Nacija u vlasništvu književnih sadista

PESNIKOV PATNIČKI NAROD – Književno-teorijski termin koji je iscedio iz svoje napaćene duše Dragan Hamović, kao član žirija nagrade "Izviiskra Njegoševa" koja je dodeljena Milovanu Danojliću. Budući da je Hamović renesansna ličnost - pesnik, književni kritičar, urednik programa Sajma knjiga, viši naučni saradnik na Institutu za književnost i umetnost, član Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, arbitar u stvarima književnim i savetnik ministra kulture za odbranu i zaštitu ćirilice – njegove jezičke kreacije treba uzimati s maksimalnom ozbiljnošću, uprkos njihovoj prividnoj besmislenosti. Evo kako je Hamović došao do svog novopečenog termina: "A šta je nauk trave? Trava se drži bezuslovnog nagona za rastom i obnovom. Ako ćemo po Danojliću, čoveku je trava uzorna mera, 'strpljiva i izdržljiva' kao što je i pesnikov patnički narod, 'naše majke i sestre i braća'. Kroz mikroopis pokreta što naše tromo oko može videti samo na početku i kraju, daje se živa slika borbe neprestane, za život koji, u svoj čas, brizne ispod ledne pustoši"[1].

Zaista zadivljujući proboj pesničke i kritičarske intuicije! Ko bi se još setio da u travi vidi narod i narod u travi, da ih izjednači po liniji izdržljivosti na strašnom mestu, ko još može da dopre do tako genijalnih metafora u kojima se žilavost i džigljavost trave koja vazda nanovo raste krajnje originalno povezuje s borbom za opstanak namučenog srpskog naroda koji herojski pretrajava kroz istoriju, svim pošastima, međunarodnim zaverama i belosvetskim neprijateljima uprkos? To mogu samo hamovići, danojlići i ostali narodnjakovići. Nisu oni kao tamo neki nadrealistički odrodi i levičarski izrodi koji travu doživljavaju sasvim metafizički i kosmički, na primer Milan Dedinac koji u pesmi "Trava u snu i na javi" piše:

"Tri dana, tri teške noći prođe bez sunčeva zraka,
pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava.
Ispod tog ogromnog cveta koji se širi iz mraka
ja videh da celim svetom svud vlada svemoćno trava"[2].

Odmah se vidi da su to neke lične pesničke sanjarije i maštarije, takorekuć privatne vizije i opsesije, nema tu brige za izmučeni narod, ni traga od vajkanja nad udesom koji nas je udesio, nigde ni zrna odgovornosti za nacion. Kad ni naše gore listovi (da ne kažemo travke) ne haju za tragičnu sudbinu ojađenog srpskog pučanstva, šta se može očekivati od zlih Amerikanaca poput Volta Vitmena koji peva o travi kao o dokazu besmrtnosti:

"najmanja travka dokazuje da u zbilji nema smrti;
a kada bi je i bilo, ona vodi naprijed život, a ne stoji
na kraju da ga zaustavi,
te prestaje u času kad se život javi.
Sve ide dalje i vani, ništa se ne gubi,
a umrijeti je nešto drugo nego je čovjek mislio, i to
sretnije"[3].

I to piše u "Pesmi o sebi", čiji naslov dovoljno govori šta pesnika zaista interesuje, te da mu za narod puca kaubojski prsluk. Tom Vitmenu nikad dosta vlati trave, kao da je kakav preživar, a tek besmrtnosti, vaskrsavanja i preobražavanja – nikako da ih se zasiti:

"Zavještam sebe smeću da bih porastao iz trave koju ljubim,
ako me opet trebate pogledajte pod potplate svojih čizama"[4].

Za razliku od denacionalizovanog Dedinca i amerikanizovanog Vitmena, Danojlićev žirant nalazi da je kudikamo poetskije videti u travi celokupan srpski narod, a ne tamo neke individualne opčinjenosti i zaloge večnog trajanja pojedinca. Koliko je nadmoćna Danojlićeva pesnička vizija: tamo gde drugi vide čoveka, on razabire čitavu nacionalnu zajednicu!

Hamovićev novoskovani termin proširuje odnos između pesnika i nacije. Pesnik nije samo poslušnik, medijum i megafon naroda, već i njegov posednik, što se očituje prisvojnim pridevom "pesnikov". Dakle, pesnik je i vlasnik naroda, iako nije baš najjasnije kako je sebi pritežao tako neobičnu imovinu. Književni kritičar ne spominje kupoprodajni ugovor kojim je srpski živalj u vidu naroda prešao u pesnikovo vlasništvo, niti se bavi detaljima ove nesvakidašnje poetsko-finansijske transakcije. Njemu to nije ni previše bitno, važne su samo konsekvence koje proističu iz ovakvog posedničkog odnosa. Ako je narod postao pesnikov domazluk, onda poeta s njim može da radi šta god mu je volja. Otuda silno tekstualno zlostavljanje naroda u stihovima i ostalim pisanijama nacionalnih bardova.

Neprestano pozivanje na narod (koji niko ništa nije pitao), skrivanje iza tog fluidnog kolektiva, proglašavanje naroda žrtvom (što je pozicija koju niko normalan za sebe ne želi, čak i kad trpi nepravdu), podsticanje naciona da se ne pokaje za svoja zlodela (a drugog puta ka ozdravljenju nema), lelekanje nad ugroženošću nacionalnog opstanka (iako za to nema pokrića u realnosti), svođenje čitave raznolike mnogoljudne zajednice na svoju patuljastu meru – samo su neki od standardnih retoričko-robovlasničko-sadističkih postupaka kojima patriotski pesnici tretiraju svoj sumnjivo stečeni kapital. Kao i svaki rastrošni čorbadžija i kontroverzni pesnički tajkun koji do svog imetka nije došao poštenim radom već raznim zakulisnim rabotama, pesnici narodovlasnici se prema svom gazdaluku ponašaju bahato i neodgovorno, ne vodeći ni najosnovniju brigu o njemu. Pristalice legalizma, popularnog književnog pravca među priznatim i nepriznatim zakonodavcima sveta, obično se pozivaju na Zakon o pesničkoj slobodi koji pesnicima dozvoljava da svoju imovinu muštraju i kinje kako im se ćefne. Pogotovo ako se sam imetak ne buni niti pruža ozbiljniji otpor.

Ozbiljno govoreći, ima nečeg u Hamovićevom terminu, nije on daleko od istine. Značajan deo stanovništva, takozvanog naroda, zaista je stavio sebe na milost i nemilost raznoraznim spisateljsko-akademskim nacionalnim budilnicima prihvatanjem njihovih sumanutih ideja. U izvesnom smislu narod zaista jeste vlasništvo intelektualnih elita jer se nalazi u vlasti njihovih primitivno-narodnjačkih predstava o svetu koje se uglavnom svode na plemensku logiku, paranoju i rat do istrebljenja. Ukoliko je narodu stalo do tog famoznog opstanka, ukoliko ne želi da skonča kao sasušena izgažena trava, morao bi pod hitno da promeni vlasnika, jer ga ovaj dosadašnji vodi ravno u provaliju bez dna. A najbolje bi mu bilo da pisce i kritičare s robovlasničkim pretenzijama gurne duboko u zaborav i da pređe na samoupravljanje.

*Tekst prenosimo iz časopisa Riječ i smisao

[1] Dragan Hamović: Povodom Nagrade „Izviiskra Njegoševa“ Milovanu Danojliću, http://izviiskranjegoseva.com/obrazlozenje_clanova_2014.php?godina=2014, pristupljeno: 29.4.2018.