Na putu za barake

Nemac je bio nizak, zdepast, tamnog tena i namrgođen, nimalo nalik na plavokosog, atletski građenog junaka koji se smešio sa plakatâ u centru grada i koga je Lazović obično sebi predstavljao dok je razmišljao o pripadnicima Vermahta. Tek tada, u tom deliću sekunde, shvatio je da nikada, zapravo, nije temeljno osmotrio nekog nemačkog vojnika. Na ulici ih je često sretao, povremeno su ga i legitimisali, ali je pred njima uvek obarao pogled, plašeći se da bi u njegovim očima mogli primetiti nešto sumnjivo, neki samo njima znani gest neprijateljstva, zbog kojeg bi ga uhapsili i strpali u podrum krajskomandanture gde su, kako se pričalo po gradu, mučili uhapšene. Nije imao vremena dublje da razmišlja o tome, jer je Nemac povikao:

– Alle raus, schnell!

Učenici su zaprepašćeno posmatrali uljeza i nisu govorili. Ne mogavši da smisli ništa pametnije, Lazović je rekao da ne razume nemački jezik, ali je vojnik samo ponovio prethodnu rečenicu i pokazao oružjem ka vratima. Utom se u učionici pojavio još jedan vojnik, visok, mršav, pitomijeg lica od svog mrzovoljnog kolege i bez mašingevera (imao je samo pištolj za pojasom), koji je na srpskom jeziku smireno rekao:

– Profesore, molim vas da svi napustite učionicu.

Bio je to jedan od nekoliko desetina folksdojčera koji su i pre rata živeli u Kragujevcu, premda ga Lazović nije poznavao.

– Šta se dešava? – upitao ga je.

– Molim vas da izvedete decu iz učionice.

– Ne mogu ako mi ne kažete šta se dešava.

– Morate da zamenite legitimacije.

– Kakve legitimacije?

– Ne bih znao ništa više da vam kažem.

Iz hodnika je dopirala još veća buka. Stojeći ispred table, ukočen od straha, Lazović je oklevao nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo ka učenicima.

– U redu, deco – rekao je. – Nemojte da se plašite. Idemo da zamenimo legitimacije. Stanite u dve vrste i krenite za mnom.

U hodniku su bili svi učenici i profesori koji su izvedeni iz učionica u prizemlju. Oko njih je stajalo dvadesetak bezličnih, naoružanih vojnika. Niko se nije kretao ka izlazu. Zdravko Konatar, koji je površno znao nemački jezik, rekao je nešto vojniku na početku hodnika. Ovaj ga je osmotrio, a onda skrenuo pogled ka zidu ispred sebe. Konatar se zatim obratio vojniku do njega, ali on nije bio tako ravnodušan: uperio je mašinku ka njemu i primorao ga da se vrati nazad. Ostali profesori bili su pored đaka. Objašnjavali su im da nema razloga za strah, da samo treba da zamene legitimacije, ili su, pak, ćutali i gledali oko sebe, pokušavajući da shvate šta se dešava.

Lazović je prišao Gardinovačkom i šapatom ga upitao:

– Božidare, šta je ovo? Gde nas to vode?

– Ne znam, Milane – odgovorio je Gardinovački tiho. – Kažu da treba da izvadimo nove legitimacije.

– Pa šta sad čekamo?

– Ne znam, valjda će nam reći.

Ubrzo se u hodniku, blizu glavnog ulaza, pojavio i jedan nemački oficir. Na glavi nije imao šlem, već oficirski kačket, a na grudima je nosio gvozdeni krst. Bio je visok, mlad, pravilnih crta lica, sličan arijevskom prototipu sa plakata u centru grada, mada nije imao plavu kosu, već tamnosmeđu (ona se jedva nazirala ispod kačketa). Pored njega je stajao vojnik koji je izveo Lazovićevo odeljenje sa časa. Oficir je rukom pokazao svima da se stišaju i počeo nešto da govori. Vojnik je prevodio njegove reči:

– Želim da dobro čujete ovo što imam da vam kažem. U gradu se trenutno sprovodi velika akcija zamene starih legitimacija... Po naređenju uprave grada, svi muškarci stariji od šesnaest godina moraju imati nove legitimacije. Stoga vas molim da u miru pođete do našeg punkta iznad Gornjeg parka, gde ćete dobiti nove legitimacije... Da bismo sprečili pokušaje bekstva, prinuđeni smo da vas sprovedemo do tamo. Nemojte praviti probleme i sve će biti gotovo do dvanaest časova... Ponavljam, ako ne bude problema sa vaše strane, sve ćete završiti do dvanaest časova i moći ćete da se vratite u školu.

