Mrzim kada sama šetam noću

Trideset šest hiljada muškaraca u grupi pod nazivom „Ex-Yu balkanska soba“ na društvenoj mreži Telegram delilo je privatne slike i snimke znanih im i neznanih devojaka. Uhodili su ih, snimali i slikali na ulici, razmenjivali njihove profile sa socijalnih mreža, adrese, brojeve telefona, sve podatke kojima raspolažu. Jedna od devojaka je, nakon što je saznala da se njene slike nalaze u toj grupi, obavestila javnost o tome, da bi ubrzo potom dobila i pretnje od sobostanara. U istoj grupi je, pored osvetničke, razmenjivana i dečja pornografija. MUP Srbije se oglasio i rekao da je povodom čitavog slučaja pokrenuta istraga.

U jednom mestu u Engleskoj su gotovo sve žene postale žrtve osvetničke pornografije. Njihove fotografije su na jednom forumu nedozvoljeno delili njihovi sugrađani. Isto to dešava se i u drugim gradovima u Velikoj Britaniji, Evropi, svetu...

Trećeg marta je na putu do kuće oko 21.30 u Londonu nestala 33-godišnja Sarah Everard. Pre dva dana u šumi u Kentu pronađeni su posmrtni ostaci za koje još nije utvrđeno da su njeni, ali se u ovom trenutku mnogi pribojavaju da Sarah više nije živa. Čak se sumnja i da je jedan policajac umešan u njen nestanak. Taj događaj pokrenuo je neophodnu raspravu o bezbednosti žena na ulici i povodom toga su mnoge javne ličnosti podelile svoja iskustva i pozvale na zaštitu onih najranjivijih.

Sasvim logičan sled događaja nakon Osmog marta, dana koji žene poslednjih godina pokušavaju ponovo da osvoje i otrgnu iz ruku cvetnih aranžmana, ušećerenih srca i patronizujućih „dragih dama“, „lepšeg pola“ i „boljih polovina“.

Još barem trideset šest hiljada, samo na Balkanu, onih za koje ne znamo, koji se uspešno kriju i vode takozvani normalan život. Mogu biti svuda, baviti se bilo kojom profesijom, pripadati svakoj generaciji. Posmatrati ženu kao inferiorno biće prisutno zarad zadovoljavanja tuđih potreba nije urođeno ponašanje, ali je naučeno, gajeno, ohrabrivano. Nekad ode u patologiju i završi silovanjima i femicidom, nekad se zadrži tek na dobacivanju. Bitno je da žena nikad nije sigurna.

Mnoge žene nisu bezbedne u svojim domovima. Nijedna žena nije bezbedna u javnom prostoru. Bez obzira na to čime se bavi, koliko zarađuje, kako izgleda, kakav joj je bračni status, seksualna orijentacija i koliko ima godina, ide li peške ili vozi, koristi li javni prevoz, taksi, bicikl ili trotinet – nijedna od nas nije sigurna, ni u jedno doba dana.

„Šta je radila na ulici u to doba“ – gotovo po pravilu je to prva reakcija na nestanak, silovanje ili ubistvo ženske osobe. Kao i ono „što nije odmah prijavila“ (ako ima sreće pa ostane živa) ili „zašto nije vodila računa“ (za širi spektar nezgoda rezervisanih samo za žene). Tek kada su odgovori na data pitanja zadovoljavajući, kada sasvim ubeđeni, sa sigurnošću možemo da tvrdimo da je žena učinila sve što je bilo u njenoj moći i da je u čitavoj priči bez ikakve mrlje i pogrešnog koraka, možemo konačno da zavrtimo glavom, kažemo: „Strašno!“ i oplakujemo narečenu ženu kao idealnu žrtvu, jer samo takva mora da bude.

U tom i takvom svetu priželjkujemo mušku decu jer se „žensko mnogo muči u životu“, ne misleći pritom da iole doprinosimo takvom poretku. U takvom svetu se postojanje manijaka podrazumeva, a sve što dovodi do „manijačkog“ ponašanja zanemaruje.

Podrazumeva se da smo nebezbedne i u vezi s tim uplašene. Međutim, ako taj strah priznajemo i želimo da živimo njemu uprkos, podvrgnute smo raznim ispitivanjima i lekcijama, čak i od strane drugih žena. To je taj stari, dobro poznati odbrambeni mehanizam kojem je svaka od nas bar jednom pribegla (ne)svesno se nadajući da kolaboracionisti ne stradaju: „Nisam kao druge“, „družim se s dečacima“, „žena s muškim mozgom“, „ja sam ortak-devojka“, „ja sam brat-devojka“ i pregršt sličnih iskaza za koje verujemo da nam kod suprotnog pola obezbeđuju sigurnost i prihvatanje.

Suprotstavljanje i takmičenje među ženama je jedan od mehanizama patrijarhata koji uzima pod svoje od najranije dobi. Naučene smo da se omalovažavamo, da se podsmevamo strahu one druge, da ga nazivamo iracionalnim, dok smo sve u objektivnoj opasnosti. Srećom, slabije funkcioniše ako ga osvestimo, a ako odbijemo da učestvujemo, verujem da mu preti i izumiranje.

Zato nas, nažalost, najviše spaja deljenje loših iskustava, spoznaja da sve žene žive kao da je permanentno na snazi policijski čas i da su u neko doba dana još manje bezbedne na ulici, za razliku od regularne, dnevne nesigurnosti.

U takvom svetu se podrazumeva da su muškarci većinom nenormalni i nasilni, budući da se ženama da bi opstale preporučuju: biber-sprej, kurs samoodbrane, rano vraćanje kući, hodanje samo po osvetljenom i prometnom delu grada, zaštita drugog muškarca (iole normalnog, ako ga ima).

Računa se, dakle, na to da dečaci nisu u stanju da nauče da se ponašaju pristojno, da poštuju drugog i izrastu u savesna i odgovorna bića. Podrazumeva se da su nezreli, neuredni, emotivno neartikulisani i naviknuti da dobiju sve na tacni. U suprotno veruju samo one žene koje ne igraju po pravilima patrijarhata i koje znaju da muškarci isto tako mogu biti svesna, normalna bića koja se na ulici ponašaju – normalno. Što ne znači da samo treba da budu u stanju da ne siluju i ne napadaju nikog fizički, već i da mogu da ne dobacuju na ulici, ne idu za ženama i ne ugrožavaju ih na bilo koji način u javnom prostoru.

Svi smo svesni romantizacije ovog manje nasilnog ponašanja rezervisanog za muškarce. Čitave generacije muškaraca su se hvalile svojim „viteštvom“, manguplukom i bezazlenim „ks-ks“ dobacivanjem, tučama zbog devojaka i gledanjem na njih kao da su deo kataloške prodaje ili u najboljem slučaju – lutke iz izloga.

Vremenom se od romantizacije mangupa i bitangi lako stigne do balkanske sobe. Uostalom, ako su žene vekovima bile kažnjavane zato što žele „sopstvenu sobu“, označavane kao histerične i optuživane za veštičarenje čim bi se usudile da nešto osete ili pomisle, onda je sasvim u redu i sve one koji zahtevaju „balkansku sobu“ počastiti jednom hemijskom kastracijom (na račun kuće), ako već patrijarhat tvrdi da muškarcima nema pomoći.