Na moral treba pucati

AFORIZMI I STRELICE

1. 

Dokolica je izvor svake psihologije. Kako? Zar je psihologija – porok?

2. 

I najhrabriji među nama retko ima hrabrosti za ono što zaista zna...

3.

Da bi živeo sam, čovek mora biti životinja ili bog – kaže Aristotel. Nedostaje treći slučaj: valja biti i jedno i drugo – filozof...

4. 

"Svaka istina je jednostruka" – Nije li to laž dvostruka?

5. 

Ja hoću, jednom zauvek, da ne znam mnogo. – Mudrost postavlja granice i spoznaji.

6.

U svojoj divljoj prirodi čovek se najbolje odmara od svoje neprirodnosti, od svoje duhovnosti...

7. 

Kako? Zar je čovek samo božji promašaj? Ili je bog samo promašaj čovekov?

8. 

Iz ratne škole života. – Ono što me ne ubije, čini me jačim.

9.

Pomozi sâm sebi: onda će ti pomoći i svako. Princip ljubavi prema bližnjem.

10.

Ne treba pokazivati malodušnost prema svojim postupcima! I ne valja odmah zatim bežati od njih! Griža savesti je nedolična.

11.

Može li magarac da bude tragičan? – Da čovek propadne pod teretom koji ne može ni nositi, ni zbaciti... Slučaj filozofa.

12. 

Ako čovek ima svoje zašto? u životu, onda će se pomiriti gotovo sa svakim kako? – Čovek ne žudi za srećom; to čini samo Englez.

13. 

Muškarac je stvorio ženu - ali od čega? Od rebra svog boga – od svog "ideala"...

14. 

Šta? Ti tražiš? Želeo bi da se udesetostručiš, ustostručiš?. Tražiš pristalice? Traži nule!

15.

Ljude će posle njihove smrti - mene, na primer - lošije razumeti od savremenika, ali bolje poslušati. Tačnije rečeno: nas nikad neće razumeti! – i otuda naš autoritet...

16.

Među ženama. – "Istina?" O, vi ne poznajte istinu! Zar ona nije zločin protiv čitavog našeg pudeurs?

17.

To je umetnik kakve ja volim, skroman u svojim potrebama: on hoće, zapravo, samo dve stvari, svoj hleb i svoju umetnost – panem et Circen...

18.

Ko ne ume da udahne svoju volju u stvari, taj će u njih da unese bar smisao: to jest, on smatra da se u njima već nalazi volja(princip "verovanja").

19.

Kako? Izabrali ste vrlinu i uzvišena osećanja, a istovremeno krišom gledate na dobitke bezobzirnih ljudi? – Ali, izabravši vrlinu, čovek se odriče "dobitaka"... (antisemiti na kućna vrata).

20.

Savršena žena se zanima literaturom kao što čini neki mali greh: radi pokušaja, uzgred, osvrćući se da li to neko primećuje, i da neko primeti...

21.

Staviti se samo u takve položaje gde se ne sme imati prividnih vrlina, gde, nasuprot, kao akrobata na svom užetu, ili padaš ili stojiš – ili srećno prođeš...

22. 

"Zli ljudi nemaju pesme" – Kako to da Rusi imaju pesme?

23. 

"Nemački duh": tek osamnaest godina contradictio in adjecto.

24. 

Tražeći početak, čovek postaje rak. Istoričar gleda unazad; konačno i veruje unazad.

25.

Zadovoljstvo štiti čak i od prehlade. Da li se ikad prehladila žena koja je umela dobro da se obuče? – Pretpostavljam da je bila jedva obučena.

26.

Ne verujem nijednom sistematičaru, i sklanjam im se s puta. Volja za sistemom je nedostatak čestitosti.

27.

Ženu smatraju dubokom – zašto? Zato što se u nje nikada ne može dosegnuti dno. Štaviše, žena nije ni plitka.

28.

Kad žena ima muške vrline, onda od nje treba bežati; a kad nema muške vrline, onda ona beži sama.

29.

"Kako je nekad savest morala da grize! Kako je imala dobre zube! – A danas?" Šta nedostaje? – Pitanje jednog zubnog lekara.

30.

Ljudi retko počine samo jednu nepromišljenost. U prvoj nepromišljenosti čine uvek suviše mnogo. Upravo zbog toga će počiniti još jednu, drugu - a ovog puta čine suviše malo...

31.

Crv, kog su nagazili, počinje da se izvija. To je razumno. On time smanjuje verovatnost da ga ponovo nagaze.Na jeziku morala: poniznost.

32.