Oficir je uglavnom gledao ka prevodiocu i strpljivo, ne pokazujući nijednu suvišnu emociju, izuzev, možda, blage nervoze, koju bi mogao da uoči samo neko ko ga dobro poznaje i ume da protumači sve znake njegovog raspoloženja, čekao da ovaj završi prevođenje. Povremeno bi se okrenuo ka profesorima i učenicima, a onda bi se vratio u prvobitni položaj.

Jedan vojnik mu je prišao i rekao nešto na nemačkom jeziku.

– Da li su svi učenici i profesori ovde u hodniku? – upitao je oficir preko prevodioca. – Ima li nekoga na spratu?

Niko nije odgovorio. Oficir je glavom dao znak trojici vojnika i oni su se uputili ka prvom spratu.

– Gospodine, gore su samo učenici petog razreda – rekla je Olga Petrovna, istupivši ispred oficira. – To su deca od petnaest godina.

Prevodilac je preveo oficiru njene reči, ali ovaj ništa nije rekao.

Utom se sa prvog sprata začula galama – vika, dečiji plač, jedva razumljivi glasovi na srpskom i nemačkom jeziku – da bi odmah zatim počeli da silaze učenici petog razreda. Bilo ih je oko dvadeset. Iza njih, unatraške, desnom rukom se držeći za gvozdeni gelender, išao je Dragoljub Radović i govorio nešto vojnicima na začelju kolone, koji ga nisu slušali, već su ga ravnodušno posmatrali.

– Pogledajte ih! – govorila je Olga Petrovna kroz plač. – To su deca! Šta će vam oni, ako boga znate!?

Oficir joj ni ovoga puta nije odgovorio. Sačekao je da kolona siđe, a onda prišao učenicima i rukom izdvojio četvoricu najkrupnijih.

– Vi pređite ovamo – rekao je prevodilac četvorici đaka. – Ostali mogu da se vrate u učionicu.

Petrovna je prišla ostalim petacima, koji su bili prestravljeni, premda više nisu plakali, samo su, razrogačenih očiju, gledali nemačkog oficira, koji se više nije okretao ka njima. Rekla im je da pođu za njom i povela ih uza stepenice.

Lazović je sve posmatrao iz zadnjeg dela hodnika, gde se nalazio sa svojim učenicima i Gardinovačkim. Želudac ga je ponovo zaboleo. Osećao je i mučninu. Na trenutke mu se vrtelo u glavi, pa mu se činilo da će izgubiti svest. Iako je oficir objasnio šta je povod jutrošnje akcije, Lazović se nije umirio. Razmišljao je o strašnoj činjenici da njegov život zavisi od drugih, nepoznatih ljudi, koji ga mogu, ako napravi i najmanji nepromišljen gest, ubiti kao pseto, i to ga je uplašilo, više nego ijedna misao do tada. Zadrhtao je celim telom i jedva se uzdržao da ne zaplače. A odmah zatim osetio je stid što se plaši samo za sebe, za sopstvenu glavu, a ne za Lenku i Miloša, niti za učenike, koji su se tiskali pored njega i nemo, pogledom, tražili da ih ohrabri, makar klimanjem glave ili migom, ako već nije bio u stanju da im pomogne.

Ubrzo se ponovo začuo glas nemačkog oficira, koji je, preko prevodioca, rekao:

– Sada ćete u koloni, trojica po trojica, krenuti ka našem punktu iznad parka. Ponoviću još jednom, nemojte praviti probleme i sve će se okončati do dvanaest časova.

– Haj’mo da zamenimo te legitimacije – rekao je Gardinovački iznenada. Izgledao je odlučno, kao da mu je upravo pala na pamet neka velika ideja, koju treba brzo primeniti, jer će u protivnom izgubiti smisao. – Čuli ste šta kažu, sve će biti gotovo do podneva. ‘Ajde, stanite u kolonu, da svršimo to što pre.

