Na rubu pameti: Ajnpren juha “U agoniji”

Supe

Piši kao što govoriš

Nekada se svaka prodavnica u Beogradu pridržavala svog posebnog pravopisa: ono što je u jednoj radnji bio “paradajz 15 din”, u drugoj je bio “paradajs 15 din”, a u trećoj – ako je poslovođa bio pametan čovek - “парадаиз 20 дин”. Slično je bilo i s “kronpirom”, koji se dobro slagao uz “španać” i “šangarepu”. U Balkanskoj je bila i jedna radnja u kojoj su, iz nekog razloga, pored povrća prodavali i “ekspadrile”, i to “talijanske”. A bila je i jedna “ћевапђиница” u 27. marta gde si mogao da poručiš “конплетан” roštilj.

Rezept für ein Desaster

Sastojci
Kesica Knorra od paradajza

Priprema
Pratiti instukcije. Zaboraviti na domaću paradajz čorbu s rezancima sa pijace. Oni koji su imali vremena da se s tim zezaju više nisu među živima. A ovi živi nemaju vremena, jer žure da stignu one prve.

Nakon što su Vuk Karadžić, Ivan Mažuranić i Franc Miklošić sklopili dogovor o zajedničkom, ilirskom jeziku 1850. u Beču, otišli su kod “Gundela” da proslave srećan događaj. Kad su seli za sto, Miklošić je protrljao ruke, prihvatio se jelovnika i bodro rekao:

- Jaz bom juhico iz paradižnika!

- А ја ћу од парадајза - rekao je Vuk.

- Paradajza? – upitao je Mažuranić.

- Tomatensuppe… - pomogao je Miklošić.

- A, rajčica… - rekao je Mažuranić.

Disidentska kuhinja

Kada je Mihajlo Mihajlov stigao na izdržavanje kazne u KPD Sremska Mitrovica bio je veoma razočaran zatvorskom hranom. “Pa šta vi ljudi uopšte ovde jedete!?” upitao je u čudu svoje nove drugare. “Kaubojac” – rekao je najstariji među njima, Adem Demaći zvani “Monte Kristo” (jer je već bio odležao 30 godina), i objasnio da je “Kaubojac” - grašak s boranijom. “Hm”, rekao je Mihajlov, počešao se po glavi i pomislio: “Здрасьте!”. Ali već sutradan je u zatvorskoj radionici - kad nije bilo stražara - pripremio ručak na “kaljevoj” peći i pozvao Demaćija i prijatеlje da probaju. Na Adema je ovo ostavilo takav utisak da je te večeri po prvi put kritički razmišljao o marksističko-lenjinističkom odnosu materijalne baze i duhovne nadgradnje, a upravnik zatvora, pošto nije bio intelektualac, samo je rekao: “a i ovaj Mihajlov mora u svakoj čorbi da bude mirođija”. I rebnuo mu dve nedelje “ledare”. 

Riblja čorba “Fantom slobode” / Bouillabaisse a la fantôm de la liberté

Sastojci
Luk
Paradajz
Sardine iz konzerve
Aleva i ljuta paprika

Priprema
Od sastojaka koje smo kupili u zatvorskoj kantini prvo skuvamo luk. Ubacimo sardine, a zatim  narezani paradajz (još bolje - sok od paradajza) i na kraju dve vrste paprike. Naravno - sol i biber.

Ako ima medovine – odlično, to ide umesto vina. Tajnu tamničke medovine Mihajlovu je preneo lično Milovan Đilas, kuckajući šifrovane signale kroz zid – “Ovo ti je, Mišo, original Mošin recept iz Lepoglave: u kantici pomešaš med s vodom i ubaciš kvasac”. “Super” – kuckao je Mihajlov sa svoje strane zida – “Samo mi još reci gde da nađem kvasac u zatvoru?”. Kasnije, kada je Mihajlov emigrirao u Ameriku, znao je da pozove svoje studente na riblju čorbu i medovinu. Studenti su bili iznenađeni, а studentkinje oduševljene (“Jao, profesore, što vi lepo kuvate!”), ali malo ko mu je verovao da se iza gvozdene zavese zaista tako dobro jelo – pogotovo ne na robiji. 

