Nacionalistički, boljševički i fašistički ološ odlučuje o našim životima

Neiskupljivo zlo je prisutno medu nama. Je li ono dovoljno jako da nas sve odvuče na nepovratni put, (ili nas je već ka tom putu povuklo), to moramo iskušati svi mi u kojima je još ostalo razuma i istinske, nekoristoljubive brige za sudbinu naroda, sudbinu svih naroda ovih prostora i, pre svega, svakog pojedinca - jer, oslobođeni pojedinac je zalog slobode naro­da. Što više slobodnih pojedinaca to slobodniji i narod. Kao slobodni pojedinci, koliko nas ima, dužni smo da podignemo svoj glas protiv svih izvršilaca i kolaboracionista divlje zveri što se k Vavilonu valja, da ustanemo u odbranu ciljeva razuma, u odbranu trezvenosti protiv užasnog društvenog pijanstva i nadiruće predruštvene volje za smrću gde se više ne biraju ni reči ni dela. Osećaj izabranosti koji se uzdiže u narodnjačkim pojačkim akadem­skim krugovima i ciliče na onoj jednoj žici folklornih pesnika ugušio je sve razloge razuma, a uskoro će nas ostaviti i mimo svih onih razloga s kojih je naš Tesla svetu podario rasvetnu sferu. Narodnjaci, antitesle koji su se sada dočepali polupridavljenog naroda već su nas napola isključili iz elektron­skog kola. Najpre su u svojim delima venčavali mlade devojke za grobove i poturali narodu izbor smrti kao njegovu odluku, a danas evo to svoje "pesničko zaveštanje" pretvaraju, ovi žargonski realisti smrti, u svoje poli­tičko delo.

Ovdašnje društvo, kultura, privređivanje i goli život pali su u šake ološu (izraz posuđujem od Tomasa Mana) koji je izmilio iz senke dugogodišnje "revolucije koja teče", zaštićene oružanom pretnjom vojne i državne, udbaške, tajne. Iza te senke uzgajao se zmijski otrov a da građan­stvu, samom društvu, nikad nije bilo dozvoljeno pripremanje antiseruma da se kad vreme dođe branimo od otrova. Nacionalistički, boljševički i fašistički ološ odlučuje o našim životima. Sve društvene norme su obezvređene. Moral je davno prešao tačku zamrzavanja na kojoj je decenijama bio i sada je duboko ispod nule. Privredno, pravno i kulturno mi smo već u hajdučko-uskočkom tipu društva koje ne želi i ne može da se uzvine do ikakve društvene slobode. Desetine hiljada mladih i najškolovanijih, onih koji je trebalo da budu seme i oslonac novog slobodnog demokratskog društva, proterani su iz zemlje. Ostali su izloženi mobilizacijskim progoni­ma. O toj izbegloj i porobljenoj, u smrt teranoj budućnosti zemlje pojački starci sa rasnih svojih pozicija i "opozicija" ćute ili ih (izbegle i porobljene), kada ih se udostoje setiti, nazivaju "defetistima", i "mrtvim morem". Debilitet zavladao je mentalnom sferom društva. Stanje je dramatično da ne može biti dramatičnije. Priprema se nacionalna katastrofa prvog reda (ili je već pripremljena). Vlast vrši duhovno i fizičko pustošenje naše budućno­sti.

Da li mi sve to možemo i smemo mirno podnositi? Da li se smemo prepustiti samoubilačkom instinktu preživele vlasti, bivših ljudi i njihovih bivših borbi? Na sceni je konzervatizam okorele vojačko-balkanske duše čiji "istorijski" ciljevi uvek odnesu milione mrtvih glava. Državu su ponovo pod svoje uzele komitske bande koje obespravljuju ne samo građanski, već i život kao takav. Gubitak jednog despotskog autoriteta raspršio se na kratko u jalovo i komedijaško debatovanje grupa bivših podanika gde su sve budžaklijske ideje nahrupile na scenu kao mesijansko lakrdijašenje, kao provodadžisanje raznih licitarskih "iskupljivanja" nacionalne duše, kao jef­tino mađioničarsko obmanjivanje ošamućenog narodnog instinkta opstan­ka. Vašarsko šarenilo "intelektualizovanja", koje je trebalo da predstavlja demokratiju, brzo se, evo, homogenizovalo u rasistički rat neviđene brutal­nosti. A sada nam preti nova diktatura s nacijom ujedinjenog šovinističkog proletarijata.