Kao da su čekali njegovu komandu, profesori su odmah počeli da raspoređuju učenike. Na čelo kolone, više slučajno nego svojom voljom, pošto su bili najbliži glavnom ulazu, stali su Konatar i Miljković. Pored njih postrojilo se nekoliko vojnika. Oficir im je rukom pokazao da krenu, te je prva grupa profesora i učenika ubrzo izašla iz zgrade.

Kada je kročio na ulicu, Lazović je, stavivši desnu šaku iznad očiju, najpre opazio da napolju greje sunce, a tek nakon toga da nemački vojnici sprovode i druge građane. Neke je poznavao, neke je tada video prvi put. Među njima je bilo ljudi različitih zanimanja: radnika (bili su u plavim kombinezonima), kafedžija (prepoznao je Gavrila Spasića, vlasnika gostionice Mali Pariz, u koju je nekada navraćao da bi slušao radio), advokata (Zoran Drljević, imao je kancelariju u Glavnoj ulici), zanatlija (vlasnik obućarske radnje koja se nalazila preko puta Prve gimnazije), seljaka (u prepoznatljivim gunjevima i čakširama)... Razlikovali su se i po godištu. Jedni su bili sasvim mladi, u ranim dvadesetim godinama, dok su najstariji išli sa štapovima ili su ih pridržavali ljudi pored njih, pošto nisu mogli da se kreću samostalno. Uglavnom su bili lako obučeni, pa je Lazović zaključio da je najveći broj izveden iz kuće ili sa posla. Koračali su u koloni, trojica po trojica, a oko njih je išlo desetak žena i zapomagalo.

Učenici su bili bolje raspoloženi nego u hodniku. Nisu više ćutali i pogledom tražili objašnjenje od profesorâ; sada su razgovarali, a neki od njih su se i smejali, poput Stefana Vujovića, koji se, zajedno sa dvojicom drugova iz odeljenja, šalio na račun jednog učenika, jer se ovaj od straha, tokom govora nemačkog oficira, uneredio. Taj učenik je, pognute glave, išao na začelju kolone, ispred nekoliko vojnika koji su ih pratili sa uperenim mašingeverima. S vremena na vreme Vujović bi se okrenuo prema Lazoviću, kao da želi da mu pokaže koliko je hrabar, a onda bi se vratio drugovima i nastavio da zbija šale. Nemci koji su koračali pored kolone nisu ih opominjali, to je činio jedino Gardinovački, kada bi njihova graja postala preglasna.

Kod Gušićevog hotela naišli su na novu grupu ljudi. Vojnici su ih doveli Karađorđevom ulicom, iz pravca kafane Paligorić. I tu je bilo raznovrsnog sveta, samo što su, pored Nemaca, kolonu pratili i Dobrovoljci.

U toj koloni Lazović je prepoznao Svetislava Maksimovića, pesnika i profesora srpskog jezika u Drugoj muškoj gimnaziji, sa kojim je kratko sarađivao tridesetih godina, kada su bezuspešno pokušavali da pokrenu književni časopis Astralis, nazvan po delu nemačkog pesnika Novalisa – ta činjenica sada mu se činila posebno ironičnom – koga su obojica rado čitali. Pošto su zamislili da to bude časopis, pre svega, za ljubitelje poezije, prikupljali su pesme i prikaze pesničkih knjiga ne samo od kragujevačkih autora, kojih nije bilo mnogo, već i od pesnika i kritičara iz cele zemlje, a nameravali su i da kasnije, kada časopis stekne izvestan ugled, objavljuju savremenu evropsku poeziju, u prevodu najboljih jugoslovenskih prevodilaca. No, kao i mnoge slične inicijative u gradu na Lepenici, njihov književni poduhvat je propao, jer nisu mogli da sakupe dovoljno novca čak ni za prvi broj.

