Muškarac koji je voleo mačke

Margo je upoznala Roberta u sredu uveče, pred sam kraj jesenjeg semestra. Prodavala je grickalice i slatkiše u jednom bioskopu koji je prikazivao umetničke filmove, a on je samo došao, kupio velike kokice i pakovanje slatkiša Red Vines.

„Pomalo, hm…neobičan izbor“, rekla mu je, „a čini mi se da nikome ranije nisam čak ni prodala Red Vines“.

Flertovanje sa mušterijama postalo joj je navika još dok je radila za šankom, pa joj je to pomagalo da dobije veće napojnice. U bioskopu nije dobijala bakšiš, ali joj je posao bez flertovanja bio dosadan, i mislila je da je Robert nekako sladak. Ne toliko da bi mu prišla na nekoj zabavi, ali dovoljno da bi maštala o njemu ako bi seo preko puta nje tokom nekog dosadnog predavanja – iako je bila prilično sigurna da je sa studijama završio, i da je negde u srednjim dvadesetim. Bio je visok, što joj se dopadalo, i mogla je da vidi završetak neke tetovaže koji je virio ispod zavrnutog rukava košulje. Ali je izgledao i pomalo neotesano – brada mu je bila predugačka, a ramena pognuta blago napred, kao da čuva nešto od radoznalih očiju.

Robert nije odgovorio na njeno flertovanje, ili, ako jeste, učinio je to tako što je napravio korak unazad, kao da je hteo da se ona još malo nagne ka njemu, da se više potrudi. „Pa“, rekao je „u redu onda“, i stavio kusur u džep.

Sledeće nedelje je ponovo došao u bioskop i kupio još jednu kutiju Red Vines slatkiša. „Postaješ sve bolja u onome što radiš“, rekao joj je, “Čak ti je uspelo da me ne uvrediš ovog puta“.

Slegla je ramenima – „Čekam unapređenje, pa zbog toga“, rekla je.

Posle filma ponovo je došao do njenog radnog mesta. „Prodavačice slatkiša, daj mi broj telefona“, rekao je, što je ona, na sopstveno iznenađenje, i učinila.

Oko tog kratkog razgovora o slatkišima su, tokom sledećih nedelja, ispleli čitavu konstrukciju dosetki, koje su se razvijale tako brzo da joj je ponekad bilo teško da ih prati. Bio je poprilično inteligentan, i otkrila je da će morati da se potrudi kako bi ga impresionirala. Uskoro je primetila da bi joj, kada bi mu poslala poruku, odmah odgovorio, a kada bi joj za odgovor trebalo više od par sati, njegova sledeća poruka bi bila kratka i ne bi sadržala pitanje, pa je ona morala da ponovo započinje razgovor, što je i činila. Nekoliko puta je bila zauzeta drugim stvarima, a to bi potrajalo i čitav dan, pa se u tim situacijama pitala hoće li komunikacija potpuno prestati, a onda bi se setila nečeg smešnog, ili na internetu videla fotografiju koja bi je podsetila na neki njihov razgovor, i ponovo bi započinjala komunikaciju. Još uvek nije znala mnogo o njemu, zato što nikada nisu pisali o privatnim stvarima, ali kada bi razmenili nekoliko dobrih šala obuzelo bi je neko uzbuđenje, slično kao kad pleše.

Onda mu se jedne večeri požalila na to što su svi restorani zatvoreni, i što u njenoj sobi nema hrane, pa je on ponudio da joj kupi kutiju slatkiša kako bi joj pomogao da preživi noć. U prvi mah joj se učinilo da je to još jedna šala, a i ispitni rok je bio u toku, pa je stvarno bilo neophodno da pročita još nekoliko lekcija, ali joj je on rekao da je ozbiljan, i da požuri, pa je navukla jaknu preko pidžame i krenula da se sretne sa njim u obližnjoj prodavnici koja je radila celu noć.

Bilo je oko jedanaest sati uveče. Kad su se sreli, obratio joj se kao da se viđaju svakog dana i uveo je u prodavnicu da izaberu nešto od hrane. U radnji nije bilo slatkiša koje je kupio od nje kad su se prvi put sreli, pa su uzeli neke druge, i upaljač u obliku žabe.

„Hvala ti za ovo“, rekla je kada su izašli iz radnje. Robert je nosio šubaru od zečjeg krzna i staromodnu jaknu. Mislila je da mu dobro stoji, iako izgleda pomalo uvrnuto – šubara je bila nešto poput okvira za njegovu auru drvoseče, a široka jakna sakrivala mu je stomak i činila da mu ramena izgledaju još više povijeno.

„Hvala, prodavačice slatkiša“, rekao je, iako je već znao njeno ime. Mislila je da će da pokuša da je poljubi, pa se spremala da se nagne napred i okrene mu obraz, ali umesto da je poljubi onako kako je očekivala, uhvatio je za ruku i nežno je poljubio u čelo, kao da je mislio da je ona nešto dragoceno. „Sad moraš da učiš, dušo“, rekao je. „Vidimo se uskoro“.

Na putu do sobe bila je ispunjena nekom iskričavom lakoćom, što je moglo da znači samo jedno – zaljubila se.

