Na grčkim ostrvima se ne zaključavam

Heraklion je aerodromčić. U relativno dobro klimatizovanoj zgradi  bez dvogleda možete s jednog kraja da vidite tablu s obaveštenjima na drugom kraju. Ispod nadstrešnice me dočekuje oblak dima i talas smrada: pušači su se poređali kao da zaprašuju logoraše, i tokom tih nekoliko koraka do izlaska na vrelo sunce zadržavao sam dah. Gazdarica mi je sve već objasnila kako najjeftinije doći iz ove vazdušne luke do Retimna kad već nisam pristao da me agencija vodao kao slepca. Deset evra linijski taksi do autobuske stanice Heraklion. Osam evra i trideset centi za autobusku kartu do Retimna (sat i po vožnje), i onda 5 evra linijski taksi do željenog hotela. Otprilike koliko u agenciji kažu da košta transfer. Zaista, tako je i bilo. Nema potrebe da razmišljate o preskupom taksiju direktno do Retimna, sve funkcioniše besprekorno. Na Kritu, kao i na svakom mediteranskom ostrvu, ljudi nigde ne žure a svuda stignu na vreme. I onda kada se ispred vas nađe neka staramajka ili časna starina koja se „ne snalazi“, pa sporije traži sitniš ili dokument, ili čak zapodene ćaskanje sa šalterskim službenikom/icom – ne gubite prisustvo duha, to je sve onaj velikodušni ostrvski mentalitet koji još gaji poštovanje za starije i nemoćne ljude, to je onaj razgaljujući saobraćajni običaj da pešak ima prednost, da u gradu gotovo bez signalizacije i gde svi voze motorine bez kaciga a u papučama – nema udesa i gde autobus bez roptanja stoji da propusti čiču s rolatorom ili čobanicu sa stadom koza, i gde zato ni lenjom turisti neće da zatrube kada se ovaj gega kao crevo i mrcina, već ga carski puste da ode na plažu u jednom komadu.

Međugradski busevi usput staju kao u narodskim komedijama da pokupe meštane s kantom sira ili presrećne turiste koji su rešili da vide Krit na svoju ruku. Na pola autobuske ture, primetio sam da se nebo namrčilo a počeo je i vetrić da puše. Apsolutno neočekivano i nenajavljeno, ako je verovati AccuWather-u (ali nisam mogao i za Grčku da radim sinoptičku prognozu po Koljčickom...). A već sam sebi zacrtao brčkanje u moru, tim više što sam želeo da sperem mučenje „od strane maloletnih dušmanskih istražitelja“ u avionu. Nije bilo više sile da mi pritekne u pomoć: na autobusku staničicu stigosmo usred pljuska s gradom veličine čokoladiranog ekspandiranog pirinča. Dve turistkinje u vrućim pantalonicama lako smuvaše taksistu koji je upravo dovezao putnike, a ja uočih da drugih automobila nema, pa stadoh pod nadstrešnicu. Kiša i grad ne prestaju. Propade mi uvodno kupanje. Kada je napokon stigao taksi, kijamet je još trajao. Nisam mogao da se uzdržim pa sam ipak došao do automobila i kada je vozač stavio kofer u gepek a ja seo na zadnje sedište, obojica smo bili mokri. „Čudo, neočekivani potop“, kaže on, i dodaje da voli nas braću Srbe a ne voli one protiv kojih smo izgubili dok sam ja gledao Perl Džem. Navikao sam da posle ovakvih izjava sledi džeparenje ili pelješenje, pa sam se nakostrešio – znam ja da nas niko ne voli – ali cena je zbilja bila pet evrića. Imam utisak da Hrvate vole iskreno, iz duše i bezinteresno, a nas neiskreno i uvek zbog rakije, love i/ili „animacije“. I da Hrvate vole trajno, a nas brzo prestanu.