Na rubu pameti

U stara vremena ni jedno jelo nije se moglo zamisliti bez zaprške. Jugosloveni su je trpali svuda: u sarmu, pasulj i paprikaš. Ponekad bi je stavili čak i u kolače (“ćeten alva”). Ako je nisu stavljali, onda su samo pretili da hoće: “zapržiću ja tebi čorbu!”. Sve je to bilo krajnje nezdravo i teško je padalo na stomak. Ali narod se dosetio te je, polazeći od narodne mudrosti da se klin klinom izbija, za stomačne tegobe izmislio supu od zaprške i dao joj ime “Ajnpren juha”. Juha je bila ukusna, pa je na kraju dospela i do Beča, gde su je austrijski kuvari iskrivljeno zvali “Einbrennsuppe”. 

Ajnpren juha “U agoniji”

Sastojci
Brašno
Ulje
Voda
Jaje

Priprema
Napraviti zapršku od brašna, naliti vodom, posoliti, popapriti i, kad proključa, razmutiti jaje. Poslužiti uz crni kruh. To je dobro za stolicu. I kahlicu.

Uvek kada bi Tito boravio u Zagrebu, on i Krleža igrali su šah. Tako je bilo i ovoga puta. Iza zatvorenih vrata vile Weiss čulo se samo teatralno lupanje po satu uz povremene uzvike “majku ti božju!” i “stric-vujc!”. Odjednom, Krleža je prebledeo i uhvatio se za stomak. “Što ti je?” – upitao je Tito. “Bela…”, prostenjao je Krleža – “…opet je tražila Ivki da skuha onaj njihov grah…” Tito je pozvao dežurnog kuvara i naručio ajnpren juhu i crni kruh za Krležu, a za sebe samo dupli Chivas. Posle, kada je stigao kući, Krleža nije ni pogledao Belu, samo je u prolazu procedio “ti si kriva za sve” i zatvorio se u radnu sobu. Tu je nakon kraćeg razmišljanja seo za sto i zapisao: “Prokleta prežgana juha sa crnim, suhim kruhom!”. A Bela je još dugo, pritajenog daha, stajala i osluškivala iza zaključanih vrata. 

Dva oka u glavi

Kada je dopisnik Tanjuga iz Moskve sleteo u glavni grad Čečenije, Grozni, dočekala ga je strašna vrućina. Na pisti, kroz titraj vazduha, nazirao se zeleni VAZ ispred koga su stajali načelnik lokalnog biroa TASS-a i prevodilica iz Insituta za strane jezike. Pionir i pionirka držali su poslužavnik s hlebom, solju i votkom. Sudeći po rumenim obrazima prevodilice i staklastom pogledu načelnika, odbor za doček od ranog jutra је    uvežbavao dobrodošlicu. Dopisnik i domaćini sasuli po 200 grama na eks, načelnik je rekao “нормально!” i lupio dopisnika po ramenu. Zatim se okrenuo prema pionirima i pozdravio ih pionirskim pozdravom, nakon čega je ugurao dopisnika u VAZ i doviknuo šoferu:  “Козлевич, давай!”

Jagnjeća čorba “Kavkaski sužanj”

Sastojci
1/2 glavice jagnjeta            
Jagnjeća džigerica i pluća
Mladi luk i beli luk, malo pirinča (riže)
Žumance, peršun, limunov sok, kisela pavlaka, so, biber

Priprema
Jagnjeću glavicu skuvamo s  džigericom i plućima. Zatim odvojimo meso od lobanje i vratimo u proceđenu čorbu. Lobanju damo psu, pluća mački, a džigericu dedi. U čorbu dodamo luk i rižu. Ko voli, dodaće i malo limunovog soka ili kisele pavlake.

