Redakcijske XXZ ispovesti: Živeti bez kola i vozačke dozvole (2)
Toncic 02 S

Uvek su se znali prioriteti, vožnja nije bila među njima: Bojan Tončić, hedonista

Photo: Lična arhiva

Na zadnjem sedištu policijskog auta

Teško je sa skromnim iskustvom od svega nekoliko kilometara gradske vožnje obraditi globalni fenomen vožnje automobila, odnosno vlastito mesto u njemu, te, možda za početak pomogne komad ispovesti jednog poznatog urednika više ovdašnjih medija: “Najbolje tekstove napisao sam o događajima na kojima nisam bio, niti mi je padalo na pamet da im prisustvujem”.

Prednosti pešačenja u reči i slici: Srceparajući stihovi i znakovi pored puta

Meni, fakat, još od vremena adolescencije, nije padalo na pamet da vozim bilo šta osim bicikla (povremeno), pešak sam i ne uklapam se u, recimo, snove nezaboravnog Baneta Bumbara iz serije “Grlom u jagode” kome je automobil bio važna stepenica na putu ka cilju, da “postane čovek”. Jednostavno, u neko doba onaj koji je skoro pa “postao čovek” shvati, uprkos - ne potcenjujmo to - autostoperskim iskustvima, ili baš zahvaljujući njima, da prometalo sa unutrašnjim sagorevanjem nije njegov ideal, želja, potreba. I da na tu temu poseduje jedino kapitalni manjak motiva. Pride još i nepremostivi animozitet prema edukatorima različitih provenijencija, autoritetima, sopstvenicima nedodirljive “pitralon” ideologije zaudarajućih radnih mesta na kojima psihopatski konzumiraju tuđe strahove i slutnje. Prema instruktorima, onima koji žive od kontrole dvostrukih komandi, hraneći se tobožnjim uvažavanjem ozbiljnog sveta.

Linija manjeg otpora? Nije u ovom slučaju, ovo je tek ekonomisanje neobnovljivim biološkim resursima.

Šta znaš o saobraćaju?

Šta znaš o saobraćaju: Mali Tončić zadovoljan učešćem u kvizuBilo mi je apsolutno nevažno to što su glavni junaci u kinematografima i pred televizorima ostvarivali presudne poene (kod žena, razume se), pomahnitalo vozeći, pucajući usput, ili stizavši u poslednji čas na mesto zločina u najavi.

U naše su živote, nakon konja i kočija (“U 3.10 za Jumu”, “Poštanska kočija”...) useljavali čudotvorni produkti laboratorija iz službe Njenog Veličanstva, namenjeni Tajnom agentu 007, koji je, u iznudici, gonjen neprijateljima čitavog čovečanstva, onako usput otkrivao sve njihove mogućnosti. Onda su došli “fića” pomenutog Bumbara i džip Mikija Rubiroze (ista serija), dok su se napolju, izvan fikcije, vodili verbalni ratovi na temu performansi “zastave 101” sa servo upravljačem. Koju su, u reklamne svrhe, oterali do Kilimandžara. Taj će se tip automobila pokazati važnim za posao kojim se bavim, ali o tome kasnije.

U to doba, još balavac, mislio sam da ću svakako jednog dana “položiti za kola”, bio sam odličan iz poznavanja saobraćajnih propisa i to je bilo jedino što sam pokazao na predmetu Opštetehničko obrazovanje (nadam se da je, u međuvremenu, Ustavom zabranjeno petljanje sa ramovima i testericama). Učestvovao sam, da 'prostite, na takmičenju “Šta znaš o saobraćaju”, bez ozbiljnijih rezultata, ali, važnije, i bez blamova.

Onda se u naše dvorište uselio znameniti četvorotočkaš ruske proizvodnje, a mi, familija (ovo je, valjda, Robi K), počeli da do besvesti obilazimo neke crkvetine u okolini rodnog Leskovca, zaboravljene manastire, te nekakve zidine (Caričin grad, Justiniana Prima, VI vek, vizantijski grad koji je podigao car Justinijan, šatro iz zahvalnosti kraju u kojem se rodio (nema podataka da je bio neuračunljiv).

Slušao sam roditelje,uzorne komuniste, kako se dive nekakvim oronulim bogomoljama, ali i prirodi koju sam, trenutak iskrenosti, duboko prezirao (i bogomolje i prirodu) tada, kao i danas. Te predeli, zelenilo, hrastovi i bukve, neke cvećke na nepreglednim livadama, nepodnošljivo skoro kao kod Bodirogića (Milenko, roman-herbarijum Po šumama i gorama) - to je da zamrziš i auto i trotinet. I onoga što je pronašao točak. 

