Na ručku sa Malarmeom, Rodenom, Sezanom i Vistlerom

Prijateljima iz Pariza priključuju se oni iz Londona, Venecije, Amerikanci, pogotovo s istočne obale i iz Čikaga, a vredi pomenuti jednog i jedinstvenog Živernijanca, kosmopolitu preobraćenog silom prilika, opata Tusena, koji veoma dobro govori engleski jezik.

Drugim rečima, oni dolaze odasvud, hvataju voz na stanici Sen-Lazar da bi sišli u Vernonu, gde se depešom naručivao auto. Nekoliko beskompromisnih više voli šetanje, a najotmeniji dolaze Senom u brodiću, takvi kao Kajbot, Mirbo, Depoovi, Ele, Džonstonovi i mnogi drugi. Oni ostavljaju hotele, kuće, zasenčene stanove pretrpane ukrasnim predmetima, da bi se izgubili u ovoj gruboj prirodi i obedovali u jednom jednostavnom i zapanjujuće modernom ambijentu, jedva tu i tamo istaknutom plavetnilom delftskog porcelana, ili vazom iz radionice „Arita“, plavom i bakarnom ljupkošću vaze „Imari“ ili posebnom delikatnošću porcelana „Compagnie des Indes“, jedne od retkih serija famille rose, (1) koja je umakla katastrofi prodaje Rotenburga. Običaj je nalagao da zvanice dolaze na kraju prepodneva kako bi ručale u jedanaest i trideset, pošto su u ateljeu razgledali poslednja dela i bili u kratkoj poseti staklenicima.

Između poslužene kafe u salonu i vremena za čaj, pod lipama, na balkonu ili pokraj jezera, razgovori lepo napreduju; ponekad se popnu na tavan da vide Moneovu ličnu zbirku, platna Sezana, Renoara, Pisaroa, Degaa, Morizoove, Manea, Sinjaka, Koroa, Delakroaa: zbirke su, kao i sve drugo, nestalne i menjaju se!

Uz čaj Pol donosi vrelu vodu, dok Alisa, ili kasnije Blanš, dozira kašičice dragocenih listova iz „Kardomaa“, i služe se slatke pogačice, galete od kestena ili tost s cimetom.

Svi znaju koliko je Mone sitničav kad je u pitanju satnica, i on mrzi da njegovi posetioci koriste lični automobil jer uvek kasne, jedni se izgube u selu, drugi „izdahnu“ jedan, dva ili tri puta... Margerita se poverila kako je jednog dana mislila da će se sesti za sto bez čekanja, a Mone je bio toliko razdražen jer je shvatio da se sve ispomeralo.

Ovamo dolazi toliko ljudi da ih je nemoguće navesti. Mnogim prijateljima slikarima iz prvih teških dana, Renoaru, Sisliju, Pisarou, Sezanu, pridružili su se drugi umetnici, poput Ežena Karjera, Pola Elea, Džona S. Sardženta i Vistlera, kao i pojedini vrlo neobični umetnici iz američke kolonije u Živerniju, kao što su Lila Kebot Peri, Teodor Robinson i, naravno, Teodor Erl Batler, koji je, svojim brakom s Martom, sada deo porodice.

Veliko prijateljstvo ih je povezivalo s Kajbotom, koji im je pomagao u onim kritičnim trenucima siromaštva, Bertom Morizo i Degaom. Udaljeniji odnos je uspostavljen s Meri Kasat, a kasnije s Vijarom ili K. Ks. Ruselom i Pjerom Bonarom, i da se ne zaboravi jedna ili dve posete Matisa.

Ovim brojnim umetnicima zainteresovanim za Moneova iskustva treba pridružiti pisce poput Malarmea ili Pola Valerija, kao i Klemansoa, koji je vrlo dobro razumeo pristup seriji Lokvanji, o kojima je veoma pohvalno pisao u svojim knjigama. Međutim, oni koji su se najviše uključivali u život Monea i Alise bez sumnje su Malarme, Roden, Mirbo, Klemanso, Gistav Žefroa i sigurno Diran-Rijel.

Trgovac Moris Žoajan najavljuje svoju posetu s Isakom de Kamondom ne bi li se dokopao Katedrala ili Lisjen Gitri priželjkuje da dovede Anatola Fransa, što očarava Monea. Bernemovi šalju princa od Vagrama, koji vozi šašavo brzo, toliko da oni neće da mu se priključe u automobilu. Saša Gitri i Šarlot Lize redovni su gosti za trpezom u Živerniju, kao i Meri Hanter, Sardžentova prijateljica. Faskel i Galimar, pa i Šarpantje, predstavljaju svet izdavaštva. Anri Farman, engleski avijatičar, slikar u slobodno vreme, i ekstravagantni Vistler – koji svoje goste rado prima u pseudokimonu, a i sam se bavi kuhinjom i ne okleva da oboji posude kako bi njihove boje uskladio sa svojim „plavim i belim“ servisom za trpezu – uvek su dobrodošli.