Tri sata kasnije, u kavkaskim brdima, ispred kolhoza “Uzorana ledina” lokalni pionirski odred pevao je “Timur i njegova četa”. Predsednik kolhoza i sekretar rajkoma poslužili su goste hlebom, solju i votkom. Zatim su ih odveli da vide kako Murka Ibragimbekovna dnevno izmuze po 500 litara mleka iz krave Ninke i kako žive obični kolhoznici. Zakucali su na vrata jedne slučajne kuće, gde su ih muž i žena, koji su se dopisniku učinili nekako poznati iz sinoćne predstave “Na dnu” Maksima Gorkog u Vladikavkaskom narodnom, ponudili onim što im se slučajno zateklo u kući – šašlicima i plovom, karabahom i ćumlekom. Kuća je bila skromna ali čista – bio je tu i radio i tv, pa čak i pianino “Petrov”, da kolhoznici malo razmrdaju prste između dve žetve. Specijalitet večeri bila je jagnjeća čorba, s tim što u čorbi nije završilo neko mršavo jagnje, već veliki, mastan ovan. Domaćica je nožem spretno izvadila oko iz ovnujske glave i spustila ga dopisniku, kao počasnom gostu, u tanjir. Dopisnik je pogledao u tanjir, pa u domaćicu i polako, prstima, izvadio oko iz tanjira. Oko je zaprepašćeno gledalo oko sebe. Pošto je bilo veliko, dopisnik nije mogao da ga proguta u komadu, pa je morao da ga zagrize. Oko je hrusnulo,  dopisnik ga je progutao i drhtavom rukom se dohvatio votke. “Jel vam se sviđa?” – upitala je domaćica. “Da” – izustio je dopisnik. “Odlično!” – rekla je domaćica i nožem hitro izvadila i drugo oko iz glave.

Revolucionarno vrenje

Buđoni je izleteo iz šatora i, psujući na sav glas, pocepao depešu: opet ovi iz Moskve dolaze u inspekciju! Opet će Kamenjev gnjaviti o klasnoj borbi, opet će Zinovjev daviti o proleterskoj umetnosti i oprt će Trocki tupiti o svetskoj revoluciji! Buđonijev zemenik Aleksa Dundić izašao je za šefom iz šatora i počešao se po glavi. 

Riblja (j)uha “Как закалялась сталь”

Sastojci

5 manjih šarana
1 štuka
1 som
1 kg luka
2 kašike crvene ljute paprike
2 dcl belog vina

Priprema
Ribu iseći na krupne komade i ubaciti u kotlić. Ikru, ako je ima, takođe. Doliti vode koliko treba. Dodati na četvrtine narezan luk i ljutu papriku. Kuvati na jakoj vatri.  Gotovo je kad se meso počne odvajati od kosti. Skinuti kotlić s vatre, dodati vino.

Riblja juha Alekse Dundića pročula se u svim divizijama Crvene konjice. Buđonovci su, što zbog Dundićevog stranog akcenta, što domaće votke, reč "juha" pogrešno čuli kao "uha", pa je tako i ostalo. U svakom slučaju, Dundić je tog dana za delegaciju Revkoma iz Moskve lično pristavio kotlić na vatru. Juha je veselo krčkala,  Kamenjev i Zinovjev su sa žarom objašnjavali nešto Buđoniju, Buđoni je brisao znoj sa čela, a Trocki je netremice zurio u plamen. Iznenada, Lav Davidovič dograbi  mašice i hitro izvadi jedan užareni kamen iz vatre, a naglo ga zagnjuri u juhu. Kamen besno zašišta - svi otskočiše kao opareni. Trocki je međutim mirno vrati kamen u  vatru i reče “eto, tako se eliminišu štetni elementi”. Kamenjev i Zinovjev su se zgledali. Buđoni je na to sručio 200 grama na eks da nešto ne lane. Dundić se počešao po glavi, rekao "…as ti gospe…" i dolio vina u kotlić.

Glavna jela/ Meso

Oproštajni valcer 

Nekada su se na beogradskim ulicama mogle kupiti samo semenke, i to isključivo pre početka bioskopske predstave. Na jesen bi se još pojavili ulični prodavci pečenog kestenja i kuvanog kukuruza, a u proleće prodavci sladoleda sa svojim kockastim hladnjacima i belim suncobranima. Kasnije su došli svetlo-plavi kiosci u kojima su tetke prodavale viršle sa senfom, zatim crveni kiosci s pogačicama i burekom i još kasnije - kada je medju nama budi rečeno bilo već sasvim kasno – širom grada počele su da niču raznorazne tezge, šupe i  šuberi u svim  mogućim oblicima, veličinama i bojama. Tu su se za male pare mogli dobiti vrući banjalučki ćevapi, ljuti leskovački uštipci i masne sremske kobasice. Sve se to dimilo, pušilo i cvrčalo na svojim veselim vatricama, a grad je polako, ali sigurno, tonuo u miris roštilja, ishlapelog piva i crnog luka.

