Listajući staru štampu: Intervju sa Mirkom Kovačem iz 1972. godine
Mirko Kovač

Nacionalizam je slobodni seksualni izbor: Mirko Kovač

Photo: Lična arhiva

Nacionalizmu se priklanjaju impotentni pisci

1. Gospodine Kovač, vi ste književnik. Pisci vole kazati da su imali čudnovat život, vole pričati o tome. Ima li šta svetlo u Vašoj biografiji? Ima li, odgovorite mi, u Vašem životopisu onog mraka i rasula o kome govore Vaša dela i u kojem žive Vaši junaci?

Književnici obično zloupotrebljavaju svoju biografiju. Prvo: zato što u knjigama vole govoriti o svemu drugom sem o sebi i drugo: što svoju biografiju ili ulepšavaju ili koriste za neka društvena priznanja. Budući da ja sebe ne smatram književnikom i da ne želim nikakav položaj u toj hijerarhiji u koju se književnici često uguravaju, meni moja biografija ostaje kao dobar povod da ispisujem svoje „literarne paranoje". Jer literatura je za mene jedna velika zajebancija. Užasavam se književnika koji bilo šta žele pokazati svojim knjigama, koji, kasnije, brbljaju o tome šta su hteli reći. Moja biografija je jedna neprekidna mora i u njoj zaista nema nijednog svetlog trenutka. Ja se s vama ne slažem da u mojoj literaturi ima mraka ili rasula. Sve zavisi od toga jeste li razgraničili pojmove mraka i svetla, rasula i reda. Meni je sve jednako i to je moj jedini odnos prema književnosti i prema svetu. Ja ne pripadam nijednoj stranci, mene ne iznenađuje baš ništa, ja se ničemu ne divim, ja ne znam za reč Čudo. Meni je sve nenormalno i u isti mah normalno. Strašni su književnici koji se bore protiv nekih mračnih sila. Strašni su književnici koji humanost postavljaju kao neki viši cilj. Sve je to smišljen posao, jedna diletantska režija. To je ona savršena laž na koju se mi navikavamo.

2. No! No, gospodine! A da li Vam se čini da je pisac (na primer —- Vi) duhovno razvratan čovek? Nije li piščeva droga jedna vrsta španskih muva? Znate, onih pravih španskih muva o kojima govori Markiz de Sad...

Pravi književnik ne može biti pouzdan čovek. Taj duhovni razvrat o kome vi govorite je piščeva najlepša osobina koja ga krasi. Ta španska muva o kojoj govori Markiz de Sad jeste to prokleto zrno talenta, muva po kojoj je pisca moguće prepoznati. Ako pisac nije đubre, onda je sva njegova književnost smišljena samo zato da napravi uspeh. Pisac mora shvatiti da je on nesretno biće, ali se protiv toga ne sme opirati. Prokletstvo, o kome književnici rado govore, je najlepši dar kojim ga je Priroda darovala. Svaki prokleti pisac neka zahvali bogu što je proklet.

Nije slobodan onaj čovek koji bi se sutra zatrčao u bilo kakva kolektivna sranja; slobodan je samo usamljen čovek, čovek koji sve mrzi

3. Vi, dakle, niste kamikaza koji neprestano trubi da ga društvo u nečemu sputava, da je u sukobu s njim. Vi, dakle, ne onanirate ovako kako to čine neki uvaženi i ugroženi književnici skloni krokodilskim suzama o jugoslovenskoj literaturi itd?

Nema društva koje može pisca sputati, jer sloboda je tvoj vlastiti izbor. Pisci su takođe izmislili tu temu sukoba: književnik — društvo. Često čujem: pisac mora biti u opoziciji! To je stupica u koju se glupi književnici hvataju. Pisac može biti u sukobu samo sa svojim spolom!  

4. U jednoj od Vaših potonjih novela, „Životopisu Malvine Trifković", ne odstupate od onih načela koja su gesla i Vašeg shvatanja života i proze. Tu je problem braka, problem onog što budale krste razvratom. Šta je, zapravo, brak? 

Brak je kriza seksualnog odnosa, to je neprirodna veza između muškarca i žene. Ja sam u svojoj knjizi Životopis Malvine Trifković, pokazao kako se brak zasniva na mržnji. Međutim, za književnike je moguć brak samo s kurvama!

5. Ima li nečeg seksualnog u braku književnika s nacionalizmom? Kakva je to pervezija, gospodine? 

Nacionalizam je slobodni seksualni izbor. Čudno da su mu se priklonili impotentni književnici! Nacionalizam je oblik kolektivnih pokreta — ni bolji ni gori. Ali, vidite, u taj brak s nacionalizmom, kako vi kažete, stupili su samo književnici koji su svoju misiju ozbiljno shvatili. Što ja nisam nacionalista? Iz prostog razloga što ja ne pokazujem nikakvu volju da uredim ili menjam svet. Ja samome sebi zadajem toliko nevolje da po tome već postajem važan. Inače, ta veza književnika s nacionalizmom dokaz je samo kolika su književnici govna.