Za praznike je otputovala, pa su bez prestanka razmenjivali poruke, ne samo šale, već i kratke informacije o tome kako su proveli dan. Počeli su da pišu „dobro jutro“ i „laku noć“, a kada mu je postavila pitanje i on joj nije odmah odgovorio osetila je snažan ubod negde u predelu grudi. Saznala je da Robert ima dve mačke, Mu i Yan, i zajedno su smislili scenario u kojem bi njena mačka iz detinjstva, Pita, flertovala sa Yanom, a prilikom razgovora sa Mu bila hladna i formalna, zato što je bila ljubomorna na odnos koji je ova imala sa Yanom.

„Zašto stalno kucaš te poruke“, pitao ju je očuh tokom večere, “Da se nisi zaljubila“?

„Jesam“, odgovorila je Margo, „Njegovo ime je Robert i upoznali smo se u bioskopu. Volimo se i verovatno ćemo se venčati“.

„Hmm“, rekao je očuh na to, “Poruči mu da imamo neka pitanja za njega“.

„Moji pitaju za tebe“, napisala je Margo u sledećoj poruci, a Robert joj je odgovorio nasmejanim simbolom koji je imao srca umesto očiju.

Kada se vratila, jedva je čekala da ponovo vidi Roberta, ali se ispostavilo da to nije sasvim jednostavno. „Izvini, gužva na poslu“, odgovorio je, „Obećavam da ćemo se videti uskoro“. Njoj se to nije dopalo; činilo joj se kao da se dinamika potpuno promenila, a kad je konačno pitao da pogledaju neki film u bioskopu, odmah je pristala.

Film koji je izabrao prikazivao se u bioskopu u kojem je radila, pa ga je zamolila da odu u veći bioskop, budući da je na radnom mestu već provodila dosta vremena. Robert je po nju došao u blatnjavoj Hondi Civic, iz koje su ispadali omoti od pojedenih slatkiša. Tokom vožnje je bio tiši nego što je očekivala i jedva da je gledao u nju. Brzo joj je postalo neprijatno, pa joj je, kad su ušli na autoput, palo na pamet kako bi mogao da je odveze negde i da je siluje i ubije – na kraju krajeva, jedva da je znala nešto o njemu.

Tek što je ovo pomislila rekao joj je „Ne brini, neću da te ubijem“, pa je pomislila da je do neprijatnosti došlo njenom krivicom, i da izgleda kao one devojke koje misle da će ih neko silovati i ubiti svaki put kada odu na sastanak.

„U redu je – možeš da me ubiješ ako želiš“, rekla je, a on se nasmejao i potapšao je po kolenu. Ali je još uvek bio tih, a svaki pokušaj razgovora se odbijao od njega i rasprskavao kao mehur od sapunice. U bioskopu je pokušao da sa prodavcem slatkiša napravi istu šalu koju je ona iskoristila kao početak razgovora onda kad su se upoznali, ali mu nije uspelo, pa je svima bilo prilično neprijatno, a najviše Margo.

Tokom filma je nije držao za ruku, nije čak pokušao ni da je zagrli, pa je bila sigurna da se predomislio, i da mu se više ne dopada. Nosila je dokolenice i majicu, pa je pomislila da je možda to problem. Kada je sela u auto rekao joj je kako mu je drago što se „sredila za njega“, a ona nije bila sigurna da li da to protumači kao šalu, ili je ljut što nije dovoljno ozbiljno shvatila taj sastanak. On je nosio bež pantalone i košulju.

„Hoćeš da odemo na piće“, pitao je kada su se ponovo našli u automobilu, kao da je ljubaznost bila obaveza koju mu je neko nametnuo. Činilo joj se da od nje očekuje negativan odgovor, i da nikada više neće razgovarati pošto ga bude odbila. Zbog toga se rastužila, ne zato što je želela da provodi vreme sa njim, već zato što je od njega očekivala mnogo tokom raspusta, a sve se brzo raspalo.

„Mogli bismo da popijemo nešto“, rekla je.

„Ako želiš“, odgovorio je.

„Ako želiš“ je, mislila je, prilično neprijatan odgovor, pa je ćutala sve dok je nije bocnuo u koleno i pitao je zašto se duri.

„Ne durim se“, odgovorila je, „Samo sam malo umorna“.

„Mogu da te odvezem kući“.

„Ne, prijaće mi piće posle onog filma“. Film koji je izabrao bila je drama o holokaustu, koji je, mislila je, neprikladan za prvi sastanak, te mu je, kada ga je predložio rekla „LOL, jesi li ozbiljan“, a on se našalio kako je loše protumačio njen ukus, i kako bi umesto toga mogao da je odvede na neku romantičnu komediju.

A sada, kada je izgovorila prethodnu rečenicu o filmu, on se blago trgnuo, te joj je na pamet palo da je potpuno pogrešno protumačila ono što se događalo. Pitala se da li je možda pokušao da je impresionira tako što je predložio taj film, a zato što nije razumeo da je film o holokaustu pogršan način da se impresionira neko ko radi u bioskopu, te ima odnos prema filmovima kakav ona ima. Možda ga je njena poruka, u kojoj ga je pitala da li je ozbiljan u izboru filma, povredila i učinila da mu bude neprijatno u njenom prisustvu. Misao o toj umišljenoj ranjivosti je dirnula, pa je osetila nežnost prema njemu.

