Film „Hjartasteinn – Heartstone“ (2016)
Heartstone 02 S

Photo: IMDb

Mrlja na islandskom nebu

Kad im zapreti opasnost, neke životinje se skamene. Zamrznu sićušna tela i leže tako sve dok predator ne zamakne za neki ćošak. Kad im zapreti odbacivanje, neki ljudi se takođe smrznu – uglavnom iznutra.

Posledice života međ heteronormativnom većinom su raznovrsne, pa se kreću od traume do posttraumatskog stresnog poremećaja. Dobar deo odrastanja se provede na autopilotu, što je korisno u kriznim situacijama. Kada se te situacije protegnu na celo detinjstvo i mladost, pojedinac/ka ostaje bez uspomena.

Istina je da uspomena možda ne bi ni bilo, bar ne onih uobičajenih – mladim LGBTIQ+ osobama je i danas mnogo toga zabranjeno – prva ljubav je i prvi susret sa surovom realnošću, pa teško da izvan fantazija o utopiji ima prostora da se romantična osećanja bezbedno istraže.

Hjartasteinn (Heartstone) je debitantski film islandskog reditelja Guðmundura Arnara Guðmundssona iz 2016. godine, a bavi se upravo odrastanjem u homofobičnom okruženju. Istina, ta homofobija nije uvek u prvom planu – više je po strani, kao skica za ono što se dešava građanima koji se razlikuju po seksualnom identitetu. Ta netrpeljivost je kao i u običnom životu prvo šala, homofobičan vic koji ne prija muškarcima. U strejt svetu drugar je drugar, a nežnosti su zatrpane duboko u grube igre.

Ovaj film se oslanja na poznata mesta o odrastanju kvir omladine – od protezanja na suncu, do nežnih pogleda koji se kriju takvom silinom da se vrat često deformiše. Ipak, Guðmundsson uspeva da osveži uobičajene slike, a to se najbolje vidi u odnosu između dva junaka. Kao što auto-otpad na kojem provode vreme odudara od prizora koji je uokviren brdima i planinama, tako i oni iskaču iz običnog prijateljstva. Nežni su jedan prema drugom, uprkos tome što im se želje ne poklapaju.

Tor (Baldur Einarsson) i Kristjan (Blær Hinriksson) lutaju fantastičnim kadrovima, dodiruju obale koje naglo tonu u sive vode. Usput se igraju i uglavnom ćute. Njihov odnos ilustruje sva ona bezbedna prijateljstva iz detinjstva, dane kada je za susret bilo dovoljno da se pokuca na nečija vrata. Punoći doprinose i glumačke vratolomije – klinci su sjajni, ni odrasli nisu loši.

Priča počinje na obali, s grupom tinejdžera koji strpljivo čekaju jata morskih stvorenja. Kad riba konačno stigne, zavlada uzbuđenje. Iz vode izvlače jedno po jedno stvorenje, a među krupnim, jestivim ribama je i jedna drugačija. „Kamena riba“ je ružna i ničemu ne služi, pa je dečaci nemilosrdno gaze, sve dok se njena različitost ne pretvori u mrlju na betonu.

Momci su nakon toga srećni, a srećni su i inače. Život je grub, ali imaju jedni druge. Tu su i polja skrivena maglom, tajne lokacije u kojima grade svoje svetove. Svi drugi su samo statisti, publika koja ih ne vidi jer ne žele da budu viđeni.

Odnos između glavnih junaka se otkriva postepeno. Karakteriše ga ekstremna nežnost, ako nežnost takva uopšte može da bude. Detinjstvo je na izmaku, što je uvek nezgodno, posebno kada se razlikujete. Ono što se do tog trenutka tolerisalo, sada postaje ozbiljno. Ljubav više nije naivna igra, već nešto zbog čega se trpi.

Drugarska nežnost ipak nije uvek ista za sve i Hjartasteinn nas na to podseća. Ljubav između najboljih prijatelja je još jedno od opštih mesta u kvir narativu, ali je nežnost ta koja ovoj priči udiše svežinu. Uprkos grubim, muškim pesnicama Tor i Kristjan se grle, dodiruju i uglavnom ih ne zanima što celo selo već misli da su par.

Njihova ljubav je sve do kraja platonska, što je ne umanjuje. Jedan od njih ipak više trpi. Ta patnja je u tišini podnošljiva, jer nevidljivost u početku znači i sigurnost. Kada postane očigledna, jasno je da se Kristjan razlikuje. I to bi možda i podneo, da sestra njegovog najboljeg prijatelja ne postavi pitanje koje je mladim gej ljudima strašnije od svakog nasilnika i demona koji vreba iz noći – „Jesi li ti gej?“

Filmu se zamera što se oslanja na kliše, na one scene kojih u filmovima o LGBTIQ+ odrastanju ima na pretek. Ali to nisu tek bilo kakvi klišei, to su mesta koja su stvarna, a da bi nestala iz filma potrebno je da se prvo izgube u stvarnom životu. Impuls koji nastaje usled straha od odbacivanja je snažniji od volje mlade osobe, zato što je iskonski – nekad je odbacivanje iz plemena značilo sigurnu smrt u čeljustima neke praistorijske zveri. Danas je ta zver drugačija – maskirana u domaću životinju ona jednako uspešno gnječi želju onih koji se razlikuju, a s njom i sve ostalo.

Hjartasteinn se završava kao što je i počeo – neki drugi dečak negoduje zbog toga što je ulovio najružniju ribu u okeanu. Potom pljune u nju i baci je natrag u vodu. Vidimo nepomično telo kako lagano tone. Kada se uveri da je bezbedna, riba ponovo zapliva. Tako je valjda nakon svake savladane traume.

Oceni 5