Gombrovičev Dnevnik: Kako je nastao “Trans-Atlantik” (12)
Vitold Gombrovič

Danas se ne traži nekoristoljubiva, nego primenjena umetnost, upregnuta u dolap, vredna kao slepi konj

Photo: www.wojciechkarpinski.com

Mrzeo sam narod, jer nisam mogao da ga podnesem

Imao sam na raspolaganju jake argumente. Naravno, takav načelni zaokret u našim odnosima s narodom mogao je biti izvršen samo u ime individualnog dostojanstva, individualnog razvitka. Ali taj stav bio je neizmerno jak i pravovremen kako među emigrantima, tako i u zemlji, i uopšte u celom svetu – jer sve više sazreva neophodnost odbrane onoga što se nekad jednostavno zvalo dušom, pred deformišućim i neljudskim kolektivnim silama.

Uznemiravao sam se zbog nečeg drugog. Ja sam, kao što već rekoh, mrzeo narod, jer nisam mogao da ga podnesem; a nisam mogao da ga podnesem zbog kukavičluka. Ali, u takvom slučaju, šta su vredeli moji saveti i pouke – jer su proizlazili iz moje načelne nemogućnosti da iziđem na kraj sa životom? Ja, dekadent, kako sam mogao ukazivati put zdravima?

Ali taj strašni problem, koji nije samo moja muka, već je više puta promišljen. Jer zna se da napredak ni razvoj, nisu delo prosečno zdravih ljudi, onih koji su jedva svesni... nego njih baš stvaraju bogalji, izgnani iz čestite „normalnosti“. Bolestan čovek bolje će shvatiti najdublju sadržinu zdravlja – zato što ga nema i što za njim čezne. Onaj kome nedostaje unutrašnja ravnoteža može samim tim da postane poznavalac problema uravnoteženosti, a savet defektnog čoveka može da bude od koristi za život snažnog. A oni pak koji zbog ličnih mana ne mogu da se povežu s krdom, koji tumaraju po periferijama, jasnije vide put krda i bolje poznaju šumu koja ga okružuje.

Smatrao sam, dakle, a smatram to i danas, da sramna geneza moje ideje ne treba da iznenadi – misao začeta u paklu moje nedovoljnosti, ublažavane detinjastošću, mogla je da postane objektivno važna. I zdrava. Pod uslovom da ni pred kim (počev od sebe samog) ne krijem iz čega je i kako potekla.

Reč je, pre svega, o tome da ne prodajem mačku u džaku. Pare i karte na sto, takođe – imate me onakvog kakav sam, ja uopšte ne hvalim svoju robu – ako moje postojanje može nečim da koristi vašem, upotrebite ga po vlastitoj volji.

Posledice takve promene našeg odnosa prema Poljskoj bile bi bogate i važne – to bi dovelo do niza osvežavajućih i elektrizujućih revizija, koje bi nam obezbedile razvojnu dinamiku za duži period. Na primer – revizija poljske istorije. Ne tvrdim da bi trebalo likvidirati istorijsku školu koja razmatra tok naše istorije iz ugla postojanja Poljske, priznajući za pozitivno ono što tom postojanju pogoduje, a za negativno ono što mu smeta. Pa ipak, ta škola bi morala da bude dopunjena drugom, u kojoj bi se razmatrala istorija sa gledišta razvitka čoveka u Poljskoj – i tada bi se moglo pokazati da ta dva razvitka, države i pojedinca, nisu išla naporedo, i da razdoblja najuspešnija za narod možda nisu bila najsrećnija za pojedinca. A u svakom slučaju postalo bi jasno da ta dva razvoja nisu identična. Mada, to ipak ne bi bilo najvažnije.

Nije uputno da za sva vremena budemo osuđeni na obožavanje vlastitih umetničkih tvorevina i forme koju su sazdale. To prinudno obožavanje je nešto palanačko

Najvažnije bi bilo kad bismo, eto, na kraju mogli da se izvučemo, bar jednom nogom, iz istorije... da steknemo neku tačku oslonca, mi, tako užasno utonuli u njene dubine. Jer, kad više ne budemo umorni od voljenja i obožavanja poljaštva, nećemo imati potrebe da volimo ni svoju istoriju. Ne videći našu vrednost u onome što jesmo, već u onome što smo sposobni da u sebi prevladamo, da prevladamo naš sadašnji oblik, mogli bismo prema istoriji da se ponesemo kao prema neprijatelju. Ja sam rezultat svoje istorije. A taj rezultat me uopšte ne zadovoljava. Znam, osećam da sam dostojan nečeg boljeg i ne nameravam da odustajem od tih svojih ovlašćenja. Svoju vrednost zasnivam upravo na tome što me ne zadovoljava moje ja kao istorijski proizvod. Ali u takvom slučaju moja istorija postaje istorija moga kvarenja, i ja se okrećem protiv nje – te stoga postajem slobodan naspram istorije.