Kada je pitao gde bi želela da odu na piće, ona je izgovorila ime kafića u koji često odlazi, na šta je on odgovorio da ne želi u studentski geto, i da će je odvesti na neko bolje mesto. Otišli su u bar u kojem ranije nije bila, a koji je podsećao na neki ugostiteljski objekat iz vremena prohibicije. Ispred ulaza se nalazio red onih koji su čekali da uđu, pa je imala vremena da razmisli o onome što je želela da mu kaže, ali nije znala kako, pa su u tome došli do izbacivača koji joj je tražio ličnu kartu, te mu je ona pružila. Ovaj jedva da je i pogledao u dokument, već je rekao „Važi, nema šanse“, i odvojio je sa strane.

Robert je išao ispred nje, pa nije ni primetio šta se dogodilo. „Roberte“, rekla je tiho. Ali se on nije okrenuo. Onda ga je neko, ko je primetio šta se događa, potapšao po ramenu i pokazao mu na nju koja je stajala na trotoaru.

Stajala je tako, zbunjena, kada joj je prišao. „Izvini“, rekla je, „Ovo je tako neprijatno“.

„Koliko imaš godina“, pitao je.

„Dvadeset“, odgovorila je.

„Oh“, rekao je „Učinilo mi se da si rekla da si starija“.

„Rekla sam ti da sam na drugoj godini!“ To što je stajala ispred tog bara i nije joj bilo dozvoljeno da uđe, učinilo je da se oseća dovoljno poniženom, a sada je i on gledao u nju kao da je uradila nešto pogrešno.

„Ali imala si – kako se to zove –pauzu od godinu dana“, rekao joj je kao da je mislio da je ovo neka rasprava u kojoj može da pobedi.

„Ne znam šta da ti kažem“, rekla je bespomoćno. „Imam dvadeset godina“, a onda je, potpuno neočekivano, osetila kako joj se oči pune suzama, i sve je bilo uništeno, i nije joj bilo jasno zašto je sve to tako teško.

Ali kada je Robert primetio da joj se lice grči, nešto se promenilo. U njemu više nije bilo napetosti, uspravio se i obgrlio je svojim medveđim rukama. „O, dušo“, rekao je, „O, sunce, u redu je. Nema razloga da se osećaš loše“. Naslonila se na njega i vratio se osećaj koji je imala one večeri ispred prodavnice – da je bila nežna, dragocena stvar, i da se on bojao da bi mogao da je polomi. Poljubio ju je u potiljak, a ona se nasmejala i obrisala suze.

„Ne mogu da verujem da plačem zato što me nisu pustili u bar“, rekla je. „Sigurno misliš da sam idiot“. Ali znala je da nije to mislio, a zbog načina na koji je gledao u nju; u njegovim očima mogla je da vidi koliko je lepa, pa se nasmejala kroz suze, dok se par pahuljica spuštalo ka njima.

Onda je poljubio, ali stvarno. Spustio se ka njoj i snažno joj gurnuo jezik u grlo. Bio je to neočekivano loš poljubac, čak prilično užasan. Bilo joj je teško da poveruje da odrastao muškarac može da bude toliko loš u ljubljenju. Izgledalo je loše, ali joj je, iz nekog razloga, vratilo onaj nežni osećaj koji je pre toga imala u odnosu na njega, osećaj da, iako je bio stariji od nje, ona o nekim stvarima zna više od njega.

Kada je završio sa ljubljenjem, čvrsto je uhvatio za ruku i odveo je u drugi bar koji je imao pikado, bilijarske stolove i piljevinu na podu, i u kojem niko nije proveravao dokumenta na ulazu. U jednom separeu videla je starijeg studenta koji je bio asistent na predavanjima koja je pohađala.

„Da ti donesem votku sa sodom“, pitao je, a ona je to protumačila kao šalu na račun toga šta studentkinje obično piju, iako nikada ranije nije probala to piće. Bila je pomalo nervozna, jer nije znala šta da naruči, a kada bi izlazila obično bi pila pivo koje je neko od starijih studenata doneo da podeli sa ostalima. Nije bila sigurna da li bi joj se Robert podsmevao ako bi naručila određenu marku, pa je samo rekla „Ja bih pivo“.

Sa pićima ispred sebe, i sećanjem na poljubac koji se dogodio, a možda i zbog toga što je Margo plakala, Robert je postao opušteniji, pa više ličio na osobu koju je upoznala preko poruka. Dok su razgovarali, postajala je sve sigurnija da je ono što je tumačila kao ljutnju zapravo bio strah od toga da se ona ne provodi dobro. On je nastavio da zbija šale na račun njenog filmskog ukusa, pa dodao kako mu nije bilo lako da je impresionira na tom polju zbog svih predavanja o filmu koja je pohađala, iako je znao da je to trajalo samo jedan semestar. Kroz šalu joj je rekao kako pretpostavlja da se sa svojim kolegama u bioskopu smeje onima koji gledaju mejnstrim filmove, a u bioskopima u kojima ne služe ni vino.