Kada kažem odakle sam, u očima im vidim strah i uzmicanje. Ako reči i jesu medene, oči pokazuju jed. To je naprosto činjenica s kojom se mora živeti. Nema više Čekoslovakije i ugleda u svetu i mira u zemlji. Mi nismo priznati kao entitet. To treba stoički prihvatiti. I dokazivati se radom i zalaganjem. I lepim ponašanjem. U taksiju mi zazvoni jednoćelijski mobilni. Koleginica sa skandinavistike me zove na poslovni intervju u kol centru za danski. „Posle će se objasnimo, ovo je roming!“ Kada smo stigli pred moj studio u novom centru Retimna, i dalje je lilo, samo bez ledomata. Vlasnica pansiona me je dočekala kao da sam joj rod (kao nekadašnja gazdarica u Crikvenici, dok je tamo pevao Ivo Robić). Porodični hotel, muž u ozbiljnim godinama gospodari na stolici i sve drži na oku, a jedan od sinova je dohvatio moju koferčinu i odneo je na II sprat. Taman u onaj studio koji se nalazi na reklamnoj stranici turističkog objekta: ono što jugoslovenskom malograđaninu greje dušu i potpiruje euforiju; pogled na more, velika terasa i suncobranče na njoj, kuhinjica, veliki telkač, prostrano kupatilo s boljom keramikom i baterijama od prosečne grčko-malteške dve zvezdice – ma evo, čak je i kijamet prestao. Gladan sam Retimna, i doslovno, pa zbog vetra i još tmurnog neba menjam plan: mokru odeću za putovanje kačim štipaljkama za uže, vadim jedan od četiri kompleta za more, tuširam se, čak oblačim i jaknu, koju presavijenu nosim u mreži poklopca kofera iako za nju nikada nema potrebe, pa odlazim na Štrand Roud, popularnu Venizelosovu džadu,  da slike s peščane plaže postavim na instagram. Brže-bolje preskupim sms-om poručujem i dve pesme u emisiji Radio Morave „Pozdravi i želje slušalaca“; „More“ Šarla Trebea i „Vlaško kolo“ Tuti Fruti benda s tekstom: „Pozdravljam babu na odsluženju predvojničke obuke u rusko-srpskom kampu i teču Arčibalda na privremeni rad u Australiju s ove pesme i poručujem da je more toplo a Grci da nas volu kao i uvek, uprkos propagandi.“

Stiže me glad, nisam čalabrcnuo svemirske specijalitete IziDžeta a budan sam od 2 ujutru. Odlazim u jedan od omiljenih restorana. Pa posle u omiljenu poslastičarnicu, ali tamo nema moje poslastice. Nestalo. Polako kapiram da sam se natrontao s onom jaknom, i, da  bih se izvadio, prepunog želuca ipak odlazim u more, u sumrak, da na silu zaokružim plan. Uveče su napravili i novu turu moga kolača u najboljoj poslastičarnici. Letovanje može da počne. U jednom baru nezainteresovano gledam kako Argentina eliminiše Nigeriju. Sutradan sam već od jutra na plaži i častim se suncobanom i dvema ležaljkama. Jednu okupiram ruksakom, lapićem, mobilnim telefonima, knjigama (norveški prevodi friškijih Le Kareovih knjiga: En delikat sannhet i En forræeder etter vårt hjerte; obožavam da čitam krimiće i treš na moru i da za 25 centi do evro kupujem džepna izdanja s koricama na kojima su naslikani detektivi s lupama i revolverima i razodevene fatalne dame sa čašama šampanjca), beležnicom, hemijskom olovkom, plajvazom i flomasterom, a drugi prostirkom od trske, pa preko nje narandžastim peškirom sa crtežom slona i palme. Na plastičnoj hoklici s rupom u sredini nalazi se plastični medenjak koji svetli kao relikt iz trećeg dela filma „Ljudi u crnom“. Njime mogu da pozovem terensku službu da donese ledeno pivo i portabl musaku. Krit je savršeno bezbedan.

