za svojinu zemlje. Svake godine kralj plemena deli zemlju porodicama i onim čudnim crnačkim udruženjima zemljoradnika. Mladići često dobijaju zemlju sasvim zasebno; oni rade za sebe i, ako dovoljno steknu, grade selo i naseobine odvojeno od svojih predaka. Kad mu se odredi zemlja koju će obrađivati, crnac najpre popali gusto savansko rastinje, zatim kopa jednim malim ašovčićem, nalik na naše satarice. Sadi, jedno s drugim izmešano i jednovremeno, četiri–pet raznih useva. od ovih on ima četiri žetve na godinu. Najčešće zemlju rade sasvim mala deca, toliko je ona plodna i tako je lako obrađivati.

Kada sabere sve žetve, crni seljak napušta zemlju za dugi niz godina. Pleme tad obrađuje prostorije koje su malo dalje. Afrika je ogromna i plodna; za crnca, koji je izvrstan zemljoradnik, imati svoju zemlju, stalnu zemlju, sasvim je nepotrebno. Crncu bi čak bilo nemoguće i izraziti na prost način da je zemlja samo njegova; jezik ovih plemena uopšte ne raspolaže prisvojnim genitivom; sam pojam toliko im je stran da čak, i kad nauče naše jezike, izražavaju ga i dalje na isti opisan način: „Ovo je za mene, ovo je za tebe; hoćeš li čašu što je za tebe, ili onu što je za mene?“ a što znači: ovo je moje, ovo tvoje, hoćeš li svoju ili moju čašu?

Kad već spominjem razlike u pojmovima o svojini i izražavanju, treba podvući ono što odmah iznenadi belog putnika, da crnac ne broji dalje od četiri. Ja ne verujem da je tu neka specijalna nesposobnost za brojanje, ne verujem čak ni da su uzroci zbog celokupne mentalne deformacije — koja, razume se, postoji — već da brza granica brojenju dolazi zbog brze granice potreba. U stvarnosti, sve što crnac ima „za“ sebe i svoju porodicu ne prelazi skoro nikad ni četiri krave, ni četiri kolibe, ni četiri žene ili kaptiva. Apstraktno on ne mora da broji kao mi. Nije li čak i za nas, već posle broja deset ili petnaest, pojam količine: dosta ili mnogo? Ne kaže se, niti je u svesti predstava, da sam pročitao za mesec dana četrnaest knjiga, već se kaže: dosta knjiga ili mnogo knjiga. Za crnca samo ta izlišnost da tačno određuje brojnu količinu za sebe ili druge nastaje već posle broja četiri. Nije da on ne vidi da je pet mnogo manje od stotine nečeg, ali je i pet, toga i toga, već u zamašnoj brojnoj količini.

Uostalom, dokazano je da crnac pamti ne po količini, već pojedinačno; mesto da pamti da ima četiri krave, on pamti da ima kravu belu, kravu tamnu, kravu malu, kravu vrlo rogatu, i svu ostalu stoku na isti način. Tako da kad mu jedno živinče nestane, on primeti, i ne brojeći celo stado, ma koliko da je veliko, da nema baš toga i toga živinčeta. Treba se setiti da ni kod nas mati koja ima dvanaestoro dece ne mora brojati da bi znala da jedno, nije tu, jer u njenoj svesti nije broj dece koji se smanji, no jedno izvesno dete, baš to i to, koje je odsutno.

Pri skupljanju stvari za polazak ja sam uvek brojao pakete, zavežljaje, kante, lampe itd. na broju ukupno četrnaest ili petnaest; moj boj ih je pregledao pogledom i pre mene trčao da pronađe još tu ili tu lampu, taj ili taj zavežljaj. On je isto tako neprestano mogao motriti i da nas koji naš nosač ne ostavi. Ne treba u tome, kao Bril i drugi, videti čak i neki naročiti talenat primitivnih; belac bi životom koji crni vode došao do istih sposobnosti. U našem životu, kad se pojavi jedan elegantno odeven gospodin, ali koji je neku pojedinost zanemario slučajno pri svom odevanju, mi ne vršimo detaljan pregled njegove spoljašnjosti da bismo pronašli koja je to pojedinost. Mi ne vidimo šta je na njemu da bismo znali šta nije; već čim ga pogledamo, prvo zaključimo da je zaboravio vezati kravatu, poneti šešir itd. Kad uđemo u spavaću sobu, odmah se iznenadimo da su zavese skinute s prozora ili da vaze koja je bila na stolu više nema. Isto tako primitivac vidi da u njegovom stadu nema krave čiji je jedan rog slomljen, a nikako ne vidi one koje su tu.