Margo se smejala njegovim šalama koje su je opisivale kao nekakvog filmskog snoba, mada je mislila da to nije fer, jer je upravo ona ranije predložila da te večeri pogledaju neki običan film. A onda je pomislila da je možda i to povredilo njegova osećanja. Mislila je da je jasno da ne želi da izađe na sastanak na mestu na kojem je radila, ali je možda on to drugačije protumačio – možda je mislio da ona ne želi da je neko vidi sa njim. Počela je da misli kako ga sad bolje razume – to koliko je osetljiv i koliko ga je lako povrediti – i to je učinilo da joj postane bliži, ali i da se oseti moćnom – jer ako zna kako da ga povredi, znaće i kako da ga smiri. Postavila mu je mnogo pitanja o filmovima koji mu se dopadaju, i pričala o umetničkim filmovima koje nije uspela da razume, te mu priznala koliko je starije kolege plaše, i kako misli da nije dovoljno inteligentna da bi imala mišljenje o bilo čemu.  To je vidno uticalo na njega, a ona se osećala kao da pokušava da pripitomi neku veliku životinju, konja ili vuka, i natera je da joj jede iz ruke.

Posle trećeg piva je već počela da razmišlja kako bi izgledao seks sa Robertom. Verovatno bi bio loš kao i onaj poljubac, nespretan i preteran, ali dok je razmišljala koliko bi uzbudljiv bio, koliko gladan i željan da joj ugodi, osetila je grč želje u stomaku, jasan i bolan kao kad otpusti zategnutu gumicu, a ova je udari po goloj koži.

Kada su završili tu turu pića rekla je, hrabro – „Mogli bismo da odemo odavde“, na šta joj se učinilo da ga je na kratko povredila, jer je pomislio da se veče završava, pa ga je uhvatila za ruku, a njegov pogled se promenio kad je shvatio šta u stvari predlaže, i poslušno je krenuo za njom, a ona je opet osetila onaj grč, iako je njegov dlan, koji se nalazio u njenom, bio klizav i lepljiv.

Napolju je namestila glavu tako da bi mogao lakše da je poljubi, a on je samo okrznuo usnama. „Pijana si“, rekao je optužujuće.

„Nisam“, rekla je, iako joj se sve vrtelo. Naslonila se na njega, osećajući se sićušno, a on je snažno uzdahnuo, kao da je bila sva od svetlosti, pa mu je bilo previše bolno da gleda u nju. To joj je bilo privlačno, jer se i sama osećala kao neodoljivo iskušenje.

„Vodim te kući, mala“, rekao je, usmeravajući je ka parkingu. Kad su ušli u auto ponovo se naslonila na njega, da bi se malo povukla kad joj je ponovo gurnuo jezik u grlo, pa ga ubrzo naterala da se prilagodi i poljubi je onako kako je htela, da bi ga opkoračila i osetila oblik koji je pravila erekcija ispod njegovih pantalona. Kad god se spustila na njega svom težinom, ispuštao je te laskave, visoke uzdahe, za koje je mislila da su pomalo melodramatični, a onda je iznenada odgurnuo i pokrenuo automobil.

„Vatanje na prednjem sedištu, kao da smo tinejdžeri“, rekao je sa izvesnom dozom podrugljivog gađenja. „Mislio sam da si prestara za to, sad kad ti je dvadeset“, dodao je.

„Gde bio onda da ideš“, pitala je.

„Kod tebe“?

„Nemoguće, cimerka je u sobi“.

„Ah, da – živiš u domu“, rekao je kao da je to bilo nešto zbog čega bi trebalo da mu se izvinjava.

„Gde ti živiš“, pitala je.

„U kući“.

„Da li mogu da…svratim“?

„Možeš“.

Kuća se nalazila u lepom kraju sa drvoredima, a nežna svetla su obasjavala ulaz. Pre nego što su izašli iz auta rekao joj je mračnim, upozoravajućim tonom – „Samo da znaš, imam mačke“.

„Znam“, rekla je, „Razgovarali smo o njima, sećaš se“?

Kada su došli do vrata, trebalo mu je neko vreme da ubaci ključ u bravu, pa je psovao poluglasno. Spustila mu je dlanove na leđa, u pokušaju da održi raspoloženje, ali ga je to još više iritiralo, pa je prestala.

„Ovo je moja kuća“, rekao je bezlično dok je otvarao vrata.

Prostorija u koju su ušli bila je slabo osvetljena i prepuna stvari, koje je počela da raspoznaje tek pošto su joj se oči privikle na mrak. Imao je dve velike police za knjige, policu sa gramofonskim pločama, kolekciju društvenih igara i mnogo umetničkih slika – ili bar postera, koji su bili uramljeni umesto samo zalepljeni na zidove.

„Dopada mi se“, rekla je iskreno, i dok je to izgovarala, ono što je osetila prepoznala je kao olakšanje. Palo joj je napamet kako nikada pre nije bila u nečijoj kući zbog seksa, jer je uvek izlazila sa vršnjacima, pa su se krili po sobama i izbegavali cimere. Ova poseta je bila nešto novo, i pomalo zastrašujuće, jer se u potpunosti nalazila na nečijoj teritoriji, a činjenica da joj je Robertova kuća pružila dokaze o postojanju zajedničkih interesovanja, bar u širem smislu – umetnost, knjige, igre, muzika – uverila ju je da je napravila dobar izbor.

