Vekovima tice nas klikuju
Aadone3

Photo: thequeerfrontier

Mrzak im duh i duha slast

Ugradio je sebe, van svake sumnje, u same osnove najnovije srpske kulture jezika i stiha, ali je najčešće, po pravilu sredine u kojoj caruje ono što je on nazvao, bez ozlojeđenosti, sa osmehom, »mudrost lokalnih šereta«, oglašavan za duh koji se, istina, odlikuje takozvanom velikom kulturom, pa i lucidnošću kakve jedva da još ponegde ima, ali čija kultura i lucidnost rasejali su se, po nekoj zlosrećnoj njegovoj sudbini, na sve strane, tako da on nije uspeo nigde da se istinitije »nađe«, ni u esejistici, ni u poeziji. On je duh koga su, najčešće, sažaljevali i oni koji su mu, inače, odavali priznanje sa njegovoga znanja i njegove maštovitosti, kao nekoga ko nije došao do »rezultata«, iskazujući tako ne samo svoju prizemnu utilitarnost od koje je patila i od koje ne prestaje da pati srpska kultura, često ophrvana teškim teretom fetišiziranog rezultata, kao »dela«, već pre svega potvrđujući time svoje savršeno nerazumevanje Vinaverovog duha koji je upravo duh odbijanja rezultata, ostvarenja, dela, i koji je i ostvario sve što mu je bilo kao najbitnije, sudbinski dato u zaveštanje, upravo ovim odbijanjem. (...) Ne prihvatajući ništa konačno, ovaj muzičar, fizičar i matematičar, đak Bergsona i Poenkarea, dobrodošao je da bude oglašen, od samoga svoga početka, za lakrdijaša, za nekoga ko po svaku cenu hoće da bude »originalan« ukoliko već nije izraz opšteg posrnuća srpske kulture, ali je uistinu i bio jedan od njenih najvećih lakrdijaša, čak lakrdijaš kakvog ona nikada, ni pre ni posle njega, nije imala. Poezija njegova je pevanje same te lakrdije rođene u strahu od svake ozbiljnosti koja nas, pokretom, zlo-volšebničkim, zatvara u konačne, apodiktične sudove i ideje, pa čak i u osećajne oblike iz kojih nas, kad se jednom zazidamo u njih, niko i ništa neće moći da spase (Radomir Konstantinović o Stanislavu Vinaveru)

Vekovima tice nas klikuju
Da um se pomrači, da duša svisne
Ali bogovi tamno likuju
I sumorno grane šumore lisne.

U jednu bi zaveru tice da vežu, da spletu i spoje:
Sva krila, sve pesme, sve zore i sve boje…

Od leta tičijeg do leta
Od sveta ičijeg do sveta
Nas dvoga samo se boje
Ne mogu da nas vide i čuju
Protiv nas zavere svoje
Bogovi grubi pletu i kuju…

Mrzak im duh i duha slast
I tica mudrih raspevana strast.

*Iz knjige “Čuvari sveta” (1926)

Oceni 5