Ovde nema stravičnih priča o nestalim novčanicima i mobilnim telefonima, o našim turistima koje su omamili tajanstvenim sprejom i odneli im čak i korice od mobilnih telefona. Ispred svakog bankomata dežura jedan policajac u civilu da se turistima nešto ne dogodi. Ispred obe pošte dežuraju penzioneri kritskog MUP-a koji dodatno zarađuju držeći na oku poštanske sandučiće. Na plažama su planski raspoređeni policajci i agenti u civilu koji bi sprečili lopove i možebitne teroriste. Sumnjivim posetiocima plaže prilaze bajagi ljubopitljivi meštani i sakupljaju obaveštajne informacije. Ugostiteljski objekti su stopostotno porodični, bez zaposlenih spolja, koji bi možda mogli da naštete turističkom imidžu ove grčke Kalifornije. Na grčkim ostrvima se ne zaključavam! Prihod od maslinovog ulja, kritskog belog luka i suvenira izrađenih od maslinovog drveta dodat na prihod od rente omogućava domorocima život ne samo iznad grčkog proseka već i iznad evropskog. Otud srećna samodovoljnost kod Krićana, samozadovoljstvo uz nekakvo dobroćudno autistično brundanje sebi u bradu: mogli bi oni i bez turista. No, kada su već tu, sačekajmo da ti bledoliki gologuzi primerci odu, pa da da'nemo, što bi rekao Anagnostaki, a dotle ćemo gledati te buduće „jednostavne posmatrače“ koji se za sada ne odupiru zovu da budu ulični hodači turističkih kič gradića, ignorišući trube koje izdaleka najavljuju velike pretumbacije u želji da uživaju u godišnjim odmorima, ali... ne vidim te „čiste, namerne autsajdere i nevine“, vidim samo zabadanje glave u pesak. Anagnostaki je, kao i svi marksistički pesnici, bio preveliki optimista. (Ili je bio sarkastičan, a meni je to u prevodu izmaklo.)

„Toliko toga treba videti na Kritu, osobito ako ti je Retimno baza“, to će vam reći svaka prosvetna radnica. Opis kulturno-istorijskih spomenika prepustio sam Kirsten Torup, čije su glavne junakinje romana „Prisećanja na ljubav“ – što će se na srpskom (u prevodu s danskog) pojaviti ove jeseni na sajmu knjiga u izdanju Presinga – bile u Retimnu, pile retsinu (ili recinu), a majka Tara je obišla Knososovu palatu i projurila nekoliko puta pored fontane Rimondi panično tražeći pankerku ćerku Siri... Zatim su njih dve bile u amfiteatru Erofili (izgrađenom u prošlom veku, ali tako da bude mnogo stariji od sebe) u Forteci i tu pogledale amatersku pozorišnu predstavu u okviru letnjeg renesansnog festivala... Osim toga, naslušao sam se istih pričâ od vodičâ u busevima agencijâ (dok sam išao s njima) i mogao bih i ja da odverglam isto (El Greko, viševekovna krvava borba protiv Turaka, minojska kultura...). Tako da sam kulturu i edukativne izlete ostavio za virtuelne šetnje, dok sam fizički boravak iskoristio za iskupljenje zbog mojih mršavih krava, kojih je bilo više od sedam...

S morskim letovanjem uvek povezujem bioskop pod vedrim nebom (mora da bude američki akcioni film, kad već više nema špageti vesterna) i rekreativnu vožnju kartingom. Karting centar se nalazi na sat spore šetnje od centra i staza mu je kao Temza koja juri svoj rep. Okolo su samo livade i po pripeci se čovek oseća kao na svemirskoj mikrotalasnoj rerni. Lepše je ili kasno posle podne ili pod reflektorima. Kada se raspali roštilj, onda sve podseća na zlatne dane restorana Filmski grad u Košutnjaku... Ne treba se prijavljivati na „trke“, ako su ostali takmičari klinci, jer od ambicioznih majki ne može da se živi. Ako nemate odraslije rivale na stazi, onda ozaberite skuplju, kraljevsku opciju – da se sami vozikate. Ime bioskopa je Asterija. Nalazi se na kraju mračne ulice za koju čovek pomisli da nikuda ne vodi. Svetlo plava slova oblikuju reflektorčićima obasjanu kometu na oker okrečenim zidinama, a ispred: staromodne table s posterima. Sve je na grčkom, ali uz malo praktične enigmatike (rebusi, gledanje na sat, možda osluškivanje zvukova filma koji se već prikazuje, sugestivno propitkivanje u „bioskopskom bifeu“ – Tom Kruz, jes? Jes, Tom, Kruz), lasno je identifikovati film i vreme početka. U prozorčetu unutar zidina – seda glava neke bakute koja ič engleski ne govori, ali je u stanju da vam naplati propisanih sedam evra za ulaznicu. Stolice postavljene na podlozi od kamene rizle; u svakom redu – stočići s pepeljarama. Platno razapeto na metalnom kosturu oko koga se obavija vinova loza a može biti i bršljan u onom polumraku...