Dok je razmišljala o tome, primetila je da je Robert posmatra, kao da pokušava da protumači kakav je utisak prostorija ostavila na nju. Pošto je strah nije potpuno napustio, palo joj je na pamet kako to uopšte i nije soba, već zamka u koju je upala, iluzija koja bi trebalo da je uveri kako je Robert obična osoba, neko poput nje, dok su sve druge prostorije u kući prazne, ili pune strašnih stvari: leševa, ili žrtava u lancima. A onda je počeo da je ljubi, i polako odvlači ka spavaćoj sobi, dok je hvatao za dupe i sise, isto onako trapavo kao kad je prvi put poljubio.

Spavaća soba nije bila prazna, iako je u njoj bilo manje stvari nego u dnevnoj, a dušek se nalazio na podu. Na stočiću pored dušeka bila je flaša viskija, iz koje je odmah potegao poveći gutljaj, pa je dodao njoj, a onda seo na pod i otvorio laptop, što je malo zbunilo, dok nije shvatila da pokušava da pronađe odgovarajuću muziku.

Margo je sela na krevet dok je Robert skidao košulju i otkopčavao pantalone, pa ih spustio do članaka, da bi shvatio da na sebi još uvek ima cipele, te se sagnuo da ih izuje. Dok ga je posmatrala tako pognutog, pogled joj se spustio na njegov mekani stomak koji je bio pokriven maljama, i onda se trgla. Ali pomisao na to koliko bi snage bilo potrebno da se prekine ono što je pokrenula, koliko takta i nežnosti, učinila je da od te ideje odustane. Nije se bojala da bi, ako bi to prekinula, mogao da je natera da uradi nešto protiv svoje volje, samo je mislila da bi ako bi sada odustala, posle svega što je preduzela da stignu do tog dušeka, izgledala smešno i razmaženo, kao da je u restoranu naručila neko jelo, pa se, kada je hrana stigla, predomislila i poslala je natrag.

Pokušala je da otpor koji je osećala predstavi kao pokornost, pa je otpila gutljaj viskija, ali kada se stropoštao na nju i počeo da je ljubi, prevlačeći mehanički rukom preko njenih grudi, sve do prepona, pokretima koji su formirali nešto poput perverznog krsta, počela je da se guši i mislila je da ipak neće biti u stanju da nastavi dalje.

Onda se izvukla i opkoračila ga, te zatvorila oči i pomislila na scenu kad je poljubio u čelo ispred prodavnice. To je pomoglo. Ohrabren njenim potezom, povukao joj je majicu preko glave. Onda se nagnuo napred, uhvatio je za sise, pa počeo da joj gnječi bradavicu između palca i kažiprsta. To joj se nije dopalo, pa se čitavom težinom naslonila na njegove šake. Shvatio je da joj to ne prija, pa je pokušao da joj otkopča brushalter, ali mu nije pošlo za rukom, a njegova frustracija podsećala je na situaciju sa ključevima pre nego što su ušli u kuću. Na kraju je samo grubo rekao – „Skini to!“, i ona je poslušala.

Način na koji je posmatrao izgledao je kao preterana verzija izraza koji je videla na licima svih muškaraca koji su je videli golu, a nije ih bilo mnogo – šest do tog trenutka, Robert je bio sedmi. Bio je iznenađen, i glup od zadovoljstva, kao beba koja se napila mleka, pa je pomislila da je to ono što najviše voli u seksu – što muškarci izgledaju tako. Robert joj je otvorenije od drugih pokazao svoju potrebu, iako je bio stariji, i mora da je video mnogo sisa, mnogo golih tela – a možda ga je baš ložilo to što je toliko mlađa od njega, a on toliko stariji.

Dok su se ljubili, primetila je da ju je ponela fantazija koja je poticala iz čiste sujete, pa joj je bilo teško da samoj sebi prizna da uopšte razmišlja o tome. Pogledaj ovu lepotu, zamišljala je kako on misli. Tako je savršena, telo joj je besprekorno, sve na njoj je savršeno, ima samo dvadeset godina, koža savršena. Strašno je želim, više nego bilo koju pre, toliko je želim da bih umro.

Što je više zamišljala koliko se loži na nju, to je sama bila sve više uzbuđena, pa su uskoro počeli da se odbijaju jedno o drugo, da hvataju ritam, pa mu je gurnula ruku u gaće, taman na vreme da oseti kapljicu na vrhu penisa. I onda je ponovo ispustio onaj zvuk, taj ženskasti uzdah, i htela je da mu kaže da prestane, ali nije znala kako. Onda je spustio ruku dole, i kada je osetio da je vlažna, odmah se opustio. Gurnuo je prst u nju, nežno, a ona je zagrizla usnu, a onda opet gurnuo prst, ovoga puta grublje, pa se trgla, a on je povukao ruku uz tiho „Izvini“.

„Čekaj, jesi li radila ovo ranije?“, pitao je sa izvesnom dozom nervoze u glasu.

Čitavo veče je bilo čudno, i pomalo neudobno, pa je pomislila da bi trebalo da kaže „ne“, a onda je shvatila na šta je mislio i glasno se nasmejala.