— Podići kuću u savani, od cementa, od armiranog betona; nabaviti prijatne stvari. Imati ovde svoju kuću i nazvati je Novi Turmirel. Naš dom u Normandiji zove se Turmirel. Novi Turmirel; tako su nekada iseljenici zasnivali Novi Jork, Novi Orlean, Novu Kaledoniju. Ako mi uspe jedan plan za tri godine ću imati hiljade i onda ću zidati...

N. je veliki ludak i veliki idealista, a ne malo hulja. Taman kao i celo čovečanstvo. Što se tiče Meja, Me N'gesana, vlasnika i šofera kamiona koji nas nosi, ja imam utisak da je to divan deran, vrlo pažljiv, pitom, čak nežan u ophođenju. Iako žuri — jer ko zna gde ćemo biti primorani da noćimo — on zaustavlja kola čim mu se učini da bih ja nešto da pogledam ili slikam. Iako je bogat, mlad, i mogao bi bigi besan od oholosti, ovaj crni mladić ponizno izvršava čak i ono što samo misli da želimo.

Odjednom nagla tropska noć pokriva nas i zaglušna larma insekata diže se oko nas. Produžavamo još nekoliko sati kroz noć da bismo izišli na prvi kampman. U neko doba kuvaru Sambi, koji je gore na vrhu zadremao, otkotrljao se u pomrčinu kask koji sam mu poklonio i kojim se on toliko ponosi. Dok on uspe da nam javi to dole, i dok Mej stane. kamion mora da je prešao dve-tri stotine metara. Samba pobeđuje sav svoj užas od pomrčine i odlazi u noć.

Prolazi četvrt časa u čekanju, što je izvan svake mere; Mej i drugi crnci zovu ga kroz mrak i njihovi divlji uplašeni glasovi razležu se p reko savane na čitav kilometar. Nikakav odgovor. „Mačka!“ kažu crnci koji ne smeju čak ni reč „panter“ da izgovore, kako ga tim ne bi privukli na sebe. Ništa prostije no da je Sambu zaklao panter. Ja mislim da je za ovu veliku crnu decu užas naročito staja ti tako usred noći, čije se čak i zvezde zbog silnog isparenja ne vide. Panter ili bauk sasvim je isto. Zato i Mej smatra da, pošto je sa Sambom sigurno sve svršeno, bolje je poći. N. se slaže s njim, očigledno što mu je dosadno da čeka, a sudbina Sambe, koji mi je beskrajno simpatičan, sporedna mu je. Uspevam da mi dadu još tri minuta. Ako se za tri minuta Samba ne javi. polazimo.

Posle nekoliko sekundi samo pojavljuje se iz noći Samba. sa kaskom u ruci, sav zaduvan i lica potpuno dekompoziranog od straha. On je čuo naše dozivanje ali nije odgovarao da mu ne bi naredili da se odmah vrati, a kask, koji se bio otkotrljao u travu, nije mogao nikako da pronađe.

Zaustavljamo se u kampmanu sela Njegromandugu. Kampman je sastavljen od nekoliko sasvim praznih okruglih crnačkih koliba. Naš upad u njih baca paniku u narode slepih miševa, ptica i reptilija, koji su se tu nastanili. Prostraniju kolibu biramo N. i ja za sebe, a u onu preko puta ići će Mej sa svojim ocem, sestricom i svojim crncima; u ostale naše sluge. U našoj je takođe toliko prašine, mahovine, insekata, mrtvih zmija i ugaraka, da boj, pre no što razvije postelje i stolove, mora najpre da je očisti. dok se spremamo da ležemo, svi crnci dolaze na naša vrata i ljubopitljivo nas gledaju To je prvo veče da imam da noćnim sa N–om.

Bio sam neprijatno iznenađen kada sam, i protiv svoje volje morao videti koliko je taj čovek zapušten. Njegove bose noge bile su strahovito uprljane od prašine i trave; on se toga nije nimalo stideo. Pižama, koja je nekada bila plave boje, ogrezla je u prljavštinu. Taj mladić, čije je vaspitanje bilo izuzetno negovano, koji je poznavao strane književnosti kao svoga naroda, na kome su ostali svi tragovi plemićstva, imao je sad manje osećanja za čistoću i higijenu no i najgore rođeni belac. Deroko, koji je za vreme rata služio i na francuskom frontu, pričao mi je da su aristokratski sinovi bili prvi koji su se uvašljivili, uprljali, zagadili. Njima je bilo najteže da sa minimumom načine sebi ugodnosti. Kada je trebalo da se N. odrekne jednog dela civilizacije, odrekao je se sasvim.