Oko njih je sada bilo znatno više žena nego kada su krenuli iz škole. Dozivale su muževe i sinove, zapomagale, nosile korpe s hranom i toplu odeću. Uzalud su im ljudi govorili da nije ništa strašno, da će se za nekoliko sati vratiti kućama, čim budu izvadili nove legitimacije. Ne verujući njihovim rečima, neke žene su molile vojnike da im kažu gde ih vode, na šta su Nemci samo okretali glave, dok su im Dobrovoljci, naročito oni najmlađi, koji su ušli u Korpus nekoliko dana ranije, odgovarali šaljivim komentarima ili nepristojnim opaskama. Tako je jedan golobradi ljotićevac, odeven u dva broja veću uniformu, rekao nekoj ženi koja je u koloni prepoznala sina:

– Ne brini se, vratićemo ti ga živog i zdravog. Idi kući i nemoj da smetaš, da te ne pošaljemo na redaljku.

Devojka sa crnim naočarima, crne, kovrdžave kose, koja je stajala pored žene, na to je besno odgovorila:

– Sram te bilo! Može majka da ti bude!

Mladi ljotićevac se pravio da je ne primećuje.

– Je l’ čuješ šta ti govorim, zlotvore? – bila je uporna devojka. – Kako možeš da budeš tako bezdušan? Ovo je tvoj narod!

– Šta ti hoćeš, ćorava? – upitao je mladić.

– Sram da te bude! – Stajala je nepomično, prekrštenih ruku na grudima. – Izrode! Misliš da te se plašim!?

– Dosta! – umešao se stariji Dobrovoljac, koji je stajao pored mladića. – Kako se ti zoveš, devojko?

– Šta se to vas tiče?

– Odgovaraj, bre, kad te pitam! – zaurlao je Dobrovoljac i uperio pušku ka njoj.

– Nada Naumović – kazala je devojka smireno. I dalje je stajala na istom mestu. – Zašto mučite ovu ženu? Kako vas nije sramota?

– ‘Ajde, beži odavde, cvikerašice balava, dok te nisam zgromio. ‘Ajde, marš!

Dok je gledao devojku kako prolazi pored Gušićevog hotela i spušta se ka donjem delu grada, Lazović je pomislio na svoju suprugu. Okrenuo se nekoliko puta kako bi video da li se i ona nalazi među ženama, ali je nije pronašao. Devojka joj je bila slična ne samo po građi, boji kose ili po tome što je nosila iste naočare sa crnim okvirom – njegova supruga ih je, doduše, koristila samo za čitanje – već i po temperamentu. I Lenka bi u njenim godinama ovako reagovala, mislio je. Možda bi rekla još teže reči, svojim prefinjenim jezikom? Ta njena mladalačka plahovitost, neretko podgrejana stavovima o ženskoj obespravljenosti, koje je donosila iz Ženskog kluba, smeštenog u podrumu jedne trošne zgrade u Ulici Vojvode Putnika, gde se pre rata, jednom nedeljno, sastajala sa desetak istomišljenica, uglavnom žena sa fakultetskom diplomom (koju nikada nije stekla, mada je završila dve godine studija francuskog jezika), često mu je smetala, ponekad bi ga dovela na ivicu živaca, naročito ako bi se javila zbog neke sitnice. No, danas mu je delovala simpatično, nevino, kao osećaj za pravdu kod lepo vaspitanog deteta. Na kraju krajeva, bila je mlađa od njega sedam godina, mora da joj je mnogo puta izgledao kao stari, dosadni džangrizavac. A upoznali su se upravo u tom hotelu, u osvit trideset treće godine, na novogodišnjem maskenbalu, jednom od onih čuvenih događaja o kojima je pisala i prestonička štampa. On je tada na sebi imao kostim Julija Cezara, koji je pozajmio od svog školskog druga Vinka Turajlića, garderobera u pozorištu, dok je Lenka, na zaprepašćenje skoro svih posetilaca, nosila sivo, muško, trodelno odelo i šešir iste boje, a nacrtala je i tanke brkove, što mu se posebno dopalo, budući da nijedna žena nije smela da ode tako daleko, po cenu da izazove prezir provincijske gospode. I on se njoj tada dopao; ne zbog kostima, već zato što je jedini imao hrabrosti da joj priđe i zamoli je za ples. Sutradan su ga u školi zadirkivali, Gardinovački i Konatar, u šali su mu govorili da je nastran, pederast, ali to ga nije pogađalo, jer je znao da je dobio mnogo više nego što će oni ikada imati. I kasnije, kada su se venčali, imali su običaj da svrate do Gušićevog hotela, delom zato što su želeli da osveže sećanje na tu novogodišnju noć, a delom zato da bi u svečanom salonu popili indijski čaj iz Rozentalovih šoljica, koje su se Lenki naročito dopadale. Tada bi, po pravilu, sreli nekog njegovog kolegu ili poznanika sa suprugom, pa bi se običan popodnevni izlazak pretvorio u celovečernje druženje, uz pokoju čašicu Gušićeve dunje, kako su građani zvali najpopularniju rakiju koja se tamo točila.