Po pravilu se prikazuju dva filma dnevno, najpre diznijevski hit za decu, a onda nešto s Tomom Kruzom ili Benisijom del Torom. S jedne terase na prvom spratu kuče preko puta kinematografa na otvorenom već godinama čujem lavež pasa. Kao da se dva omanja svađaju u igri. Roletna je podignuta, nazire se diskretno svetlo (jamačno stajaća lampa pored naslonjača ispred police s knjigama...), ali nikada nisam video živu dušu. Na kraju sam zaključio da je lavež pasa nasnimljen. Uspeo sam da primetim i pravilnost u pauzama. Verovatno stranac, koji se počastio nekretninom u lepom, premda mračnom kraju Retimna i bacio pare na nepotrebnu zvučnu kulisu: ono što su turisti iz Irske, Švedske, Italije i Amerike pisali za radost bezbednog letovanja u Titovoj SFRJ, to sada važi za Krit...

*

Retimno ima više sladoledžinica i poslastičarnica po glavi stanovnika od Njujorka i Ženeve. Firenze, Meli, Piacere Dolce, Kanakakis Elephterios... Ovi poslednji prave tradicionalne krofnice čije sam ime u međuvremeno pozabio kakor se kliču (ne e-novinama je to negdar stajalo), ali recimo da su to grčke špric krofnice, poslužene s medom i struganim muškatnim oraščetom. Probajte njihove profiterole! Meli ima veliki izbor bogatih torti i egzotičan izbor sladoleda (ja uvek uzmem vanilu i mango i baš me briga) i rade do dva. Svi ovi Temples Of The Sweet Tooth i dalje se drže slavne grčke tradicije da namerniku odmah posluže gratis vodu. Kod Melija je to specijalno pročišćena voda. Unutar zidina starog grada postoje tri sladoledžinice koje uspešno koegzistiraju na relativno malom prostoru i ne smeta im što su blizu jedna drugoj. Angela Gelato ima odličan sladoled od maline, koji je inače prilična retkost kada prođe sezona tom voću. Poslastičarnica Mona Lisa-Skartsilakis će osvežiti uspomene onima što već jedva pamte ozloglašene „turske poslastičarnice“ koje su nam zabranjivali...

Šaum rolne, naherene tortetine koje izgledaju kao da će se svaki čas srušiti (margarin sto posto!), onaj miris vanile i korneta, priviđa mi se vodeni izlog što plače, iz Bitolja, Đevđelije ili Bora; u oglasnoj vitrini borskog bioskopa „Pobeda“, naivno zaključan iza nekaljenog stakla – primamljivi plakat u jarkim farbama (vidi se nekakav klanac, mnogo naoružanih ljudi na konjima i magarcima, „metkovi“ u redenicima su naslikani pomno kao grančice drveća na slikama naivaca, a lica su ozbiljna i plavooka, samo što nema kaubojskih šešira...); ispred prozorčeta minijaturne blagajne – red; kupuju se ulaznice za kolor vestern u boji „Kapetan Leši“ (I, II ili III, ko će se sada setiti); mama, tata i ja na drvenim stolicama, a platno veličine ekrana današnjih el-dži monstruma.   

