Orla Gartland, ona koja ne zna da sve zna
Orla Gartland S

Photo: Karina Barberis

Muzika za žene s interneta

Osim po školskom domaćem zadatku, nikad nisam pisala poeziju, niti sam ikad imala potrebu za tim. Teško sam se i pronalazila u tuđim stihovima; za ljubav i poštovanje nečijih pesama stepen identifikacije nikad nije bio presudan... A onda je naišla Orla Gartland, koja je opevala možda ne čitav moj život, ali značajan komadić, i to sa takvom preciznošću i uvidima, da me je bilo pomalo i strah. I eto nas kod ključne reči. Orla je pesnikinja za sve nas anksiozne, overthinkere, katastrofičare. Neki kritičari kažu da Orla peva o srednjim dvadesetim, dobi u kojoj je i sama, ali stanja koja oslikava su univerzalno prepoznatljiva. Slušajući njenu muziku pratimo ritam sopstvenog odrastanja, sazrevanja, prisećamo se već proživljenog.

Tačno je da su te navodno najlepše godine za neke od nas zapravo bile najteže (pozdrav Oliviji Rodrigo i njenom stihu „if someone tells me one more time 'enjoy your youth', I'm gonna cry“) jer osećamo da se ono što se nama dešava – ne dešava apsolutno nikome. I odmah dolazimo do Orline „You're Not Special, Babe“, koja poručuje upravo ono što i mislimo da poručuje. To je pesma koja me je letos posebno zainteresovala, pa sam se vratila i onoj koja mi je zimus nakratko bila soundtrack – „Pretending“ – da bih se potom zalepila za „More Like You“ i onda otkrila čitavu Orlinu diskografiju.

Orla Gartland rođena je u Dablinu pre 26 godina, a 20. avgusta 2021. objavila je svoj prvi album. S obzirom na to koliko dugo se bavi muzikom, neko bi na njenom mestu dosad već pet albuma imao, ali Orla je odlučila da čeka i dobro je što je to uradila. Prethodno je objavljivala singlove i EP-jeve, a popularnost (najpre lokalnu) stekla je zahvaljujući YouTubeu. Samo ritam-mašina, gitara i njen glas, u sobi u roditeljskoj kući. Iako je imala publiku na internetu, trebalo je vremena da uspe u Londonu (gde se preselila 2015). Da se razumemo, Orla je još uvek dobro čuvana pop indie tajna, ali nadajmo se da će biti otkrivena i južnije od, recimo, Minhena, gde bi trebalo da nastupa u aprilu sledeće godine.

Orla je žena s interneta (nije referenca na nekada popularnu Facebook grupu) u kojoj se prepoznajemo, učila je od žena s interneta da se šminka („smoky brown eye-shadow, I learnt it from a woman on the internet), da voli sebe i da se dobro hrani („oh, I heard it from a woman on the internet, she told me to eat well and try to love myself“), internet joj je pružio mogućnost da se predstavi publici, ali i da izgubi privatnost, pa je sasvim logično što je debi album nazvala baš „Woman on the Internet“. To i jeste muzika za žene sa interneta, za generacije koje su na mreži i zajedno s mrežom odrastale. Za sve ostalo kod Orle – komponovanje, pisanje, emociju, glas – može se reći da je više analogno i da uzore nalazi u nekom prošlom dobu. No, takva vrsta dihotomije prilično je prevaziđena. Nove generacije spajaju i osvajaju sve dostupne medije i znaju kako da gledaju u prošlost, a da i dalje zvuče savremeno.

Dok je ne vidim na sceni, Orla će za mene ostati prevashodno pesnikinja, introspektivna i slobodna da se verbalno ogoli. Prva njena pesma koju sam čula (i vodeći singl albuma) je „Pretending“. YouTube mi ju je slučajno ponudio (hvala mu!), a onda ju je Luković uvrstio u svoj XXZ izbor. Stihovi poput „all the people over there, they don't seem to have a care, I'm so fucking self-aware, it's exhausting“ ili „all of my heroes are way more sad than me“ bili su dovoljni za novo muzičko interesovanje. Ono je pak tek ovog leta preraslo u opsesiju, sa „life is short until it's not, honestly, it's kinda long, it takes a while to come around, people always let you down, find the ones that get you, stick to them like hot glue, dance if you want to...“ (iz pesme „You're Not Special, Babe“). Onda je na pola puta između zavisti i divljenja u „More Like You“ otpevala: „I love the way you think, you have this way of knowing it'll be okay. Where'd you get that confidence from? 'Cause you wear it like a coat“ i kupila me zauvek. Ispostaviće se da je ostatak pesme pesimističniji od nekoliko navedenih stihova, ali čini se da lirski subjekat, Orlu, žene s interneta, sve nas čeka svetlo na kraju tunela.

Presluša li se njeno ranije stvaralaštvo, jasno se uočava put koji prelazi od nesigurne, anksiozne klinke, preko beskrajnog ponavljanja „why am I like this, why am I like this“ (takođe jedna od mojih omiljenih) do aktuelne faze u kojoj prihvata sebe, ali i činjenicu da je razvoj tek čeka.

„Woman on the Internet“ je poput isceljenja za večito u sebe zagledanog introverta, rasplet i rekapitulacija jedne životne sezone.

Hvala Orli na svemu što je učinila za žene sa interneta. Ona i ne zna da sve zna.

Oceni 5