6. Vaše shvatanje je blisko govorima Ljubiše Jocića. Kada smo kod njega, koji je inače poznat kao slobodan čovek, koliko ste Vi slobodni? Gde su granice slobode? Ima li ih?

Ljubiša Jocić je moj istinski uzor. Književnik treba da izgleda upravo tako. On ima izuzetan šarm, krasnu seksualnu maštu, međutim ima i on nedostataka: uzbuđuje se, ponekad je patetičan, ima svest o tome da je književnik i vrlo poštuje nobl. Međutim, vi grešite da je Ljubiša Jocić slobodan čovek. On je samo privid slobode. Nije slobodan onaj čovek koji bi se sutra zatrčao u bilo kakva kolektivna sranja. Slobodan je samo usamljen čovek, čovek koji sve mrzi. Ne postoji sloboda s granicama, Sloboda postoji, samo kao vlastito opredeljenje. Sloboda je stvar pojedinca a ne društva. Šarden kaže: „Apsolutna je dužnost pojedinca da radi na svome poosobljavanju."

7. Pisali ste o mržnji. Jedna prostitutka, u anketi časopisa „Delo", na pitanje šta je mržnja, odgovara da je mržnja jedino što ona ume. Šta Vi mislite o mržnji?

Za razliku od književnika, prostitutke govore ono što misle. Mržnja je jedina prava kreacija. Čovek je i stvoren da mrzi. Mrzeti Stvoritelja, mrzeti Oca je sasvim prirodno. Moja mržnja se sastoji u nepodnošenju. Mrzim čitav taj kretenski svet kroz koji hodam kao mesečar. Jedina je moja prednost u tome da moja mržnja ne smeta nikome i da neće nikad imati tragičnih posledica. Voleti druge je hrišćanska glupost koja je dovela do verskih ratova i strašne mržnje. Mržnja se mora negovati kao lepa osobina svojstvena dobrim ljudima!

8. A gde su, onda, granice između stvaranja i uništavanja, ukoliko ih ima, naravno?

Sudbina stvaranja i uništavanja se prožima. Ono proističe jedno iz drugog. To su dosta granični pojmovi kao rođenje i smrt. Moja lična sklonost je ka uništavanju, ali nemam ništa protiv onih kojima je blisko stvaranje.

9. Ima li ljubavi? Je li ljubav samo jedan od pojavnih oblika mržnje? Ima li išta što Vi volite?

Naravno da ima, i to iste one stvari koje mrzim. Ja ne podnosim ljude koji su isključivi, koji od početka do kraja života mrze spanać ili muziku Čajkovskog ili neko godišnje doba itd. Ja volim na primer mnoge knjige, ali ta moja ljubav nije trajna. Tako se desilo s Foknerom. Voleo sam njegove knjige, a sada ih ne podnosim! Ljubav postoji i to je velika stvar! Mržnja postoji i to je velika stvar!

10. Čije knjige sada volite? Šta ste dobro čitali poslednjih dana?

Ja čitam samo u dokolici, onda kada zaista nemam šta da radim. Mada, svoje slobodno vreme, najradije provodim u kafančinama. Taj čitav svoj intelektualan život shvatio sam kao teško zafrkavanje. Moje jedino istinsko uživanje je kad u kafani ili bilo gde zajebem nekoga, kad je moja dosetka brža. Humor je uslov za normalnost. No, kada nešto čitam, to je moja strašna kriza. Ja te nastupe smatram svojom bolešću. Čitanje je oblik mazohizma, tako da ponekad može i da godi. Taj moj mazohizam očitovao se dok sam čitao knjigu Crnjanskoga „Roman o Londonu". Razočaralo me je to kad se jedan tako veliki pisac čudi, kada ne shvata da je sve isto, sve jednako! On je začuđen činjenicom da u Londonu ima pedera.

 Književnici su mi mrski upravo zato što bi hteli da postoje, da imaju vlast. Mrsko mi je što se petljaju u sve. Ima književnika koji su se opirali svim onim glupostima koje su im nametali drugi

11. A „Nišči" Vidosava Stevanovića?

Vidosav je moj prijatelj. Glupo je da čitam njegovu knjigu kad mi je sam rekao da je dobra. Ja mu verujem, on mi deluje kao iskren mladić. U poslednje vreme viđam ga svako veče mrtvog pjanog. Sjajan momak i sjajan pisac!

12. A poezija i filozofija? Povucite paralelu između B. Petrovića i M. Glavurtića?

Brana Petrović je za razliku od Mira Glavurtića i pesnik i filozof. Glavurtić je samo filozof. S Branom Petrovićem sam proveo gotovo mesec dana u bolnici. Mada sam bio na samrti, to mi je najlepši period u Beogradu. Otkrio sam jednu njegovu fenomenalnu osobinu: njemu bi bilo žao da sam odapeo! Tu sam shvatio da on u sebi sjedinjuje pesnika i filozofa. On poseduje gađenje i divljenje. Gadio se proleća koje smo pratili kroz bolnički prozor. Glavurtić je, međutim, samo siromašni filozof.