Postoji mržnja prema laži i licemerstvu, koja proističe iz osetljivosti na pitanja časti; postoji ista takva mržnja, koja proističe iz plašljivosti, jer je laž zabranjena božjom zapovešću. Suviše plašljiv da bi lagao...

33.

Kako je malo potrebno za sreću! Zvuk gajdi. – Bez muzike bi život bio zabluda. Nemac zamišlja sebi čak boga kako peva pesmu.

34.

On on peut penser et ecrire qu' assis (G. Flober). Uhvatio sam te, nihilisto! Istrajnost je upravo greh protiv svetog duha.Samo izrečene misli imaju vrednost.

35.

Ima slučajeva kad smo kao konji, mi psiholozi, i postajemo uznemireni: vidimo svoju sopstvenu senku kako se pred nama njiše gore-dole Psiholog treba da ne obraća na sebe pažnju, kako bi uopšte video.

36.

Da li mi, imoralisti, nanosimo štetu vrlini? – Isto tako malo kao anarhisti vladarima. Tek što su na njih počeli da pucaju, oni ponovo sigurno sede na svom prestolu. Moral: treba pucati na moral.

37. 

Ti trčiš napred? Činiš li to kao pastir? Ili kao izuzetak? U trećem slučaju bio bi begunac...Prvo pitanje savesti.

38.

Jesi li stvaran? Ili samo glumac? Zastupnik? Ili sâm zastupljeni? – Na kraju krajeva, možda si samo podražavani glumac... Drugo pitanje savesti.

39.

Govori razočarani. – Tražio sam velike ljude, a nalazio uvek samo majmune njihovog ideala.

40.

Jesi li jedan od onih koji posmatra kao gledalac? Ili koji učestvuje? – Ili koji ne obraća pažnju, drži se po strani.?... Treće pitanje savesti.

41.

Hoćeš li da ideš zajedno sa mnom? ili da ideš preda mnom? Ili sâm za sebe.. Valja znati šta hoćeš, i da hoćeš – Četvrto pitanje savesti

42.

To su bile stepenice za mene, ja sam se po njima popeo – zbog toga sam morao da pređem preko njih dalje. Ali, one su mislile da sam hteo da sednem na njih da se odmorim...

43.

Šta ima u tome što ja ostajem u pravu! Suviše sam u pravu. – A ko se danas najbolje smeje, taj će se takođe smejati i poslednji.

44. 

Formula moje sreće: jedno Da, jedno Ne, prava linija, cilj...

SOKRATOV PROBLEM

1.

O životu su najmudriji ljudi svih vremena sudili jednako: on ne vredi ništa... Iz njihovih usta smo uvek i svuda slušali jedan isti glas – glas pun sumnje, pun sete, pun umora od života, pun odolevanja životu. Sam Sokrat je na samrti rekao: "Živeti – to znači dugo biti bolestan: dugujem petla iscelitelju Eskulapu". Čak je i Sokratu dodijao. – Šta dokazuje to? Na šta ukazuje to? – U stara vremena bi se reklo ( – o, to su govorili i dovoljno glasno, i pre svih, naši pesimisti!): Ovde u svakom slučaju nešto mora da bude istinito! Consensus sapientium dokazuje istinu". – Da li ćemo i danas tako govoriti? Smemo li to? "Ovde u svakom slučaju nešto mora biti bolesno"- odgovaramo mi- ove najmudrije svih vremena valja najpre pogledati izbliza! Možda su svi oni bili nesigurni na nogama? stari? gegali se? decadents? Ne izgleda li, možda, mudrost na Zemlji kao gavran kojega oduševljava neznatan zadah strvine?...

2.

Meni samom je ovo neodavanje poštovanja. to da su veliki mudraci nazadni tipovi, najpre palo na pamet pri razmatranju slučaja gde mu se najsnažnije suprotstavlja učena i neučena predrasuda: prepoznao sam Sokrata i Platona kao simptome propasti, kao oruđe grčkog raspada, kao pseudogrčke, kao antigr čke (Rođenje tragedije, 1872) . Pomenuti consensus sapientium – koji shvatah sve bolje i bolje – dokazuje najmanje od svega da su oni imali pravo u tome u čemu su se slagali: on pre dokazuje da su se sami oni, ti najmudriji, slagali u nečemu fiziološki, kako bi se na isti način negativno odnosili prema životu – i da bi morali tako da se odnose prema njemu. Sudovi o vrednosti života, za ili protiv, ne mogu nikad konačno da budu istiniti: oni imaju vrednost samo kao simptomi,oni dolaze u obzir samo kao simptomi – sami po sebi, takvi sudovi su gluposti. Prema njima valja obavezno ispružiti svoje prste, i pokušati shvatiti ovu čudesnu finese, da se vrednost života ne može utvrditi. Živ čovek ne može zato što je stranka, čak predmet spora, a ne sudija. Mrtav čovek ne može iz jednog drugog razloga. – Sa stanovišta filozofa videti problem u vrednosti života ispoljava se čak kao zamerka njemu samom, kao upitnik na njegovu mudrost, kao nerazboritost. – Kako? A svi ovi veliki mudraci – zar oni nisu bili samo decadents, zar nisu bili čak ni mudri? – Ali, vraćam se na Sokratov problem.