Ispred nove crkve u Glavnoj ulici naišli su na još veću kolonu. Među njima je najviše bilo radnika Vojno-tehničkog zavoda, koji su bili u prepoznatljivim kombinezonima sa oznakom VTZ. Oko njih koračali su nemački vojnici i pripadnici fabričke straže. Nije bilo ljotićevaca. Iz crkvene porte Nemci su izveli nekoliko sveštenika i uvrstili ih u kolonu. Jedan od njih se spotakao ispred kapije i pao na pločnik, ali su mu vojnici odmah prišli, podigli ga i gurnuli među ostale.

Kolona sa učenicima i profesorima, u kojoj su sada bili i građani priključeni kod Gušićevog hotela, morala je da sačeka da radnici odmaknu ka Gornjem parku. (Žena više nije bilo, Nemci su ih oterali puškama.) Za to vreme niko nije govorio. Kada su radnici prošli crkvu, oficir je izdao neko naređenje – ovoga puta prevodilac nije ništa rekao – i svi su se pokrenuli.

Sunce je bilo jače nego kada su izašli iz škole, ali je duvao hladan vetar, pa se Lazović u nekoliko navrata stresao od jeze, shvativši da mu tog varljivog oktobarskog jutra sako neće biti dovoljan. Pogledao je oko sebe i video da su neki učenici još slabije obučeni od njega, da gore imaju samo košulju, jer u panici nisu stigli da uzmu sako ili kaput iz učionice. To ga je smirilo, više nije osećao hladnoću.

Čim su prošli crkvu, iz desne bočne ulice izašlo je desetak pasa i ustremilo se na kolonu. Bili su to ulični kerovi, mešanci, mužjaci i ženke različitih veličina. Zaustavili su se na oko dva metra od najbližih nemačkih vojnika i zalajali. Nemci u početku nisu mnogo obraćali pažnju na pse, disciplinovano su koračali i samo nakratko skretali pogled ka njima, ali, kako psi nisu prestajali da laju, neki su i nasrtali na kolonu, oficir je izdao naređenje i ubrzo je odjeknula pucnjava. Posle nepunog minuta više se nije čuo lavež. Trojica učenika osmog razreda iskoristila su nepažnju svojih pratilaca, hitro istrčala iz kolone i izgubila se u obližnjem dvorištu. Vojnici koji su bili najprisebniji, koji nisu pucali na pse, zasuli su ih mecima, ali nijednog nisu pogodili. Mladi oficir je dotrčao do dela kolone iz kojeg su učenici pobegli i zaurlao na vojnike u neposrednoj blizini. Njegovo lice iskrivilo se od gneva. Utom su mu prišla trojica ljotićevaca i ponudila se da krenu u poteru za odbeglim komunistima, kako je jedan od njih nazvao učenike, što je oficir prihvatio, saslušavši pedantnog prevodioca, koji je, kada su ljotićevci progovorili, već bio pored svog pretpostavljenog (iako je do tada stajao dvadesetak metara dalje), pošto je naslutio, vođen instinktom dobrog tumača, da će njegove usluge biti neophodne.