Nije htela da se smeje, jer joj je već bilo jasno da Robert nije od onih ljudi koji bi to tolerisali, uopšte nije. Ali nije mogla da se zaustavi. Gubljenje nevinosti je za nju bio dug i mučan proces, kojem su prethodili meseci diskusija sa mladićem sa kojim je u tom trenutku bila u vezi već dve godine, poseta ginekologu, te neprijatni, ali iznenađujuće korisni razgovori sa majkom, koja ne samo da joj je za tu priliku iznajmila sobu u motelu, već joj je ostavila i poruku koju je trebalo da pročita kada se sve završi. Pomisao da je umesto čitavog tog procesa, koji je uključivao snažne emocije, moglo da joj se dogodi da sa tipom ode u bioskop da bi gledala film o holokaustu, da popije tri piva, i onda ode u neku kuću da bi izgubila nevinost sa muškarcem kojeg je malo pre toga upoznala u bioskopu, bila joj je toliko smešna da nije mogla da prestane da se smeje.

„Izvini“, rekao je Robert hladno, „Nisam znao“.

Iznenada je prestala da se kikoće.

„Ne, lepo je od tebe…što si hteo da proveriš“, rekla je, „Spavala sam sa tipovima i ranije, jesam. Izvini što sam se onako smejala“.

„Ne moraš da se izvinjavaš“, rekao je, ali je po njegovom izrazu lica, i po načinu na koje se polako povlačio od nje, znala da je morala.

„Izvini“, rekla je još jednom, „Valjda sam samo nervozna, ili tako nešto“.

Pogledao je u nju sumnjičavo. „Nema potrebe da budeš nervozna“, dodao je, „Usporićemo“.

Važi, pomislila je, a onda se opet popeo na nju i počeo da je ljubi, i bilo joj je jasno da je poslednja šansa da uživa nestala, ali da će morati da nastavi, sve dok se to jednom ne završi. Kada se konačno svukao, posmatrala ga je dok je pokušavao da navuče kondom, a scenu je zaklanjao njegov dlakavi stomak, pa je osetila odvratnost, a onda je ponovo gurnuo prst u nju, ni malo nežno, pa je zamišljala sebe iz ptičije perspektive, golu i raskrečenu, dok taj debeli matorac gura prst u nju, pa se odvratnost prema njemu pretvorila u gađenje prema sebi.

Tokom seksa promenili su nekoliko poza, a on je premeštao iz jedne u drugu sa grubom efikasnošću, pa je okretao, gurao, pa se osećala kao lutka od gume, savitljiva i otporna, kao rekvizita za porno film koji se odvijao u njegovoj glavi. Kada se popela na njega, šljepnuo ju je po butini – „Voliš to“, rekao je to tako da nije bilo moguće proceniti da li se radi o pitanju, nečemu što je sam zaključio ili naređenju, a kad je okrenuo potrbuške, šapnuo joj je na uvo – „Oduvek sam želeo da jebem ribu sa dobrim sisama“, pa je morala da gurne lice u jastuk kako ne bi opet prasnula u smeh. Na kraju, dok je bio na njoj, u misionarskoj pozi, gubio je erekciju, pa bi svaku put promrmljao agresivno – „Baš mi se diže na tebe“, kao da će laganje o tome da promeni situaciju. Konačno, posle maničnog, zečijeg poskakivanja, svršio je i srušio se na nju kao posečeno drvo, te je, prignječena tom masom, pomislila – Ovo je najgora odluka koju sam u životu donela! A onda se čudila sebi, toj činjenici da je upravo učinila tu bizarnu, neobjašnjivu stvar.

Robert je posle nekog vremena ustao, te brzo krenuo ka toaletu, držeći kondom da mu ne spadne. Margo je ležala na dušeku i buljila u plafon, pa je prvi put primetila one plastične zvezdice i druga nebeska tela koja obično svetle u mraku.

Robert je izašao iz toaleta, i stajao kao obris zamrljan svetlošću. „Šta hoćeš sad da radimo?“ pitao je.

„Verovatno bi trebalo da se ubijemo“, htela je da kaže, a onda je pomislila da negde u univerzumu postoji mladić koji bi, kao ona, pomislio da je ovo užasno i ponižavajuće, i da će ga u dalekoj budućnosti sresti i ispričati mu ovu priču. Reći će mu: „I onda je on rekao: Baš mi se diže na tebe“, a mladić će je uhvatiti za ruku i reći: „Molim te prestani, ne mogu više da podnesem“, pa će se zagrliti i dugo će se smejati – ali, naravno, takve budućnosti nema, jer takav mladić ne postoji, i nikada neće postojati.

Umesto da izgovori ono što je pomislila, samo je uzdahnula, a Robert je predložio da gledaju neki film, pa otišao do kompjutera i izabrao nešto, nije videla šta. Iz nekog razloga izabrao je strani film, a ona je sklopila oči i nije imala pojma o čemu se radi. Dok je trajao film, mazio ju je po kosi, i povremeno je nežno poljubio u rame, kao da je zaboravio da ju je pre samo desetak minuta bacakao po dušeku, kao da su u porno filmu, i stenjao joj u uvo – „Oduvek sam želeo da jebem ribu sa dobrim sisama“.

