Mrzeo sam se, mrzela se

Dimnjaci

Ponekad me plaše dimnjaci
Oni su pout uzdignutog prsta
Pokazuju na nebo, i kao da mu se rugaju
Govore: ”I tebe ćemo jednom osvojiti.”
Zato volim da vidim sunčan dan
Plavo nebo i bele oblake
Da znam da još ima nade
Jer kada ga osvoje
Nebo će postati zemlja
Svi ćemo biti pod zemljom
A mnogo pre toga sve one što jurišaju na dimnjake
Proglasiće ludim
Odabraće jednoga i od njega stvoriti novog mučenika
Novog mučenika će razapeti na vodenično kolo
Najlonskim kanapom vezaće mu ruke i noge
Čvrsto, da poteče grešna krv
Onda će ga zavrteti
Svako zaranjanje biće spuštanje u pakao
A izranjanje put u visine
I tako u nedogled
Sve dok podzemlje i nebesa ne postanu isto
Onda neće vaskrsnuti, preći će u ništavilo,
Ostaće samo usečen u nekom umu
Dok i tu ne izbledi

Vertigo

Otvorio sam oči. Soba je skakala, soba je ludovala, soba je igrala balet. Mrzeo sam je, mrzela me je.
Mrzeo sam se, mrzela se. Mrzeli smo se. Dakle razumeli smo se.
Spavao sam, mučio sebe. U stomaku sam osećao tonu soli koju nikada nisam progutao. Osećao sam
aperkat u debelom crevu. Hteo sam da spavam, mučio sam sebe.
Juče ništa nisam skrivio.
Rešio sam da pokisnem. Ali, ova kiša ne valja ništa. Suviše je toplo i nema blata.
Paranoja. Iza svakog drveta vreba me loša kopija sneška belića. Siguran sam nečiji plan da otera
decu.
Dolazim do ivice. Pitam se koliko zaista boli slobodan pad. Hoću da povratim, ali ne mogu. Pogled
u nebo ludilo vrteška. Opet mi se povraća, ali to bi bilo suviše lako. Trpim.
Ovde je bolje. Počinjem da osećam vetar na ušima.
Sada je još bolje. Šetnja počinje da boli. Zar i sada neko može da trči. Tona soli pokušava da se
probije napolje. Glava mi gori. Razbistrava se.
Sreća. Konačno sam našao blato.

Emocionalna zrelost

Prošlu pesmu sam pocepao
A realno i njije bila nešto
Pisao sam o tome kako ne želim da se još jednom završi tek tako
I onda sam uradio nešto
I bilo je eh...
A na kraju sam ispao gluplji no ikad...
I onda pomislim o čemu sada da pišem
O Beogradskim iszlascima?
Na kraju se sva pijanstva stope u jedno
Sve dok ne zaboraviš kako je biti trezan.
A i onako je najuzbudljiviji izlazak ove godine
Kada me neki tip kraj pisoara u apartmanu startovao sa pričom:
„Šta se stidiš ajde da vidimo ko ima veći?“
I onda odeš kod nekog birokrate i kažeš
da nemam posao, nemam stalnu vezu,
popijem par piva dva do tri puta nedeljno,
a jedno dva puta mesečno se baš nagazim,
završio sam fakultet ali od toga nema neke koristi
i probao sam sve i svašta,
Pušio, pio, ređao cigle
Radio na crno u školi jer se u Srbiji i to može
I na kraju ne znam šta dalje
A on ti kaže ti si emocionalno nezreo
A ja se pitam a ko je to jebeno emocionalno zreo?

Biću tu...

Razmišljao sam o tome da li u svetu postoje različite tradicije razbijanja prozora
Možda je tamo negde sasvim ispravno koristiti čekić
Ali, ja ipak više volim sopstvene šake
Želim pun doživljaj
Da osetim kako staklo puca pod silinom mojih udaraca
Da iskusim svu agoniju krvavih nadlanica
Jedan po jedan čupam stakliće
Ustvari želim da mi se desi neka promašena avantura
Da otputujem negde dosadno
Odsednem u nekom hotelu koji je suviše prljav da bi bio opušten
Da tragam za duhovnim prosvetljenjem koje nikada neću naći
Jer ću zauvek biti samo turista
Možda grešim
Možda je to duhovno prosvetljenje samo za bogate
Možda prosto nemam dovoljno para da mi je svejedno
A sve razbijene prozore neko će jednom platiti

Ustvari,
Ja u svojoj sobi radim sklekove
Čekam tvoj poziv
Negde u dubini uma znam da
Ipak nećeš okrenuti moj broj
Možda se plašiš?
Znam da plašim malu decu i nedorasle devojke
Možda tragaš za sopstvenim prosvetljenjem
A ja nisam jedan od onih što voli da priča o knjigama koje ne razume
Suviše sam neotesan da namirišem pravi trenutak
I bacim citat koji su napisale tuđe ruke
Vutra mi gadno smrdi
U Indiju nikada neću stići
Jedan i jedan zauvek će biti dva
Vulgaran sam i ovih dana sam se umorio od kosmičkog letenja
Mirišem na ustajalo pivo i prepržene lebelebije
Biću tu
I za kad je avantura
I za kad je dosadno