Upozorimo sada sve one uspavane duhove da je danas više no ikad jasno da se ovde radi o nameri varvarizovanja društva. Sva novost koju je doneo sadašnji režim je jedan spoj revolucionarnog i reakcionarnog čije je nasilno provođenje vratilo srednjovekovnog "teokratskog" čoveka na scenu nejakog našeg društva. Sila i autoritet neke prazajednice su jedini postulati "društvenosti" koje danas imamo. Slobodom se okitila i šepuri se ona tegobna i ropska misao koja kao svoje pretpostavke ima samo silu i autoritet zajednice. Istina i sva ona dugoročna razložnost koja treba da preispita njene pretpostavke a što je samo ustanovljavanje civilizovanog stanja narodnog života u demokratiji - odbačeni su zarad predrasude zajednice koja neće da živi civilizovano, već sudbinski kao strepnja za sebe i opasnost za druge. Upali smo u varvarstvo, društvo je postalo kriminogeno, vlada kriminalni element i zadobija status nacionalnog herojstva. Go­vori se o nacionalnom otpadu i traže se rasna pročišćavanja i streljanja protivnika u cilju ideološke higijene. Napada se i otklanja svaki humanizam kao preterana "razneženost" i "dekadencija", ubistvo postaje vrlina. Do­maće regimente mračnjaka i hohštaplera popunjavaju se u novije vreme strancima koji putem naše štampe zagovaraju staljinizam, staroruski paleolitski šovinizam, masovnu direktnu akciju, teutonske fašizme, peronističke populizme, pinočeovski militarizam, izolacionizam, nacional-socijalizam kafana i radničkih hala. U bivšoj SFRJ koja nas je 40 godina tukla u glavu parolom "ništa nas ne srne iznenaditi", danas nas odista više ništa ne iznenađuje. Oguglali smo - što je i bio cilj svake naše vlasti. Svi ekstremizmi i sve propale političke ideje sveta danas ovde sređuju svoje račune.

Narod je dobrovoljno pao u ropstvo. On je danas zatvorenik onih koji se nikad nisu uspeli otvoriti prema svetu (izuzev prema onom najmračnijem, najekstremnijem u njemu), koji su svet jednom, u pradoživljaju, pojmili kao neprijateljski i to stanovište više nisu menjali. Današnji vojni i civilni vlastodršci i uzurpatori samo su refleks jedne nakaradne svesti dugo okoštavane i konačno okoštane.

Ta svest ubeđuje narod da je pleme jedino dozvoljeno mesto za kukavni život na ovome svetu i koristi sva sredstva da narod prisili da to postane i njegovo ubeđenje. Vladaju arhaizmi i neko narodno praštanje kao sama ideologija nacije.

Poziv za savremeno vreme i istorijski zadatak tog vremena, što je preduslov civilizacijskog opstanka svakog naroda, ovde je pod narod­njačkom agresivnom represijom u poslednjih nekoliko godina potpuno zamro. Razum se pod navalom najekstremnijih levičara i desničara povu­kao. Ali, razum ne može biti mrtav, jer bi bez razuma mrtav bio narod. Verujemo da on tinja u mnogim glavama. To ipak nije dovoljno. Ugro­ženost života celog društva došla je do granice kada je neophodno, NUŽ­NO da se probudi javni građanski moral, da svi razumni bez okolišenja istupe, svako s onog mesta na kom se zatekao, da se zaspali i zastrašeni moralni imperativi odlučno probude u svakome onome ko sebe smatra moralnim bičem, koje mora da digne svoj glas protiv izolacije i rata, za mir i saradnju sa svetom. Znam da bi ovakav apel trebalo da upute svi nezavisni intelektualci svih zaraćenih i još nezaraćenih strana svojoj okupiranoj javnosti, ali ga ja upućujem u svoje ime.

Zar već počinjena zverstva i na jednoj i na drugoj strani nisu dovoljna da probude ljudski instinkt otpora prema ovome opštem padu u životinjstvo? Zar je najviša ljudska odgovornost da se bude čovekom, a ne životinjom, ovde iščezla? Zar ovdašnje "nacionalne časti", danas identifikovane s monstruoznim zločinima protiv pojedinca, naroda i čovečanstva, nisu iskompromitovane do mere kada se već mora začuti jedno ljudsko moralno NE zverstvima kojih smo svakodnevni svedoci. Kako to da zver­stva jednih stalno kod drugih pobuđuju volju za zverstvima (i obratno) kao da se jedva čeka da neko sa zverstvima počne da bi nas sve uključio u igru. Znači da su nacionalna bića dobrim svojim delom već zapala u zverinje stanje, koje im se čini prirodnim. Ali, to ne može biti ljudska priroda. I ne znači li to da su ovdašnji nacionalizmi uz koje su homogenizovane ćele nacije, posve neljudske prirode?!

Na ovu neprirodnu situaciju da zveri - najokorelije ubice i slepi ideološki fanatici - brane nacionalnu čast, dok se zagovornike mira i dijaloga proglašava izdajnicima, pristaje svako onaj ko ćuti, ko se javno ne distancira od zločinaca. Nema više nikakvog opravdanja za tu ćutnju mno­gih, jer ovde je sada najdrastičnije ugrožen svaki ljudski moral - nemoralom koji se provodi "u ime nacije i naroda". Mi pozivamo na ljudsku, a ne nacionalnu svest i savest, jer naše nacije došle su sada u spor sa ljudskim normama. Najmračniji psihizmi balkanskog pravremena prodrli su danas u racionalni život društva i sasvim ga zatrli. Zato se ne pozivajmo više na savest naroda, već pozovimo savest pojedinaca da progovori u ime odbrane pogažene građanske slobode i ugroženog ljudskog života.

I dobro pripazite da među novim "mirotvorcima" ne budu oni koji su rat vodili. Jer, evo već su požurili s komitetskim i arhijerejskim saborima - da nas pozovu na "moralnu obnovu" - oni koji su se koliko do juče koristili uslugama zločinaca, držali im leđa ili otvoreno sa njima saučestvovali.

15.02.1992.

*Tekst prenosimo iz knjige "Tri čiste obične pameti", 1996.