Onda je iznenada počeo da govori o svojim osećanjima, o tome koliko mu je bilo teško kada je otputovala za raspust, jer nije znao da li je tamo čeka neki bivši dečko sa kojim bi mogla ponovo da se poveže. Tokom te dve nedelje, ispostavilo se, u njegovoj glavi se odvijala drama, u kojoj je ona krenula na put misleći samo na njega, na Roberta, da bi kod kuće ponovo srela neku staru ljubav, grubog, ali zgodnog sportistu, koji je nije vredan, ali koji bi je ponovo zaveo svojim stavom alfa mužjaka, koji je negovao još od srednje škole. „Bojao sam se da bi mogla da doneseš neku pogrešnu odluku, čime bi se sve promenilo među nama“, rekao je. „Ali trebalo je da ti verujem“. Moj bivši dečko je gej, htela je da mu kaže. Znali smo to još u srednjoj školi, ali se u to uverio na koledžu, pošto je promenio nekoliko tipova. U stvari, više nije siguran ni da se identifikuje kao muškarac; tokom raspusta smo dugo razgovarali o tome šta bi za njega značilo da se autuje kao ne-binarna osoba, tako da seks sa njim nije bila opcija, a mogao si da me pitaš ako si već bio zabrinut; o svemu si mogao da me pitaš. Sve je to htela da mu kaže, ali je samo ležala ćutke, osećajući kako se oko nje formira crna aura, prepuna mržnje, sve dok je nije pitao – „Jesi li još budna?“, jesam, odgovorila je, a on je pitao da li je sve u redu.

„Koliko ti tačno imaš godina“, pitala ga je.

„Tridesetčetiri“, odgovorio je, “Je l to problem?“

Osetila je kako u mraku pored nje vibrira od straha.

„Ne“, rekla je, „U redu je“.

„Dobro“, rekao je, „Hteo sam da pričamo o tome, ali nisam bio siguran kako ćeš reagovati“. Onda je poljubio u čelo, a ona se osećala kao puž na kojeg je neko sipao kiselinu, jer se raspadala ispod tog poljupca.

Pogledala je u sat, bilo je skoro tri ujutru. „Verovatno bi trebalo da krenem kući“, rekla je.

„Stvarno?“ iznenadio se. „Mislio sam da ćeš da spavaš ovde. Pravim savršen omlet.“

„Hvala“, promrmljala je dok je navlačila čarape, „Ali ne mogu, cimerka bi bila zabrinuta. Tako da..“

„Moraš da se vratiš u svoju sobicu“, rekao je sarkastičnim tonom.

„Da“, odgovorila je, „Jer tamo živim“.

Činilo se da vožnja do studentskog doma traje beskonačno. Sneg se pretvorio u kišu. Ćutali su. Onda je Robert uključio radio. Margo se sećala kako je ranije, dok su se vozili ka bioskopu, mislila da bi mogao da je odvede negde i ubije, a onda je pomislila – Možda će me ubiti sada.

Nije je ubio. Dovezao je do doma. „Baš mi je bilo lepo večeras“. Rekao je dok je otkopčavao sigurnosni pojas.

„Hvala“, stegla je torbu koju je držala u rukama, „I meni“.

„Drago mi je da smo konačno izašli na taj sastanak“, nastavio je.

„Sastanak“, obratila se svom izmišljenom mladiću, „On to naziva sastankom“. I ponovo su se dugo smejali.

„Super“, rekla je, i uhvatila se za ručku na vratima, „Hvala za film i sve“.

„Čekaj“, rekao je, i zgrabio je za ruku. „Dođi ovamo“. Povukao je nazad, obgrlio je svojim ručerdama, i ponovo joj gurnuo jezik u grlo. „O, bože, ima li kraja ovome?“ pitala je izmišljenog mladića, ali joj ovaj nije odgovorio.

„Laku noć“, rekla je, a onda otvorila vrata i pobegla. Dok je stigla do sobe, već joj je poslao poruku: bez reči, samo srca, i lica sa srcima umesto očiju, i, iz nekog razloga, delfin.

Spavala je dvanaest sati, a onda ručala, pa gledala detektivske serije, i želela da Robert samo nestane, a da ona ne mora ništa da učini povodom toga. Kada joj je stigla sledeća poruka od njega, bezazlena šala o slatkišima, odmah je obrisala, i osetila paranoju koja nije bila u skladu sa bilo čim što joj je Robert uradio. Pomislila je da bi bilo u redu da mu pošalje neko objašnjenje, a ne da samo nestane, jer je to detinjasto i okrutno. A i ako bi pokušala da nestane, sigurno mu ne bi mnogo trebalo da krene u lov. Možda nikada neće prestati da joj šalje poruke, pa će zauvek morati da čita te šale, i gleda u ta srca, i čudi se tim delfinima.

Počela je da kuca poruku – Hvala ti za prijatno veče, ali trenutno nisam zainteresovana da sa bilo kim započinjem vezu – ali je onda nastavila da se izvinjava i da pokušava da zatvori sve rupe koje bi je dovele do toga da mora još jednom da se sretne sa njim. Njegove poruke su, u međuvremenu, nastavile da stižu, svaka ozbiljnija od one prethodne. Zamišljala ga je kako leži na onom dušeku i pažljivo smišlja svaku od njih. Setila se da je puno pričao o svojim mačkama, ali da ni jednu nije videla u kući, pa se pitala da li ih je izmislio.