Monahinje su uglavnom žvalavile opijum za mase, a ja sam se nadao spasonosnom pljusku, gradu, nečemu što bi nas udaljilo od čiste rečice i zelenih polja, vratilo u grad, na kaldrmu i među dimnjake. Na basket, ako se ne smrači.

Policijskim automobilom na mobilizaciju

Iz korena promenio stav prema vojsci: Bojan Tončić, nišandžija i fashion ikonaEvo sad kratke priče o “zastavi 101” koja je u davna vremena postala “marica”, odnosno službeno plavo-belo vozilo Sekretarijata unutrašnjih poslova, docnije MUP Srbije, odnosno policije. Bežeći od mobilizacije u vreme kada je bilo izvesno da će svih 19 država NATO udariti na jadnu, nezaštićenu Srbiju (koja je već tada imala za sobom ratne zločine za doživotnu robiju), poučen ranijim greškama kojih se nakupilo u dezerterskom stažu od 1991, skrivao sam se u centru grada.

Tu su me i uhapsili, nemam potvrdu iz nezavisnog izvora, ali mi je konfident garant bio murjak iz komšiluka, a njegove motive samo naslućujem. Fakat, tom su me “zastavom” ili “kecom” vozili do mobilizacijskog odredišta, u komandu brigade, ili tako neke postrojbe, u kojoj su meni poznati likovi (samo mi smo bili iz grada) već čekali svoju porciju muštranja.

Izvezem svoju istoriju bolesti, počnem da vadim poluraspadnute dijagnoze, one ispadaju, a ja se dugo saginjem (kičma je to, ej), samo još umrlicu nisam imao; predstavim sebe kao mučenika koji nikako ne bi smeo da spava ispod šatora, spočitnem komandi da se drznula da udari na moj patriotizam i sve tako. Dok me ne prekinu jedan mlađi major (u normalna vremena to je bio contradictio in adjecto) istinskom poukom: “Promenite odnos prema Vojsci, ili se izlažete opasnosti da završite u zatvoru”. 'Oću, brate, iz korena ću da ga promenim, samo što ne zapevah. Valjda sam tada odlučio da se definitivno preselim tamo gde nemam ratni raspored.

Jedinica o kojoj je reč otići će sledeće godine na Kosovo, u okolinu Gnjilana. Ne znam da li su se svi vratili, od preteklih sam čuo da su imali jasnu komandu generala kojeg ovde slave (“Ko ubije Šiptara - mora da ga zakopa”). Da su se vratli tuđim kolima (opet automobili, ovoga puta novije proizvodnje i švajcarskih tablica) znali su svi, parkirali su ih ispred zatvora, dok ne srede papire. I dobiju “roming”.

Još jedan državni prevoz na putu za zatvor

Sećanje na 18 sati robije: Iz 'keca' u džip Ujedinjenih nacijaDrugi put za relativno kratko vreme dobio sam državni prevoz “zastavom 101”, kad nas je ono 'apsilo u maju 2000, moju koleginicu Natašu i mene, u Požarevcu. Našli smo se u društvu otporaša Momčila Veljkovića usred Požarevca, u kojem smo bili da izveštavamo o demonstracijama opozicije zakazanim za 9. maj 2000. Uglavnom, Momčila u'apsiše uz objašnjenje (“Da popričamo malo”), a nas uz pitanje “Jeste li vi sa njim”. Bilo nas blam da kažemo kako nismo.

Usledila je epopeja koja, kako vreme odmiče, primećujem i sam, ima sve zanimljivije obrte, ali faktografija važna za ovaj tekst je da su nas vozili “kecom” u koji su, iako nisu bile sankcije, usuli benzin iz kanistera. Vozili u nepoznato. I sad, u celovečernjoj verziji pričam detalje o kvalitetu puta, mirisu benzina, sablasno pustim selima, reklami za “Klanicu Drakče”, ali da skratimo, beše ono istinski opasan auto u stanju poluraspada. Odvezoše nas do Žabara, ali je to trajalo, trajalo, bez obzira na servo upravljač i druge performanse koje je “kec” imao kad je nabavljen, cenim negde s početka osamdesetih.