Kritska televizija emituje uglavnom kulturno-umetnički program, filovan dosadnim (jer se na ostrvu ništa senzacionalno ne dešava) vestima i kulinarskim savetima. Taj k&u program podseća na uštogljena vremena s početaka naše televizije. Često neka starina ufitiljenih brkova, u odelu od čohe i, s pogledom zamućenim kataraktom, s mnogo oduševljenja besedi uspomene iz antifašističke borbe, dok mlada novinarka, dosadnog lica, premda friško nafilovanih usana i s molerski namazanim ajlajnerom, ne može da sakrije dosadu i prezir. Taj program izgleda kao da ekipa iz „Agapea“ pravi „Znanje imanje“. (Urnebesne su kvaziturističke „vinjete“, koje očigledno prave mladi Grci što su diplomirali režiju u Londonu i glava im je šuplja od „klabinga“ po Ibici, pa primenjuju ubitačnu montažu i em-ti-vijevske pokrete ručne kamere na ružnu novu betonsku arhitekturu i na, u njima udešene, turističke prodavnice suvenira u vidu nabrzo istkanih ćilima, ofrlje iščukanih bakarnih pepeljara, na Bagat mašinama ufircanih torbi i ćoravo izdeljanih varjača od maslinovog drveta, mučeći se da pronađu neku jošte živuću i umaramljenu staramajku za ukras. Rezultat je loš falsifikat, koji razotkriva istinu kako se Grčka iz 1970-ih može naći još samo na požutelim razglednicama...) Ali, ono što otkriva dušu Krićana jesu emisije iz književnosti (i, ako potrefite, večera pisaca u njihovom restoranu). Na prvi pogled to je esencija dosade i TV kiča: studio je namešten kao za novogodišnji doček na našim državnim televizijama, znači imitacija konobe, ima mikrofona iako se peva na plejbek, a za stolom pretrpanim plastičnim đakonijama sede bardovi, zavičajni pisci i omiljena književna pera, pričljivi voditelj s knjigom pod miškom (odlično je uradio domaći zadatak i prilježno citira stihove i odlomke proze svojih gostiju, koji pucaju od ponosa i trepću s lažnom skromnošću), oko njih stoji ženski hor ostrvskih snašâ, tu je neki violinista, neki harmonikaš, neki tamburaš – pršti kritski džez (lokalna muzika baš liči na Džoa Zavinula), i to sve izgleda kao beznadežni davež kako na televiziji kultura uvek izgleda kada se pomešaju identitet i lektira, tradicija i ono što treba čitati, ali... Ali, tu dolazi sirtaki, tu dolazi Grk Zorba. Jer, on je sa Krita.

Usred te književno-kulturne dosade i prenašminkanih voditeljki i štreberskog domaćina i naduvenih gostiju – nastaje nepatvorena radost života. Osećam otužni vonj lažnih praporaca u kičerski uređenom studiju, škripi plastika, panoi se odlepljuju, ali – ljudi igraju i to ne na silu. Muškarci ne plešu, glasi naslov jednog čudesno treš i sapunjarskog a ipak ludački potresnog filma Normana Majlera (svaka pojedinačna replika u njemu je sapunica, a na kamare sve ipak deluje kao epska slika ljubavi iz pera nekog  „velikog američkog pisca“), i samo bi Entoni Kvin mogao da zapleše a da ne izgleda kao pijandura i pederčina, mislim ja, i možda Lijam Nison, dobro, i on, ali taj sirtaki – on nije fejk. To je kritska duša, taj ples izražava radost života, a ne dert – na Kritu je najniža stopa samoubistva na svetu, to jest nema samoubica tamo – a nije ni karnevalsko glupiranje za turiste da se izmame pare. To je deo pogleda na svet, to je deo najdosadnijih TV emisija na lokalnoj televiziji, bre. (Ali, nije zanimljivo za multi-kulti pseudointelektualne liberale da bi se unelo u evropske zakone: naime nema kamenovanja nevernih ljubâ, nema nametanja maramčina, nema bičevanja zbog napuštanja religije, nema pretnji onima koji ne umeju da plešu, nema ubijanja, nema onog što pali preučene salonske antropološke seronje.)

I sirtaki igraju ozbiljni ljudi, u odelima i lakovanim cipelama, doktori književnosti, pravi muškarci, i to ne, kao što rekoh, iz derta i neke blesave pijano-plačne tuge, već da bi telesnim poduprli emociju, radost života i to opet ne neosnovanu euforiju već da se prizove ono dolčevitsko što se tako često gubi u svakodnevici. Krićani igraju za sebe, a ne zato što je to turistički probitačno. A ipak je sirtaki fizički star (mlad) tek pedeset četiri godine, dok je u glavi izmišljen fiskalne 1946. Da li je postao nematerijalna baština, jebote?! U euforiji zbog mentalitetskog raja, u glavi sam pisao apoteozu fer šoferima i mopedistima bez šlemova i s mobilnim telefonima a koji prevoze kolege sa stola u kafani i sve bez udesa, i o totalnom odustvu nervoznog trubljenja „...Krićanin koristi trubu na volanu samo za džez, kada imitira Majlsa Dejvisa u poslednjoj, folirantskoj fazi, dok je nosio perike, zavaravao se da je 'čist' i maltretirao 'lične asistente' koje je tretirao kao seksualne robove...“ A onda su odjednom svi zatrubili u Retimnu. Tešio sam se da su to seljaci iz rentakara.