Dopustite mi da sanjam. Bilo bi to ogromno dostignuće duha – to bi bilo kao kad bismo se izvukli iz reke i osetili tle pod nogama. Ne govorim već o tome kako bi taj novi hladni, možda mrzovoljni, možda sarkastični ili prezrivi ton u poljskoj istoriografiji postao ključ koji otvara čitave pojaseve naše prošlosti, dosad blokirane – i da bismo prvi put mogli da porazgovaramo poslovno o velikim tvorcima naše nacionalne ličnosti. Stvar je ozbiljnija. To bi označavalo ni manje ni više nego da hoćemo svoj život da počnemo od početka i da prestajemo da budemo samo posledica prošlosti. Ali to bi nam dopustilo da se u jednom zamahu suprotstavimo sadašnjoj istoriji, ovoj koja se kod nas u ovom trenutku događa. Izvukli bismo se jednim skokom kako iz prošlosti tako i iz sadašnjosti, i obe bismo mogli da prosuđujemo – u ime našeg sasvim običnog čoveštva, naših ljudskih nužnosti i našeg univerzalizma. Ne zaboravljajmo da samo, suprotstavljajući se istoriji kao takvoj, možemo da se suprotstavimo i ovoj današnjoj – i tertium non datur. (1) Ali ne zaboravljajte, takođe, da ja neću da budem u toj materiji ni ekstreman, ni suho teoretičan, i da ne gubim iz vida bogatu raznorodnost života – meni nije stalo do toga da uklonim onu afirmativnu ljubav, već jedino da obogatim naše mogućnosti pokrećući, kao što rekoh, drugi pol naše antinomije, otkrivajući drugu stranu poljske medalje.

Vratio sam se, ali više ne kao divljak. Jer ja sam onda, u vreme svoje mladosti u zemlji, bio naspram Poljske potpuno divalj, nesposoban da iziđem na kraj s njom, bez stila, nesposoban čak i da govorim o njoj – ona me je samo mučila

Toliko o istoriji. Ali sanjao sam i o tome kako bismo mogli i umetnost da revidiramo... jer nije uputno da za sva vremena budemo osuđeni na obožavanje vlastitih umetničkih tvorevina i forme koju su sazdale. To prinudno obožavanje je nešto palanačko; a uz to vodi i narušavanju proporcija između nas i sveta (ili stvarnosti); i načičkano je kompleksima i rađa glupost, laž, pretencioznost... ali više od toga i najvažnije je što ne umemo dovoljno odlučno da prezremo šmiru, zato što je naša, i to nas čini bespomoćnima pred šmirom, moramo da se prilagodimo našem izrazu čak i tada kad on ne ume da nas izrazi. Ja sam u ovom dnevniku već pokušao da progovorim o poljskoj književnosti ne kao o nacionalnoj slavi već kao o (neretko) nacionalnom porazu – i to, po mome mišljenju, nije loše, taj ton je dostojan preporuke, jer je to jedini način da nas ona ne svodi na svoje dimenzije, kako bismo mogli da se ostvarimo kao nešto bolje od naše književnosti.

To su samo dva primera da bih ukazao na dalekosežne praktične posledice ideje. Naravno – dosta je kod nas bilo različitih „samokritika“, mnogo smo se obračunavali s našim „nacionalnim manama“. Ali to je ipak bio hitni i grčevito sklepan samokriticizam poljaštva, koji je negde na dnu potvrđivao poljaštvo kao apsolutnu vrednost. Ovo o čemu ja govorim bilo bi svesnije, kategoričnije, načelnije – s te pozicije mogli bismo da potražimo državljanstvo u svetu.

Sporazumevanje pomoću umetnosti je zabavan nesporazum. Prozno delo pomešano s poezijom nije matematička formula – i u svakoj glavi je drugačije. Mnogo, mnogo zavisi od glave.

Nedavno sam u štampi iz zemlje pročitao o Trans-Atlantiku: „Gombrovičeva namera je neobično svrsishodna i ispravna: prikazivanje u krivom ogledalu groteske i parodije, dovođenje do kraja jetke satire na sanaciju...“

Tako utvrdivši moje namere, autor žali što mu se u daljem toku sve raspada. Eto glave! – poput bundeve rođene na njivi tamošnje njihove socijalizacije... Ali uveren sam da će mnogi poći za njom. Jer danas se ne traži nekoristoljubiva, nego primenjena umetnost, upregnuta u dolap, vredna kao slepi konj. I mnogima od njih Trans-Atlantik će se raspasti odmah posle prvih stranica, posle scene razgovora s ministrom: „Ah, takva duhovita satira na ministre, na birokratiju, sve kako treba, ali posle toga samo nekakve fantazije, kompleksi...“

Trans-Atlantik se ne raspada. Uspeo sam s tom konstrukcijom, u tom postepenom udubljivanju u svu dalju fantastičnost, narastanje vlastite, autonomne stvarnosti, baš u tome što delo nije ništa drugo do ono što jeste. Nije satira. Nije „obračun s nacionalnom svešću“. Nije filozofija. Nije istoriozofija. Pa šta je onda? Pripovetka koju sam ispričao. U kojoj se, između ostaloga, pojavljuje i Poljska. Poljska je tema, ja sam tema, kao i uvek, ja sâm, to su moji doživljaji, a ne doživljaji Poljske. Samo što sam ja Poljak.

To je satira utoliko ukoliko je moja poljska egzistencija na ovom svetu satira.

To nije plod prethodne promišljenosti poljskog pitanja – pisao sam o sebi – o sebi u Buenos Ajresu – o Poljskoj sam počeo misliti tek kasnije – i sad izvlačim sa dna moga bezbožnog broda te misli, kao eksplozivni šverc, koji sam vozio a da to ni sâm nisam znao.

Ovako ili onako, ja sam se na tom brodu vratio u Poljsku.

Završilo se vreme moga izgnanstva.

Vratio sam se, ali više ne kao divljak. Jer ja sam onda, u vreme svoje mladosti u zemlji, bio naspram Poljske potpuno divalj, nesposoban da iziđem na kraj s njom, bez stila, nesposoban čak i da govorim o njoj – ona me je samo mučila. A potom, u Americi, našao sam se van nje, otrgnut. Danas je drugačije: vraćam se sa određenim zahtevima, znam šta treba da tražim od naroda, i znam šta u zamenu mogu da mu dam. Evo, postao sam građanin.

(1) Treće mogućnosti nema (lat.)

Oceni 5