Na terapiji

GREDICA

Na kardiološkom biciklu, pod opterećenjem koje odgovara pešačenju, trčanju, radu u vrtu, vrlo teškom manuelnom radu..., zadatak se mora izvršiti za tri minute. Strelica ne sme pasti ispod broja dvadeset, no moje noge su same odlučile da strelica lebdi iznad dvadeset pet. Nisam uspevala da smanjim tempo na dvadeset.

Prvo su me kolena pitala koji mi je očin, onda sam sve teže disala, a na kraju – prebrojavala grančice pred očima.

Prepešačila sam pet kilometara i radila u vrtu.

Ne znam šta sam posejala.

NEPLANSKI

Zasvrbeli me tabani, ne drži me mesto, negde bih išla, ali ne na kafu kod drugarice, ne bih ni u šetnju gradom, pa izabrah bicikl. Ne kardiološki.

I, osladilo mi se.

Zaključila sam da mi vozikanje biciklom, bez odredjenog cilja, izuzetno prija. Svakog dana, pred sumrak, po dva sata, osvajala sam somborske ulice.

Probicikletala pola grada. Beležila na mapi. Planirala, kada jednom konjskom snagom istražim ceo grad, daću nekom stručnjaku da izračuna „koliko kilometara predje putnik“ – ako ne ide peške.

Ne znam koja me snaga izdala, ali završila sam na hirurgiji. Neplanski.

Peške.

Očigledno, konja sam pogrešno hranila.

DUGA

Po treći put letujem na hirurgiji.

U svojoj sobi, četirsto deset, kao stalni gost. Soba je puna, na jugozapadnoj strani je, sa ogromnim staklenim zidom, sa odličnim pogledom i sa terasom.

I efektom staklenika.

Pri zalasku, širokim snopom, od staklenog zida do izlaznih vrata, sunce polako pozdravlja sobu.

Isprepadane motkom i krpom koja je nakvašena još u sobi deset, stidne dlake, nimalo stidno, beže u sunčani slap, plešu i čekaju da reduša ode. Onda se lagano, lagano spuštaju nazad.

Pravedno rasporedjene, po svakom „gostu“.

BUŠOTINA

„Stisnite šaku.“ – oštro komanduje sestra dok gumom čvrsto steže moju ruku. Bez straha gledam u injekciju, opušteno čekajući ubod, jer tako su me naučili, ali ipak se trzam. „Ne trzajte se.“ – još oštrija komanda.

„Obično to ne činim, ali vi iglu niste uboli nego zaboli!“

Sestra ćutke počinje da šeta iglu u mojoj ruci: levo, desno, pa nekako talasasto, istraživački, a ja, naježena, sve čekajući da igla pukne, stežem zube, zadržavajući jauk.

„Nije dosta što ste zaboli, sad još i bušite!“ – kažem smejući se, pokušavajući samoj sebi da olakšam.

„Šta da radim, kada ne znam svoj posao.“ – posprdno mi odgovara.

„Pa i ne znaš.“ – govorim, ovaj put u sebi. Nisam blesava da kažem naglas.

Igla je u mojoj, ali i njenoj ruci.

TERAPIJA

Isključivši sve jauke koje čuješ, dozivanja i odjeke nanula po hodnicima, tek posle dva uspevaš da zaspiš i zaboraviš gde si.

Bude te izmedju četiri i pet, da izmere temperaturu i postave ono čuveno pitanje o stolici. Onda ulaze reduše, probrljaju krpom po ormarićima, druge ti mere pritisak, sledi umivanje, češljanje... Ako sam možeš.

Pred vizitu, kao da generali vrše smotru, naredba o nameštanju kreveta.

Poslušno, kao da je to sasvim prirodno, zaista to činiš. Protutnji vizita, gledajući samo bolesničke liste, onda opet reduša...

Do sledeće smotre.

ORGAN

„Šta imaš?“

„Bubreg. A ti?“

„Jetru?“

Dovikivali su se preko nas tehničari, gurajući nas kroz hodnike hirurgije, oštro ulazeći u krivine, kao da su na trkama.

Bubreg i Jetra su izlazili, mirno spavajući od narkoze, a ja sam ulazila.

Kao mumija, umotana u zeleno platno, naizgled mirno, ležala sam na krevetu-nosilima.

Sa jezom u stomaku – saznadoh koji ću organ pri izlasku postati.

MELEMI

Prvo je došla Vera i pravo s vrata počela je da galami. Besno tresnuvši na sto dve kese, prepune nečega, grdila je muža, objašnjavala mi razloge žestoke ljutnje i opravdavala svoj bes.

Onda je došla Magdalena. Čini mi se da je zaplakala još u hodniku, a kroz njene isprekidane jecaje saznala sam da strepi za sina i njegovo takmičenje u skakanju sa mosta.

Onda je došla Nada. Videla me u prolazu, pa me moli da joj dam nešto za smirenje i da je otpratim do izlaza. Boji se sama da ide liftom.

Ležim u bolnici, sveže operisana i pitam se – kakve milodare sledeći posetilac nosi?!

RADOZNALOST

Spremam se doktoru. Idem na kontrolu.

Posle tuširanja oblačim najnovije rublje. Tako su me naučili. Ne znam zašto. Ni onom starijem ništa ne nedostaje. Jednako je čisto i uredno, a sigurna sam da doktor kvalitet rublja uopšte ne zapaža.

Potkošulju sam, nehotice, obukla naopako.

Moja mama, Slavonka, govorila je: „Imaćeš sreće.“

Moj Drugi Bivši, Crnogorac, govorio je: „Desiće ti se neko zlo.“

Moja komšinica, Bosanka, kaže: „Leći će neko na te.“

Neću da oblačim potkošulju kako treba.

Baš da vidim koja će izreka da me strefi?!

*S dozvolom autorke, priče prenosimo iz njene knjige "Pufnice i ježevi"