Posle 18 sati robije, opasnog zatočeništva - budem vam i o tome jednom pričao, nije sad vreme - bilo je uživanje sesti u ogromni džip Ujedinjenih nacija, u kojem su nas čekali dobro obavešteni Nikola Barović, Dušan Ignjatović i nameštenik UN oficir Rustan Salamankov.

Ne lezi vraže, na izlazu iz Požarevca od ovog Rusa ili štajevećbio, kormilo preuze Barović. To je bila luda vožnja, a put do Beograda se, uprkos tome, oteg’o, nikad stići. Dušan našeg vozača diskretno upozoravaše sloganom sa crnogorskih bilborda “Ne brže od života!”, ali, izgleda da je došlo vreme da se, nakon toliko dugog druženja sa policijom, i uplašimo.

Dobar suvozač zlata vredi

Nisam vozač, ali znam da vozim: Kolega Tončić u društvu oldtajmeraNisam vozač, i, nakon svima tako neobične izjave uvek dodam “al' znam da vozim”, što je vrlo upitno. Jer, onih nekoliko kilometara gradske vožnje, iz prve rečenice ovog napisa, za upravljačem “juga” čiji je vlasnik i danas moj drug Peđa, nisu bili dobra odluka.

Išlo me onako, baš dobro (da ne zalazim u rukavce priče, nikad kraja), na trenutak sam onako, maestralno, kako samo ja to umem, ubacio i u četvrtu, vozio relativno brzo, brže nego što je dozvoljeno u naseljenom mestu.

Imao sam samo jedan problem, da ga smotam na ulazu u ulicu blizu moje. Počeo sam prilično brzo, a onda kočio. Sve se završilo dobro, po nas i po auto, niko nije naišao iz suprotnog pravca, a ja sam tada poslednji put vozio. Pa, šta!

Bio sam suvozač hiljadama kilometara, pre koju godinu sam sa drugom Dobrosavom Nešićem u portabl džipu “suzuki” obišao pola Evrope, stigli smo do juga Francuske, uglavnom ćutke, ili uz opaske da je ono što gledamo, recimo Ženevsko jezero, obična propaganda, odnosno da sigurno ujutru izruče u vodu neku zelenu boju.

I da je tunel Mon Blan koji ima i svoju radio stanicu, kroz koji se prolazi za 50 evra po glavi, skroman u odnosu na Manojle u Grdeličkoj klisuri. Učtivo smo raspravljali sa nemačkim policajcima koji su nas upozorili da presporo vozimo (gledali smo putokaze), desetak dana smo glumili normalnost, nije to loše.

U septembru ove godine bio sam do Sarajeva i nazad suvozač Draganu (Mostart) Stojkoviću, beše i to dobro putovanje, suvozaču nimalo zamorno. A nismo zaklapali.

Ranije, međutim, znao sam i da rizikujem, sedajući na mesto suvozača; voziti se sa mojim prijateljem Kostom bivalo je na mahove poput učešća u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, iz kojeg, čemu objašnjavati srećne okolnosti, niko nije izašao povređen.

Svi smo bez parkirališta

Ima u priči o automobilima i vožnji jedan jako važan momenat: kad nemate kola i nikad niste imali dozvolu, na stanici trole ili tramvaja ne pada vam na pamet - a možda bi bilo za očekivati - rečenica “Što nisam u toplim kolima”. Živite svoju odluku, uz sporadične taksi incidente, kao da se sami sebi pravdate (“Zaslužio sam”, ili “Da se častim”).

Ima li nečeg lošeg u tome što nemam dozvolu, a ni auto? Kršeći redakcijsku zapovest (“Druga strana ne sme da se čuje”), priznajem da, možda ponekad i ima. Potpunije uživanje u muzici “za vožnju”, recimo. Pa, nije baš da ne bih znao nekom američkom ravnicom da vozim lagano, iz meraka, dok slušam The Allman Brothers Band, ili neki otegnuti noćni saksofon. Neke ovdašnje, možda Rundeka s bendom.

Svi smo bez parkirališta: Bojan Tončić sluša redakcijsku himnu

A kad se snovi prekinu, vozačima, to me nervira i kao suvozača, ostaje problem koji je obradio Arsen u jednoj sociološkoj minijaturi, Balada o parkingu:

“Zaboravljam prijatelje, ostaće nam malo, ništa/Polako nas vrijeme melje, svi smo bez parkirališta/Spleo sam se sa ološem, žurim tamo danju, noću/Kao ludim krilom nošen, jer parkiram kako hoću”.

I dosta o vožnji. Ali, kad su nas uhapsili i smestili u onog “keca”...

Oceni 5