3.

Sokrat je po svom poreklu pripadao najnižim slojevima naroda: Sokrat je bio prost narod. Poznato nam je,čak se i vidi kako je bio ružan. Ali ružnoća, koja je sama po sebi zamerka, služi kod Grka gotovo kao opovrgavanje. Da li je Sokrat uopšte bio Grk? Ružnoća je prilično često izraz ukrštenog razvoja inhibiranog tim ukrštanjem. U drugom slučaju, ona se javlja kao silazni razvoj. Antropolozi među kriminalistima nam govore da je tipičan zločinac ružan monstrum in fronte, monstrum in animo. Ali, zločinac je décadent. Da li je Sokrat bio tipičan zločinac? – U najmanju ruku, tome ne bi protivrečio onaj čuveni sud fiziognomista, koji je tako ubedljivo zvučao Sokratovim prijateljima. Jedan stranac, koji se razumeo u crte lica, prolazeći kroz Atinu,rekao je Sokratu u lice da je monstrum – da krije u sebi sve rđave poroke i pohote. A Sokrat je samo odgovorio: "Vi me poznajete, gospodine!"

4.

Na décadence ukazuje kod Sokrata ne samo poznata razuzdanost i anarhija u instinktima: upravo na to ukazuje i superfetacija logičnog i ona zloba rahitičara koja ga karakteriše. Ne zaboravimo i one halucinacije sluha, koje su interpretirane na religiozan na čin, kao "Sokratov demon" Sve je u njemu preuveličano, buffo, karikatura, sve se istovremeno odlikuje skrivenošću, zadnjom mišlju, podzemljem. – Pokušavam da shvatim iz kakve idiosinkrazije proističe ona sokratska jednačina um = vrlina = sreća: ona najbizarnija od svih postojećih jednačina kojoj posebno protivureče svi instinkti drevnih Helena.

5.

S pojavom Sokratovom grčki ukus se menja korist dijalektike: šta se tu, u stvari, događja? Pre svega. time se pobeđuje aristokratski ukus; prost narod s dijalektikom izbija na površinu. Pre Sokrata izbegavani su dijalektički maniri: oni su, smatrani rđavim manirima, on su kompromitovali. Upozoravali su omladinu da ih se kloni. Tako đe, nisu imali poverenja u svako takvo navođenje svojih argumenata. Pristojne stvari, kao i pristojni ljudi, ne nose svoje argumente tako otvoreno u ruci. Nepristojno je pokazivati svih pet prstiju. Ono što se najpre mora dokazati, ima malo vrednosti. Svuda gde autoritet spada još u dobre običaje, gde se ne "obrazlaže nego se naređuje, dijalektičar je neka vrsta lakrdijaša: ismejavaju ga, ne odnose se ozbiljno prema njemu – Sokrat je bio lakrdijaš, koji je pobuđivao ozbiljan odnos prema sebi: šta se, upravo, tu dogodilo?

6.

Dijalektiku izabiraju samo onda kad nema nikakvog drugog sredstva. Poznato je da se njome pobuđuje nepoverenje, da ona malo ubeđuje. Ništa se tako lako ne briše kao dijalektički efekt: to dokazuje iskustvo svakog skupa na kojem se govori. Ona može da bude samo neophodna samoodbrana u rukama ljudi, koji više nemaju nikakvo drugo oružje. Mora se silom iznuditi priznanje svog prava: pre toga, ona se nikako ne može upotrebiti. Prema tome, Jevreji su bili dijalektičari; to je bila i prepredena lija. Kako? A zar je to i Sokrat bio?

7.

Da li je Sokratova ironija izraz revolta? Ressentiment prostog naroda? Uživa li on, kao potlačeni, svoj sopstveni ferocitet u ubodima noža silogizma? Sveti li se on uglednim ljudima koje fascinira? – Kao dijalektičar, čovek ima u rukama nepoštedno oružje; s njim čovek može da postane tiranin; pobeđujući, čovek se kompromituje. Dijalektičar prepušta svom protivniku dokazivanje da nije idiot: on ga dovodi do besa, istovremeno ga čini bespomoćnim. Dijalektičar depotencira intelekt svog protivnika. – Kako? Je li dijalektika kod Sokrata samo oblik osvete?

