Diskriminacija je ozbiljna stvar
Trans 01 S

Photo: Pinterest

Mreža transfobije i fašizma

Sve je počelo još 2019. godine, kada se među hrvatskim feministkinjama proširio poziv za potpisivanje Deklaracije o polno utemeljenim pravima žena: "Države bi trebalo da prepoznaju da uključivanje muškaraca koji tvrde da imaju ženski rodni identitet u kategoriju žena u zakonima, politikama i praksama, predstavlja diskriminaciju žena time što narušava priznavanje ljudskih prava žena utemeljenih na kategoriji pola". Tvorci Deklaracije su se tom prilikom ustremili na prava *transrodnih osoba, budući da po njima ugrožavaju tri kategorije: žene, majke i lezbejke.

Sukob na hrvatskoj feminističkoj sceni se ponovo zaoštrio u decembru 2020, kada je na čelo Centra za ženske studije došla dramaturškinja Doroteja Šušak, koja je od ranije poznata po kontroverznim stavovima o pravima *trans osoba. Asja Bakić za portal VoxFeminae objašnjava da se zagrebački Centar za ženske studije nakon izbora nove direktorke podelio na dve struje – feminističku i *trans feminističku. U centru sukoba su se, kao i obično, našle i takozvane TERF (trans-isključive radikalne feministkinje), čije je zaštitno lice postala i spisateljica J. K. Rowling.  Objašnjenja kojima je Rowling ranije pokušala da opravda svoju poziciju su sama po sebi problematična, a ponajviše ona kojima ističe da bi „nova *trans prava nepovratno uticala na žene i decu“, te ona u kojima kaže kako je čula da se sve više trans* osoba vraća u svoj prvobitni pol nakon što se prva tranzicija završila. Ovde je već jasno da Rowling ne razume probleme trans* zajednice, jer navodi potpuno nerazumne i netačne razloge zbog kojih se trans* osobe odlučuju na tranziciju. Izgleda da u tome nije usamljena.

Doroteja Šušak je i sama delila stavove pomenute spisateljice, kako u životu, tako i na privatnom Facebook profilu, pa ne iznenađuje što su hrvatske *trans feministkinje burno reagovale na njenu novu funkciju. Bakić u svom tekstu objašnjava da su u tom trenutku transfobične rasprave, koje među hrvatskim feministkinjama traju već mesecima, izašle na videlo. Jasno je da je neophodno da se sukob razmrsi do kraja, najpre zbog toga što je *transfobija ozbiljna stvar, još više kada je ispoljavaju oni koji utiču na formiranje stavova budućih generacija.

„Žena nije odrasla osoba ženskog spola, ili osoba koja menstruira, kao što ni brak nije samo zajednica muškarca i žene. Feminizam traži kompleksnost. Sve ono što se naziva feminizmom, a ženu svodi na njezine reproduktivne organe, ima više sličnosti s Crkvom nego sa sufražetkinjama“, piše Bakić i u nekoliko reči dekonstruiše stavove onih koji umesto da se bore za jednakost, traže razloge kojima bi opravdali sopstvenu prednost, a opet iz uloge žrtve – ova struja feministkinja, objašnjava Bakić, veruje da su „*transrodne osobe toliko moćne,  da su nasilno prisvojile žensku borbu za jednakopravnost, odnosno da su od žena otele feminizam“.

Nijedan sukob ne bi bio potpun bez podrške iz Srbije, pa je tako bilo i ovog puta. Pismo u kojem se podržava direktorka Šušak potpisalo je nešto pojedinaca, ali i organizacija iz Srbije, među kojima su i Žene u crnom, Marks 21, te nešto što se zove Lezbejska i gej solidarna mreža, kraće LGSM. Očigledno je da su se potpisnici raspravi priključili ne iz brige za sudbinu zagrebačkog Centra za ženske studije, već da bi osnažili i opravdali sopstvene transfobične stavove.

*Trans aktivistkinja Sonja Sajzor u videu koji je na svom YouTube kanalu objavila pod naslovom „LGSM - organizacija koja širi transfobiju“ objašnjava da u poslednje dve godine u Srbiji sve veći broj aktivistkinja i aktivista koristi feminističko i levičarsko organizovanje kao platforme za širenje transfobije. Posebno se osvrće na pomenutu LGS mrežu, koja je počela da deluje u septembru 2020. godine. Na njihovoj Facebook stranici može da se pročita da su oni „mreža lezbejki, gej muškaraca i biseksualaca/ki koji prepoznaju potrebu za novim i korenito drugačijim oblikom LGB organizovanja, svesni da je način na koji se borba za prava seksualnih manjina danas vodi neefikasna i neretko kontraproduktivna. Smatramo da se naše organizovanje mora zasnivati na zajedničkoj činjenici istopolne privlačnosti, a ne identiteta i njihove hiperprodukcije“.

