Muškarci ne šapuću

Komedija trpi sve, patrijarhat ništa, što reditelj Jordan Firstman ilustruje i u svom poslednjem filmu - Men Don’t Whisper. Već poznat po tome što stereotipe, a posebno gej stereotipe, preispituje na specifičan način, Firstman se ne ustručava da pritisne tamo gde najviše boli, te nas sve prikaže kao krivce, a iz jednog prostog razloga – zbog toga što jesmo krivi.

Junaci tako postaju komično preterani, ali nikada ne odu previše daleko, pa ne postaju urnebesni. Rezultat toga je originalna tačka gledišta koja ne štedi nikoga, te predstavlja utočište za one koji su umorni od stereotipa i pogrešnih predstava koje od pojedinih ljudskih bića vajaju modele svetaca.

Muževnost je u ovom filmu, a i uopšte, nešto što zahteva dokaz i potvrdu, te dvojica glavnih junaka kreću u osvajanje koje bi trebalo da im potvrdi da su muškarci, što je važno jedino njima i nikom drugom na ovom svetu. Od samog početka odlično je prikazana zbrka od stereotipa koji u čitavom haosu često i ne izgledaju kao kliše, već kao najobičnija smotana ljudskost koja je naravno smešna. Film se gradi na temelju seks komedije, te uzima osnovne heteroseksualne stereotipe da bi ih pretvorio u nešto sasvim drugo. Tako se gej muškarci pretvaraju da su strejt, što mnogi koji sazrevaju unutar heteropatrijarhalnih granica čine i u stvarnom životu, ali je na filmu to ipak retkost, budući da je zarad „dobre šale“ obično obrnuto. Na taj način se preispituju kulturološke norme, te postavljaju pitanja poput „šta uopšte znači biti muškarac?“, te gde se završava podnošljiva, a gde počinje toksična muževnost.

Na kraju, jedna od možda najvažnijih replika u filmu je ona u kojoj Beth (igra je Bridey Elliott) dvojici gej muškaraca koji testiraju muževnost kaže da „to što su gej ne znači da nisu mizogini“, što je tačno iz prostog razloga što super-ljudi ne postoje, te su svi manje ili više zatrovani modelima pored kojih su odrastali, a da toga nisu ni svesni.