8.

Dao sam na znanje čime bi Sokrat mogao da odbija: utoliko više valja objasniti tu okolnost da je fascinirao. Što je otkrio novi vid agona, što je bio prvi učitelj borilačkih veština za ugledne krugove Atine, to je jedno. Fascinirao je razdražuju?i agonalne instinkte Helena – on je uneo novu varijantu u borbu između mladih boraca i mladića. Sokrat je bio, takođe, i veliki erotičar.

9.

Ali, Sokrat je odgonetnuo još više. Video je mnogo šta iza leđa svojih uglednih Atinjana; shvatio je da njegov slučaj, njegova idiosinkrazija slučaja nije više bila nikakav izuzetan slučaj. Ista takva degeneracija se pripremala svuda u potaji: staroj Atini je došao kraj. – I Sokrat je shvatio da ceo svet ima potrebu za njim – za njegovim sredstvima, njegovim lečenjem, za njegovom ličnom veštinom samoodržanja.. Svuda su se instinkti nalazili u anarhiji; svuda su ljudi bili na pet koraka od ekscesa: monstrum in animo je bio sveopšta opasnost. "Instinkti hoće da postanu tiranin; valja izumeti protivtiranina, koji je jači..." Kad je onaj fiziognomist otkrio Sokratu ko je, nazivajući ga jazbinom svih r đavih pohota, veliki ironičar je izustio samo još jednu reč koja daje ključ za razumevanje njega samoga. "To je istina", reče on, "ali postao sam gospodar nad svima". Kako je Sokrat postao gospodar nad sobom? – Njegov slučaj je, u suštini, bio samo ekstreman slučaj, koji je najviše padao u oči u tome što je tada počelo da postaje opšta nevolja: što niko više nije bio gospodar nad sobom, što su se instinkti okrenuli jedan protiv drugog. On je fascinirao kao taj ekstremni slučaj – njegova ružnoća, koja je pobuđ ivala užas, govorila je o njemu svakome oku: on je fascinirao, što je razumljivo samo po sebi, još snažnije od samog odgovora, od samog rešenja, od verovatnoće isceljenja ovog slučaja.

10.

Ako je neophodno da se od uma stvori tiranin, kao što je to uč inio Sokrat, onda svakako nije postojala opasnost da nešto drugo stvori tiranina. U umnosti su tada otkrili spasiteljicu, ni Sokrat, ni njegovi "bolesnici" nisu bili voljni da budu umni – to je bilo de rigueur, to je bilo njihovo poslednje sredstvo. Fanatizam, s kojim se čitavo grčko umovanje baca na razumnost, odaje očajno stanje: čovek se nalazio u opasnosti, imao je samo jedan izbor: ili da propadne, ili da bude apsurdno uman... Moralizam grčke filozofije počev od Platona uslovljen je patološki; isto tako i njen sud o dijalektici. Um = vrlina = sreća, to jednostavno znači: treba podražavati Sokrata i protiv mračnih požuda zapaliti večnu svetlost – svetlost uma. Treba biti razborit, bistar, jasan po svaku cenu: svaki ustupak instinktima, neizvesnom, vodi nadole...

11.

Dao sam do znanja čime je fascinirao Sokrat: izgledao je kao lekar. kao spasitelj. Da li treba još ukazivati na zabludu koja je bila u njegovoj veri u "umnost po svaku cenu"? – To je samoobmana od strane filozofa i moralista, kao da oni time već izlaze iz decadence, kao da joj objavljuju rat. Izlazak iz nje je izvan njihove moći: to što je oni izabiraju kao sredstvo, kao spasenje, samo je ponovo izraz te decadence – oni menjaju njen izraz, oni ne odstranjuju nju samu Sokrat je bio nesporazum; ceo moral popravljanja, pa i hrišćanski, bio je nesporazum...

Najbleštavija svetlost umnosti po svaku cenu, život svetao, hladan, razborit, svestan, bez instinkta, koji se suprotstavlja instinktima, bio je samo bolest, neka druga bolest – a nipošto vraćanje "vrlini", "zdravlju", sreći... Protiv instinkata se mora boriti – to je formula za decadence: dokle god je život u usponu, sreća je ravna instinktu.

12.

Da li je to i sam razumeo, taj najmudriji od svih samonadmudrivača? Nije li on to sebi rekao u mudrosti svoje hrabrosti koja ne preza od smrti?... Sokrat je hteo da umre: – ne Atena, on je dao sebi čašu s otrovom, on je naterao Atenu da mu je da...,Sokrat nije lekar, tiho je rekao sebi: "Jedino je smrt ovde lekar.. Sam Sokrat je bio samo dugo bolestan..."