Kod Gornjeg parka nalazio se veći broj vojnika nego na početku Glavne ulice. Većinom su stajali sa strane i posmatrali dugu kolonu koja se kretala ka Šumaricama. Neki od njih bili su postrojeni uz samu ulicu, kao živi zid između ljudi u koloni i žena koje su se, došavši sporednim ulicama, skupile na tom mestu – na pedesetak metara od kuće u kojoj je Lazović proveo detinjstvo i ranu mladost (zbunjen čitavim prizorom i uplašen, nije ni pomislio na to) – ne bi li doturile svojim najbližima toplu odeću ili korpe sa hranom. Kao kod Gušićevog hotela, i ovde su im muškarci govorili da se ne brinu, da će se sve brzo završiti, da vrate sve što su ponele, jer im tamo gde idu neće biti potrebno. Bilo je i onih žena koje su želele pošto-poto da dođu do kolone, pa su vojnici morali silom da ih teraju nazad. Takva je bila majka Stefana Vujovića. Dozivala ga je po imenu, zagledajući svakog đaka koji bi prošao pored nje, a onda je pokušala da probije zid  nemačkih vojnika, kada su je uhvatili i bacili na pločnik. Dok je ležala i plakala, okružena drugim ženama koje su joj priskočile u pomoć, Stefan Vujović je prošao pored nje, ali joj se nije javio; skrenuo je pogled ka mladićima pored sebe, rekao im nešto jedva čujno i produžio ka Šumaricama.

Lazović je to dobro video, nalazio se nekoliko redova iza Vujovića. Međutim, nije dugo razmišljao o tome, jer je baš tada ugledao Lenku, koja je stajala ispred ulaza u park, držeći za ruku njihovog sina.

– Lenka! – viknuo je, podigavši ruku iznad glave. – Ovde sam! Lenka!

Žena ga je odmah primetila i sa detetom pojurila ka njemu.

– Šta se dereš? – upitao je krupni Dobrovoljac širokog lica i klempavih ušiju, koji je stajao sa leve strane kolone. Nemci nisu reagovali.

– Ono su mi žena i dete – objasnio je Lazović. – Samo da im kažem da ne brinu.

– Kaži šta ‘očeš, al’ nemoj da se dereš!

– Milane! – uzviknula je žena kada je prišla na nekoliko metara od kolone. – Šta se dešava? Gde vas to vode?

Na sebi je imala crnu haljinu preko koje je ogrnula njegov stari kišni mantil. Njena zagasito crna kosa bila je neočešljana. No, bila mu je lepa čak i tako nedoterana, možda zato što je izgledala zrelije, što u tom trenutku razlika između njihovih godina, zbog koje često nije mogao da je doživi kao odraslu ženu, nije postojala.

– Ma nije ništa strašno – kazao je Lazović tišim glasom. – Moramo da izvadimo nove legitimacije. Sve će biti gotovo za nekoliko sati. – Pošto nije smeo da se zaustavi, Lenka i dečak su morali da se kreću paralelno sa kolonom, ispred zida nemačkih vojnika. – Slušaj me dobro – neznatno je povisio ton. – Znam da su svi uznemireni, ali nema potrebe da budete ovde. Idite kući i čekajte me tamo. Jesi li razumela? – Potom se obratio sinu:

– Mišo, tata dolazi kući za dva-tri sata. Nemoj da brineš. Čuvaj mamu, pa se vidimo kod kuće.

Dečak ga je zbunjeno posmatrao, koračajući pored majke i držeći je za ruku. Nakratko je podigao glavu ka njoj, a onda opet pogledao ka njemu.

I sin mu je izgledao starije. U njegovim krupnim zelenim očima zapazio je nešto ozbiljno, zrelo, kao kod dece sa slika firentinskih majstora iz Enciklopedije svetske umetnosti, koju mu je Lenka poklonila za petu godišnjicu braka. Osim toga, nosio je crne pantalone i sivi kaputić, po kroju veoma nalik na kaput koji je on nosio zimi, pa je tog jutra, više nego ikada ranije, u sinu video sopstveni lik.

– Dobro, dođi pravo kući – rekla je žena i duboko uzdahnula. – Valjda će sve biti u redu.

– Ništa ne brinite, dolazim za nekoliko sati.

– ‘Ajde, završavaj to! – oglasio se ljotićevac. – Je l’ čuješ šta ti govorim!? Teraj to dalje od kolone!

Pretpostavivši, zbog Lenkinog temperamenta, da bi ona mogla reagovati na opasku ljotićevca, a zatim i ugledavši na njenom licu nervoznu grimasu, koja je nagoveštavala da će reći nešto nepromišljeno, što bi ih sve uvalilo u još veću nevolju, Lazović joj je prstom pokazao da ćuti.

– Idite sad kući – kazao joj je. – Biće sve u redu, veruj mi.