13. Kakav Vas glas bije? Šta danas govoriti o književnicima? Šta se govori? Da li, onda, postoje književnici ili je to fama?

Dali lepo kaže: neka se o meni govori pa makar i dobro. Čoveka bije onaj glas koji on traži. Književnici su ljudi bez stanovite mere. Danas je u Francuskoj svaki policajac pametniji od Sartra. Književnici su mi mrski upravo zato što bi hteli da postoje, da imaju vlast. Mrsko mi je što se petljaju u sve. Ima književnika koji su se opirali svim onim glupostima koje su im nametali drugi. Ja volim pisce-mučenike, pisce-idiote, pisce-bolesnike. Volim recimo Žana Ženea, Arabla, Markiz de Sada, volim pisce kao što je Miler ili Dostojevski. Oni su bili istinski nadmoćni — nadmoćni samim tim što to nisu želeli da budu. Volim pisce koji preziru angažovane pisce. Dakle, famu o književnicima treba razbiti. Jednom za svagda objaviti da to nisu pametne glave, nikakve vođe. Književnici su kreteni koji se igraju svog postojanja. Treba biti. protiv književnika-glavešina, književnika-diplomata, književnika-mudraca. Treba poštovati književnike glupake, književnike-pedere, književnike bez društvenog ugleda i položaja. Onda će tek sve biti u redu. Protiv književnih delelegacija, protiv književnih kongresa, protiv književnika s ordenjem. Za književne osamljenike, za književnike ponosne na svoje prokletstvo.

14. Tres bien! Kažite nešto konkretno!

Muda, dragi moj. Muda!

15. Pomenuli ste Arabala. U svom slavnom „Razgovoru sa samim sobom" ovaj genije destrukcije veli da mu "megalomanija pomaže da izdrži užas koji njegovo telo udiše". Da li se Vi, na primer kad pišete, osećate megalomanski, ili naprotiv?

Arabal kaže: „Pišući mogu plakati, smejati se, onanisati i prolaziti kroz određene avanture koje mi ne bi bile dostupne u životu." Pišući ja postižem to da razbijene slike detinjstva povežem u jednu celinu. Dok pišem stalno se osećam krivim što to činim. Ta krivnja me goni u sve veći greh. Pisanje, zatim, shvatam kao ruganje. To je vrsta svetogrđa.

16. O Vašim knjigama nismo govorili. Mislim - s pravom! Recite mi, ipak šta Vi kao romansijer tražite na filmu. Na kakvim to projektima radite?

Ja na filmu ne radim kao romansijer. Volim film zbog erotike i pornografije. U filmu je moguće smišljati lepe seksualne scene. U stvari na filmu je moguće sve, čak i ono što je moguće u životu. Film je za mene avantura, pa bilo da smišljam scenarij, da ga sam radim ili da ga gledam. Međutim, ima filmova koje ne volim: to su filmovi strave i užasa, vesterni, crtani filmovi i italijanjski filmovi. Jeste li hteli takav odgovor? 

17. Naravno da nisam! No, recite mi, gospodine, nešto o romanu na kome radite, o „Likvidaciji". O tome sam poprilično slušao od Vas ranije.

To je tačno da ste slušali od mene, međutim sada sam promenio naslov u definitivni, a to je, kako se sećam, bio samo radni. Roman će se zvati "Vrata od utrobe". Posvećen je majci. Moto mu je iz knjige o Jovu: „Što mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih očiju." To je ideja knjige. Pokušaću „izazvati" u sebi sav onaj smrad koji sam udahnuo kao dete, onih posleratnih godina. U knjigu ću metnuti sve čega se setim. I mnogo ću raditi na stilu. Stil me sve više okupira kao perverzija.

18. Radite li, međutim, nešto ozbiljno?

Ne.

19. Gospodine Kovač, vi dakle, niste književnik. No, recite mi, prijatelju, ima li išta smisla?

Dragi moj prijatelju, gospodine Crnogorski, verujte mi da nema. To pitanje niste Vi prvi postavili, niti sam ja prvi na njega dao odgovor. Mi ništa nismo otkrili, niti smo išta saznali. Od izlaska iz utrobe nalazimo se u neprekidnom padu. Kako god obrneš, najebali smo. Nema spasa ni u filozofiji, ni u literaturi, ni u ludilu, ni u seksu. Najodvratnije mi je kad neko kaže: spas je u malim stvarima! No, čemu spas. Svršimo ovaj razgovor rečenicom iz moje knjige „Rane Luke Meštrovića": RADUJMO SE GROBLJU!

Oceni 5