Bečka šnicla “Seoba Srbalja” 

Sastojci
4 teleća odreska
2 jaja
Prezle
Ulje, so, biber
Pakovanje oven chips

Priprema
Teleće šnicle potući – kako bi rekao Stevo Karapandža - batićem, posoliti i pobiberiti. Svaku šniclu uvaljati u jaje i prezle i peći na zagrejanom ulju dok ne porumeni s obe strane. Poslužiti uz pomfrit. .

Bogdan Bogdanović, poslednji gradonačelnik Beograda, ručao je sa suprugom Ksenijom u svom stanu. Odjednom se iza ulaznih vrata začuo neki šum. G-đa Ksenija je podigla pogled. Bogdanović se pravio da ništa ne čuje i nastavio mirno da žvaće.  Nakon nekog vremena iza vrata se ponovo začuo šum. G-đa Ksenija je ovog puta zastala - odbljesak njenog noža zadrhtao je na zidu trpezarije. Bogdanović je ustao, odložio ubrus i, izbegavajući suprugin pogled, izašao napolje. U hodniku zgrade nije bilo nikoga. Samo se sa zida pored vrata cedila nova, crna poruka.  “Ko je to bio?” – upitala je g-đa Ksenija kad se suprug vratio u trpezariju. “Niko”, odgovorio je Bogdanović. Zatim je seo za sto i prebacio ubrus preko kolena. Pogledao je u šniclu ispred sebe, zamislio se i rekao: “Sutra selimo za Beč”.

Varljivo leto ’68.

Punjene paprike služe se preko leta, u vreme svežeg povrća i turističke sezone. Sastoje se od mesa i riže. Odnos je proizvoljan i zavisi od domaćice, kućnog budžeta i datuma, jer ovo jelo ima osobenost da sadrži viši procenat riže na kraju, nego na početku meseca. Deca su u punjenim paprikama volela sve osim paprika, koje su pažljivo odvajala i ostavljala na rubu tranjira, da pojede tata. Punjene parike mogu  se jesti same ili s pire-krompirom, ako si baš gladan. Ili s knedlama, ako si Čeh.

Plněné papriky “Směšné lásky”

Suroviny
Zelené papriky
500 g mleté maso
3 ks cibule
Sůl, pepř
Knedliky

Postup
Papriky naplníme masovou směsí. Ve větším hrnci na oleji osmažíme dvě cibule, pridamo vody. Vaříme půl až třičtvrtě hodiny, aby maso nebylo syrové. Plněné papriky podáváme s houskovými knedlíky.

Nakon što su Milana Kunderu ponovo primili u Partiju, i nakon što je konačno dobio dozvolu da ode u Jugoslaviju na letovanje, on je odmah uskočio u škodu sa svojom devojkom Madlenom. Vratolomno vozeći, ponekad i preko 70 kilometara na sat, već nakon dva dana stigli su u pansion “Poljicki” u Baškoj Vodi pored Makarske. Tu ih je dočekalo sunce, more i miris borova. Milan i Madlena ustajali su rano i držeći se za ruke odlazili na plažu. Za doručak su jeli smokve, a ručak su preskakali - bili su mladi i nije im bilo do jela, nego do ljubavi. Popodne bi Madlena sama odlazila na plažu i, kao i sve Čehinje, sunčala se s otkopčanim gornjim delom kostima, da lepše pocrni. Milan se za to vreme zavlačio ispod škode i, kao i svi Česi, krpio što se zakrpiti može. Ostajale su da vire samo njegove noge u sivim soknama i smeđim sandalama.  Predveče, Milan i Madlena zajedno su sedeli na terasi, posmatrali zalazak sunca, jeli smokve i ljubili se. To je bilo simpatično vlasnici pansiona šjora Neni. Njenom oštrom oku nije međutim promaklo da gosti slabo jedu, pa ih je jednog dana pozvala na ručak, a šjoru Ivi naložila da ode do pijace po paprike. Kada su Milan i Madlena sišli da ručaju, jako su se iznenadili.

- Punjene parike! – uzvinula je Madlena – isto kao u Pragu!

 “Prag…”, pomislio je Kundera - “valjda će anlaser izdržati…”

(NASTAVIĆE SE)