Volite li Japan? Nalazi se svuda. Zapad se japanizuje. Nećak pomorskog admirala Perija, koji je otkrio Japan, naselio se u Živerniju. Šare na zidovima, grnčarija, vaze, suncobrani od masnog papira, male drvene kuće, usnuli mačak u belom porcelanu kojeg treba ostaviti na kauču u trećem ateljeu, zato što simbolizuje sve one mačke kojima je zabranjeno da ostanu jer grebu cveće. I dalje – sve grafike ili prevedene priče koje su poklonili prijatelji, i da ne spominjemo ljiljane, retke u Francuskoj, koji u Živerni stižu direktno iz Japana.

Sve do japanolikih predmeta, kao što je servis iz Kreja, ili pak način ukrasnog vezenja inicijala ili ličnog imena, slovima raspoređenim po vertikali. Ipak, to nema nikave veze s onim što otkrivamo kod Edmona de Gonkura: naučnu raznolikost koja je dodatak Svetske izložbe. Sve što je neočekivano ili čudno imenuje se kao japansko, pa i salata Aleksandra Dime sina, za koju se navodi recept u jednoj od njegovih komedija (Fransijon): jedna japanština s tartufima iz Perigora i vinom iz Šampanje... započeta čašom „Chateau d’Yquema“ i „Vinaigre d’Orleansa“... Ova salata, bogu hvala, nikad nije prešla u navike kuće u ulici Presoar. Iznenađujuće je što nije pronađen nikakav trag nekog posebnog jelovnika za japanske goste. Kurokiji su bili među prvim Japancima koji su obilazili ulicu Presoar i kupovali platna. Gospođa Kuroki je bila bliska Blanšina prijateljica, a njena baba, markiza Macukata, živela je u neposrednom okruženju carice.

Očigledno, tokom vožnje brodom između Tokija, Marseja i Pariza imali su dosta vremena da se promene zahvaljujući kontaktu s civilizacijom zapadnih društava. Ali samo onoliko koliko je potrebno da bi podneli naše neprivlačne rague, našu hranu koja se služi bez ukrašavanja i naše sukobe, gde ne razumeju obilje koje nas guši. Mone i Alisa znaju da su, istorijski, Japanci voleli umerenost, pročišćene forme, retke jednobojne ukrase. Dakle, za njih se koristi žuti servis s plavim obrubom, jer bi oni mogli da pomisle kako je s plavim servisom reč o nekom nestašluku radionice koja ga je napravila...

Na sreću, onaj plavkasti mali japanski tekst, izbrušen na posudi za cveće, (2) čestitao je Moneu, u ime čitavog Japana, što je jedan od prvih slikara na Zapadu koji je raskinuo s perspektivom, a, na kaminu je stajala keramika s motivom slepih miševa, koja umiruje gospodina Binga, gospodina Hajašija, gospodina Kazunorija Išibašija, koji su svi estete. Od Berensona sve do sera Vilijema Rotenštajna, preko čoveka po imenu Kalder, koji nije niko drugi do otac skulptora... Živerni je postao predgrađe Bostona i Jokohame!

Da postoje igofili i igolatri, (3) ništa ne bi vredelo. Pravi izazov ovih obeda, osim jelovnika, ukusa i mišljenja, jeste pristizanje gostiju. Neki hoće kočiju s konjem, drugi se zanose brzinom. Šta raditi, na primer, danas? Roden je najavljen s Valdek-Rusoom, gospodinom koji je tvorac Zakona o udruženjima iz 1901. godine, koji se priprema da od tada u potpunosti bude deo francuskog društvenog života.

On još nije predsednik Saveta i za trenutak se zadovoljava, između ostalog, time da bude jedan od stubova salona gospođe Edmona Adama, kao što je Roden stub svih mogućih salona. Ako Roden dopušta samo lagan kas, on ne može poslati Gastona po oba gosta i zamoliti ga da vozi sporo, jer su ljudi iz politike, sami po sebi, uvek u žurbi. Postoji i strah od Degaovih raspoloženja, jer je savršeno sposoban da žestoko nasmeje svojim dosetkama, samo ako ga baš svi prate, kada oslovi Besnara: „vatrogascem koji se zapalio“. Bilo bi vrlo neprilično pozvati zajedno s njim Pola Elea, kojeg naziva „parnim satom“. (4)

(1) Porcelan famille rose ima višebojne ukrase u kojima dominiraju ružičasti tonovi.

(2) Pique fleur, drevni predmet u staklu ili kristalu, obično okrugao s nekoliko rupa, gde je svaka nezavisna od ostalih; služi kao vaza za cveće ili se u šupljinama mogu držati sitnice.

(3) Ljubitelji i obožavaoci Igoa.

(4) Aluzija na humor Marsela Prusta. („Da, to je groznica XVIII veka. To je parni sat“, smejao se. „Parni sat!“)