Ardit Sadiku, albanski reditelj, gost palićkog festivala
The forgotten mountain1

Photo: Press kit

Naći mir bez istinske svrhe najveća je tragedija u životu

Ardit Sadiku*Šta vas je inspirisalo da snimite film “Zaboravljena planina”?

Šetao sam kroz komšiluk i usput sreo starijeg čoveka koji se preselio kod svoje udate ćerke jer je izgubio imanje pošto je njegov sin prodao sve i time od njega načinio beskućnika. U tom trenutku nisam planirao da snimim film o tome, ali posle određenog vremena film mi je bio pred očima i morao sam ga snimiti. Inače pronalazim inspiraciju od ljudi koje svakodnevno srećem u životu.

*Koje se značenje i simbolika kriju iza naslova “Mali i harrum”, odnosno naslova “Zaboravljena planina”?

To je vrlo dobro pitanje. Za mene planina predstavlja sinonim za nešto božansko, nešto što je u osnovi veće od nas a što smo zaboravili. “Zaboravljena planina” je bukvalni prevod albanskog naslova.

*Pored Rikardove usamljenosti kao ključne teme u filmu, u filmu postoje scene koje ukazuju na značaj odnosa između muškarca i žene i koliko je teško biti sam. Kakav je Vaš pogled na to?

Veoma je teško biti sam, a još teža je osećati se usamljenim jer je usamljenost bolest koja uništava ljudske živote. U slučaju Lorenca, on uvek misli da će vreme izlečiti rane i učiniti sve lakšim i boljim, a to u stvari nije baš tako. Sve postaje gore kada ne komuniciramo jedni s drugima. Nekada je bolje doneti lošu odluku, nego ne doneti nijednu jer ako dugo stojite na raskršću, to raskršće se pretvara u prokletstvo. 

*U filmu predstavljate i činjenicu kako porodični odnosi mogu postati komplikovani posebno zbog generacijskog jaza. Mislite li da je to večiti globalni fenomen, i šta vidite kao glavni razlog za to?

Razlika je u tome što je ovaj starac odgajan u komunističkoj Albaniji, kada su domaćinstva bila jača nego što  je to slučaj danas kada se ljudski odnosi prekidaju nakon samo jedne krize s kojom se susretnu – u prošlosti su parovi bili naviknuti da se bore i da savladavaju probleme zajedno. Mislim da je to globalno pitanje koje se ne može rešiti kao takvo – to je ono što smo mi. Nekada mi ne znamo šta želimo od života pa brzo donosimo odluke kao što su stupanje u brak ili posao i karijera i sl, ali te odluke nam ne garantuju da ćemo biti zadovoljni njima u budućnosti. Nove generacije imaju društvene mreže, Internet i beskrajnu poplavu informacija koje nisu bile svojstvene ranijim generacijama, što ne znači da su pređašnje generacije bile manje inteligentne,  nego nisu imali pristup tolikom obilju informacija koje komplikuju život u globalnom društvu. Mislim da prekomerni broj informacija može biti loš jer može da utiče na donošenje loših odluka pošto baratamo informacijama koje nam nisu potrebne, a kada rđavo upravljamo njima, onda to donosi gubitak. Sve je u dobrom upravljanju odnosima kako ih ne bismo izgubili. Ako pogrešno upravljate telefonom, pokvarićete ga. Ako ne radite dobro posao, dobićete otkaz.

*Da li usamljenost pomaže čoveku da pronađe mir?

Ne verujem da ljudi mogu naći pravi mir bez prethodnog identifikovanja njihovih ličnih misija u životu. Osoba treba da ostvari svoje snove i ciljeve. Naći mir (tj. osećaj stabilnosti) bez istinske svrhe je najveća tragedija u životu. To nije ista stvar kao smrt, ali utiče na to da ljudi umru pre smrti.

*Šta biste voleli da postignete ovim filmom?

Voleo bih da moj film dugo živi i da dostigne širi auditorijum jer je film univerzalni jezik koji može da komunicira sa ljudima iz svih delova sveta. Nadam se da će film pružiti publici nešto novo jer je to svrha filma – da pokaže drugačiju perspektivu.

*Kakve su bile reakcije publike na film?

Otkrio sam da se publika veoma rano uključi u film, a ono što ih je najviše impresioniralo je opčinjavajući alpski krajolik u kojem se priča odvija.

*Koji su Vaši budući projekti?

Prošlog meseca sam završio produkciju mog trećeg igranog filma koji se bavi mentalnim bolestima i ulozi medija u savremenom društvu, a film je trenutno u post-produkciji.

Oceni 5