Od svih slugu, on je vodio sobom kao marmitona samo jednoga crnog derana, nakazno izraslog. To je u stvari bio prvi i poslednji nakazno izrasli deran koga sam video u Africi, gde sami roditelji ubijaju rđavo rođenu decu.

N. sam nije znao kako je malome ime; on ga je zvao: „Marmiton!“ i mali se odmah pojavljivao užasnutoga lica od straha, klateći kao majmun svojim ogromno dugim rukama. Bio je povijen i imao vrat uvučen u ramena. Lica skoro sublimnog od tragičnosti. Oči ogromne, svetle, raširene od straha, usta od uveta do uveta.

To celo držanje, ta neprestana zabrinutost i strah, ta ograničenost, sasvim su životinjski. Crnac peva i smeje se neprestano, iako je plašljiv zato što je blizu prirode i životinja; ali je čovek. Majmun se ne smeje nikada, a brine se i straši, zato što je još uvek samo životinja. Ja sam video da N. šamara svoga marmitona, da se izdire na njega i plaši ga. ali sam video i da ga, čin se ovaj uplaši i rasplače, teši, miluje i mazi: „Ti si marmiton „za“ mene, ti si sin „za“ mene!“

Nisam primetio da crnca naročito žaloste batine, a naročito ne crnačkog derana kome je tek deset godina. Marmiton je međutim dobijao odmah kratak dah jecanja bez suza i drhtavicu, čim bi ga N. pozvao. Da li ga je N. ranije mnogo više zlostavljao, ili je ovaj mališan bio po prirodi nenormalan, ili je to bilo zajedno, ne znam. N. mi je u svakom slučaju bio još antipatičniji zbog tog derana, a istovremeno, jedino što sam čovečanskoga video u njemu, izuzev čežnje la digne pravi dom usred savane, bilo je to njegovo staranje.

Ceo dan izdiranje na marmitona, briga gde je, hrabrenje ovoga ljubaznim rečima. Mali je bio Lobi, tj. član najdivljijeg plemena što se da zamisliti. Ne može se pretpostaviti da jedan belac opstane jedan dan u tom narodu ljudoždera, i poluzverova, koji, dok belac prolazi, skriveni iza stabala, dočekuju ga otrovnim strelama. N. je živeo međ njima već više od godinu dana, i on ih je kinjio svakako, kako samo on ume. Bezbroj puta mi je rekao da u stvari prezire crne; trebalo je da međ njima nađe jednog nakaznog derana pa da mu pokloni sva svoja osećanja.

Odgajena najčudniji način. Trebalo je biti iskasapljen kao N., biti gorak i nesrećan i cinik kao on, pa ovog derana ovako obući. Ta me je odeća, uostalom, veselila celoga puta. Crnac, čim mu se da prilika, voli da se odene u evropske krpe i to nesvesno baš u one koje ga čine najsmešnijim; ali da mu belac pomaže kako bi izgledao što komičniji, vrlo je retko. Obično boj dobije bele čakšire, belu košulju i kožni pojas, i tako odeven često izgleda elegantniji od svoga gospodara, od koga se više pazi. Marmiton je imao na sebi samo jednu košulju odraslog Evropejca, ispod koje su virile njegove tanke noge, jedan divan novi žirardi, suviše veliki za njegovu glavu, i divan mali štap, od ružinoga drveta. On je išao kao odeven majmun ili klovn, i njegov ponos što je elegantan nije mogao da probije kroz izraz užasa i nesreće koji se čitao u netovim očima. N. je mnogo polagao da se ne izgubi nijedan od ta tri dela deranove odeće.

Sada kada su postelje bile razvijene, i on sam već u pižami, N. mu je naredio da se skine i onako nag, mršav, bedan, uđe u ispražnjenu đakuljicu. Đakuljica mu je bila onda vezivana oko vrata i on je sav upakovan uguran ispod postelje gospodara. Crnci skupljeni na ulasku bili su ovim neobično zabavljeni. Smejali su se glasno od sveg srca.

N. ih pogleda mrko i laganim glasom koji se punio gorčinom, srdžbom i preziranjem, kao kakvim elektricitetom, govorio im je, ne dižući još bose noge — strašne noge — na postelju:

— Grubijani, divljaci, gapovi, ljudožderi. To je dete za mene, to je sin za mene, ja njega čuvam od hladnoće i guštera, a vi se jedite između sebe; divljaci, gadni crnci! Gadovi, gadovi!

Oni se nisu vređali, jer je to bio belac sasvim blizak njima prestajali su la se smeju i odlazili od naše kolibe.

(KRAJ)

Oceni 5