Put ka nemačkom punktu vodio je pored Gornjeg parka. Na njemu više nije bilo žena, vojnici im nisu dozvolili da krenu dalje. Ljudi su ponovo koračali u tišini. Ulicom je odzvanjao bat cipela i vojničkih čizama. Duvao je hladan vetar, pa se činilo da je temperatura nekoliko stepeni niža nego što je zaista bila. Ljudi su, stoga, na svakih nekoliko sekundi, podizali kragne na košuljama, navlačili rukave džempera preko nadlanica ili skupljali revere na sakoima, a samo mali broj dobro obučenih, koje su pokupili na ulici, koračao je mirno i odolevao neprijatnom talasu hladnoće.

Kada su se približili Milanovačkom putu, Lazović je video da kolona skreće levo, prema barakama, ili topovskim šupama, kako su ih Kragujevčani još zvali, koje je pre rata koristio Treći artiljerijski puk. Video je, takođe, nemačke vojnike koji su, pedesetak metara udaljeni od mesta na kojem se nalazio, pretresali građane i potom ih sprovodili ka barakama. U početku mu je to bilo čudno, ljudi su ipak išli samo da zamene legitimacije, ali je onda zaključio da Nemci time žele da spreče eventualne incidente, pa na to više nije obraćao pažnju. Ubrzo mu je, međutim, sinula nova misao, novo pitanje, na koje ovoga puta nije imao odgovor. Odjednom je shvatio da uopšte nije video muškarce koji se vraćaju kući. Bilo je logično da su neki već uzeli nove isprave i da se sada vraćaju u grad. Možda još uvek niko nije uzeo legitimaciju? Možda Nemci čekaju da se svi skupe pa da tek tada počnu, kada saznaju tačan broj?

Nije imao vremena da razreši ovu dilemu, ubrzo je došao sasvim blizu nemačkih vojnika. U prvom, isturenom redu bilo ih je dvadesetak. Jedni su pretresali i oduzimali od građana legitimacije i dragocene predmete, koje su potom bacali na zemlju, gde se nalazilo mnoštvo već oduzetih stvari, dok su drugi nadgledali pretres i pazili da ne dođe do incidenata. Iza njih bili su Nemci koji su sprovodili ljude do baraka. Lazović je uočio da vojnici ne odvode građane odmah nakon pretresa, već čekaju da se stvori grupa od deset-petnaest ljudi, po svemu sudeći, mislio je, zato da bi izbegli gužvu. „Švapska posla!“, odjeknula je u njegovoj glavi sintagma koju je rano jutros čuo od kafedžije Stevana Milojevića. Šta li je s njim? Miljković je rekao da su ga još jutros pokupili. Ako se ovo završi kada su rekli, popodne će otići do njegove kafane. Među vojnicima nije primetio mladog oficira, ni njegovog prevodioca, a ni Dobrovoljce koji su pratili kolonu, pa je pretpostavio da su se utopili u masu vojnika koja je stajala stotinak metara dalje.

Ispred Lazovića bili su njegovi učenici. Nemci su im oduzeli legitimacije i nekoliko sitnica (uglavnom satove i naliv-pera). Kod mladića čiji je otac držao kafanu Lepenica pronašli su novčanik sa nekoliko novčanica, ali mu ga, na Lazovićevo iznenađenje, nisu oduzeli. Nemac koji ga je pretresao pokazao je novčanik ostalim vojnicima, na šta su ovi počeli grohotom da se smeju. Jedan njegov saborac dobacio je nešto na nemačkom jeziku – to je izazvalo nov napad smeha, premda manje buran nego u prvom slučaju – posle čega je vojnik vratio dečaku novac.

Lazoviću su oduzeli novčanik, uprkos tome što je bio prazan (možda zato što je od čiste kože, prošlo mu je kroz glavu), a osim njega i sat, prsten i srebrnu tabakeru, takođe praznu, koju je jutros, dok se spremao za školu, mehanički ubacio u džep sakoa. Iz nekog razloga, koji nije razumeo, ostavili su mu legitimaciju. Potom su mu pokazali da sačeka, a onda su ga, zajedno sa desetak učenika, sproveli do najbliže barake.

(NASTAVIĆE SE)