Već je po akronimu koji se upotrebljava jasno da ova grupa iz udruživanja isključuje interpolne i *transrodne osobe, a po principu „svaki identitet koji nije moj je izmišljotina“. U tom procesu se ne preza ni od teorija gluposti. Tako se na primer *transrodnost opisuje kao „sredstvo za beg od homofobije“, pa osobe koje se odlučuju na tranziciju po članovima LGS mreže to čine zbog društva koje im nameće stav da sa njima nešto nije u redu, te da su rođeni u pogrešnim telima. Ova teorija opasna je sama po sebi, budući da poriče *trans osobe, što je posebno pogubno za mlade koji se tek upuštaju u tranziciju, a u okruženju koje je neprijateljsko.

LGBTIQ, kako podseća Sonja Sajzor, okuplja lezbejke, gej muškarce, biseksualne, *transrodne, interpolne i sve one osobe koje još uvek preispituju svoj rodni i seksualni identitet. Rezanje slova se dešava pod izgovorom da su lezbejke, gej i biseksualne osobe one koje osećaju privlačnost prema osobama istog pola (iako za biseksualne osobe to ne važi do kraja), dok su *transrodne i interpolne osobe po aktivistima LGS mreže nešto drugo. Jasno je da svako ima pravo da se organizuje kako hoće i da usput izmišlja nove mreže i skraćenice, ali je u ovom slučaju neophodno da se preuzme odgovornost za isključivanje onih čija su prava najugroženija.

Da se vratimo tekstu Asje Bakić. U drugom delu ona dobro podseća da „ne preti nama nikakav bauk *transrodnosti, već samo i isključivo bauk fašizma“. U zamršenim okršajima između različitih aktivističkih i feminističkih struja sve puca od terminologije koju običan građanina niti razume, niti ga interesuje. Tako dolazimo do zaključka da manifesti, pisma podrške, demanti i tekstovi kojima se aktivisti i aktivistkinje brane jedni od drugih služe samo da bi se reklamirala neka nova organizacija (na primer LGSM), te da bi se stvorio utisak da se strašno gine u borbi za jednakost. Oštrom oku ipak ne može da promakne da je istina drugačija, budući da se borba poništava ukoliko neka grupa odluči da iz procesa isključi one koje ne smatra podobnima.

Iako je LGSM uložila velike napore da porekne ono što je u svom videu govorila Sonja Sajzor, dovoljno je da se pogleda samo delić njihovog manifesta, pa da se razume da je svaki demanti besmislen – „Treba brisati slovo I – interseks osobe“, pišu ti veliki aktivisti, „odnosno osobe sa poremećajima polnog razvoja, koje predstavljaju daleko manji segment populacije, imaju sasvim drugačije probleme i uporno insistiraju da im grupisanje sa gejevima i lezbejkama ne donosi ništa dobro. Konačno, treba brisati slovo T – transrodne osobe koje se identifikuju sa ulogama i stereotipima suprotnog pola“.

Iako odvojen od celine, ovaj deo teksta je ipak dovoljno jasan da se razume da se radi o transfobiji. Postavlja se pitanje po kom principu su pripadnici LGS mreže sebi dodelili moć da brišu slova iz akronima koji je zajednički, te da određuju ko je podoban, a ko pak ne. Sajzor dobro podseća da nasilje nad gejevima, lezbejkama, *transrodnim, te bilo kojim drugim pripadnicima LGBTIQ+ zajednice nikada nije bilo moguće razdvojiti, budući da se nasilnici ne bave teorijom roda, već nasiljem u praksi.

Kako Bakić piše, previše se uložilo u feminizam, da bi se dalja borba svela na reproduktivne organe. Mnogo se uložilo i u LGBTIQ+ aktivizam, a za dobre aktiviste, sa pravim ciljevima, svako je slovo važno kao prethodno, a svaki kvir građanin – bilo da zna ko je, ili se još uvek preispituje, bilo da je autovan ili ne, bogat ili siromašan, migrant ili starosedelac, lezbejka, gej, biseksualan, *trans ili interpolan, sa svim traumama i ožiljcima iz prošlosti, baš svaki do poslednjeg, je deo jedne globalne porodice koja je trpela nasilje svuda na svetu.

Pokušaj da se *trans, te bilo koje druge, osobe definišu drugačije od onoga kako se same osećaju nije ništa drugo do fašizam, a njihovo brisanje iz istorije aktivizma slobodno možemo da nazovemo zločinom. To posebno važi za *trans žene koje su od samog početka bile u prvim redovima borbe, na čelu sa mnogima čija imena nisu ostala upamćena, ali i sa onima čija jesu – poput Marshe P. Johnson, koja je bila žena onoliko koliko je osećala da jeste.

*Tekst objavljen u magazinu Optimist

Oceni 5