Sledećih dana često je bila neraspoložena, nešto joj je nedostajalo, i bilo joj je jasno da je to Robert, ali ne pravi Robert, već onaj kojeg je izmislila, onaj Robert iz poruka tokom raspusta.

„Hej, izgleda da si baš zauzeta, a?“ napisao joj je konačno, tri dana pošto su se jebali, i bilo joj je jasno da je to savršena prilika da prekine sa njim, ali je umesto toga napisala – „Haha, izvini, baš jesam“ i još – „Pisaću ti uskoro“. A onda je pomislila – Zašto sam, kog đavola, to uradila, i nije joj bilo jasno.

„Samo mu napiši da nisi zainteresovana!“ vrisnula je cimerka na nju pošto je Margo provela sat vremena u krevetu, razmišljajući šta da mu napiše.

„Moram da mu kažem nešto više od toga. Ipak smo imali taj seks“, odgovorila je Margo.

„Moraš?“ nastavila je cimerka, „Stvarno?“

„Fin je mladić, valjda“, rekla je Margo, i odmah se zapitala koliko je to tačno.

Onda je cimerka iznenada poletela ka njoj i otela joj telefon. Brzo joj je bacila telefon nazad i Margo je mogla da vidi šta je ova napisala – „Ćao ne zanimaš me prestani da mi šalješ poruke“

„O, bože“, vrisnula je Margo i počela da se guši.

„Šta je?“ rekla je cimerka, „Istina je“.

Ali su obe znale da je u pitanju velika stvar, a Margo je imala čvor u stomaku, i bilo joj je muka. Zamislila je kako Robert uzima telefon, čita poruku, i onda ga razbija u komadiće.

„Smiri se. Idemo na piće“, pa su otišle do bara i podelile pivo, a telefon se nalazio na stolu, a kada se čula melodija koja označava poruku, vrisnule su i zgrabile telefon.

„Ne mogu, ti pročitaj“, rekla je Margo, „Ionako si ti kriva“.

Sve što je pisalo u poruci bilo je „O.K. Margo, žao mi je što to čujem. Nadam se da te nisam uznemirio. Baš si slatka, i stvarno sam uživao. Molim te, javi se ako se predomisliš“.

Margo se srušila na sto i gurnula glavu među dlanove. Osećala je kao da joj se debela pijavica, koja se napila krvi, odvojila od kože, ostavljajući nežnu modricu za sobom. Ali zašto se tako osećala? Možda stvarno nije bila fer prema Robertu koji nije učinio ništa loše, osim što mu se dopadala, i što je bio loš u krevetu, i možda lagao da ima mačke, iako su možda bile u drugoj prostoriji.

***

Onda ga je, mesec dana kasnije, srela u baru – onom u koji je često odlazila, i u koji je htela da odu kada su izašli na sastanak. Sedeo je sam, za zabačenim stolom, i nije čitao, niti gledao u telefon, samo je tako sedeo, nagnut nad pivom koje se nalazilo ispred njega.

Zgrabila je za ruku prijatelja sa kojim je izašla, mladića po imenu Albert – „O, bože, to je on“, prošaputala je. „Tip iz bioskopa!“ Albert je do tada već čuo jednu verziju priče, iako ne sasvim tačnu, svi njeni prijatelji su je čuli. Kada su shvatili da je Robert tu, prijatelji su je okružili, i otpratili je iz bara, kao da je ona Predsednica, a oni Tajna služba. Sve je bilo preterano, da se Margo u jednom trenutku zapitala da li se ponaša kao neka zlica, ali joj je stvarno bilo muka, i bila je uplašena.

Sklupčana na krevetu sa cimerkom, dok su im lica bila osvetljena sjajem koji je dolazio

 od ekrana telefona, kao nekom digitalnom logorskom vatrom, čitala je poruke koje su pristizale:

„Ćao, Margo. Video sam te u baru večeras. Znam da si mi rekla da ti ne pišem više, ali moram da ti kažem koliko si lepa. Nadam se da si dobro!“

„Znam da ne bi trebalo ovo da napišem, ali mi stvarno nedostaješ“

„Hej, možda nemam pravo da te ovo pitam, ali bih voleo da mi kažeš šta sam to pgrešno uradio“

„*pogrešno“

„Osetio sam da smo se stvarno povezali, ti to nisi osetila ili?“

„Možda sam previše star za tebe, možda ti se dopada neko drugi“

„Taj tip sa kojim si bila večeras.. je l ti to dečko?“

„???“

„Ili samo neki tip sa kojim se jebeš?“

„Izvini“

„Kada si se smejala jer sam te pitao da li si nevina, je l to bilo zbog toga što si se jebala sa mnogo tipova?“

„Je l se jebeš sa njm sad?“

„Je l se jebeš?“

Je l se jebeš?“

 Je l se jebeš?“

„Odgovori mi“

„Kurvo“

*Kratka priča "Cat Person" originalno je objavljena u magazinu The New Yorker

Preveo Milan Živanović