Nacisti su na zarobljenicima oštrili mržnju narodnih masa

Oficirski kor

Među aktivnim školskim oficirima ima ih iz prošlih ratova, a ima ih i vaspitanih u doba Jugoslavije. Ovo je vaspitanje u Vojnoj akademiji bilo pretorijansko i u suštini bez duhovnog interesovanja za stvari. Intrige su bile pravilo uspeha, podmetanja poznata i interesantna tema, garnizon ske dostave nešto što se prima kao utvrđeno. Ko s kim živi – govorili su da se o tome vode kartoteke u generalštabu. Pod oficirske ideje o tehnici koja se tobože primerom naše vojske gubi pred disciplinom vrste Pere Živkovića – koji na smotri uoči zrno prašine na konjskom trbuhu! A ipak kada je tehnika kazala svoju reč, neizreciv strah od nje, strah gotovo kao paraliza! Istorijska njihova megalomanija besprimerna je. A ipak kad smo mi tako brzo propali, tu su megalomaniju preneli na Nemački rajh! Smisao za srazmere, potreban čak i za geografske karte koje su morali znati, nedostajao je kao nešto što se u školi ne uči. Sve se uzimalo bukvalno.

Treba pogledati njihove udžbenike nacionalne istorije, naročito vojne: antologija i nekritična kompilacija sve ga pohvalnoga što je igde iko rekao o našoj vojsci. Nema kri tike izvora, ni razbora dokumenata. Izgledalo bi da smo mi rešili svetski rat, dali najslavnije i najosnovnije pobede sveta i primer svima istoriografima vasione.

Po garnizonima vladao je besprekidan i tako jalov rad na isključivoj obuci, koja našim oficirima nije davala ni minut odmora za stvaralačku misao. To se svetilo. U krv je ulazio sistem secanja i zavitlavanja koji doseže epopeju. Taj rad kad postane sâm sebi cilj, stvarao je bezidejnost i činio ih žrtvama dogmatizma i pretorijanstva. Spoljni blesak kao kult, unutra pak šuplji strah od intelekta.

Ima osobina sjajnih, izrađenih, stečenih, nasleđenih, posisanih s majčinim mlekom: tradicija, naročito kod nižih oficira nedohvaćenih protekcijom i štreberstvom, stav gotovo lakomislene bravure – ali sve to ne vodi ničemu kad se ne dozvoljava tim osobinama da se stvaralački ispolje. Ima bistrine one naše brđanske vrste, koja daje brzu orijentaciju na terenu fizičkom i intelektualnom, kad se zađe s puta, ima plamenog patriotizma, vere u svoju naciju, tvrde, okošte vitalnosti i sirovog patriotizma, ima političkog smisla koji je kadar razviti se i razgranati. Sve ove osobine u toku ropstva odvešće ljude ili u krajnju reakciju i stav prkosa, ili u stav ispravan, saobrazan vremenu, saobrazan interesima nacije, pa i ličnom snalaženju radi budućnosti.

Zarobljenici pak koji su docnije došli u nemačke žice („dražinovci“, „dangubaši“, „švaleri“, „vojvode“, „ljotićevci“) teško su se menjali. Na njihovom čelu – mnogima od njih – bio je krvav Kainov žig prosute bratske krvi

Kod jednih imaćemo primitivna i jednostrana ali sigurna rešenja do kojih se najlakše dolazi – to nisu Hamleti, kod drugih nastaje potreba teškog intelektualnog napora na koji nisu navikli, analiza. Ako suprotna propaganda raspolaže patriotizmom, ljubavlju prema grudi, verom u izaslanstvo svoje nacije, onda je njeno dejstvo olakšano, otežano je pak čim se ona upusti u apstrakcije. Veliku ulogu igra osobina Kraljevića Marka, koji bi se iz inata i poturčio i mrki prkos Srđe Zlopogleđe, onog iz pesme, onog iz Meštrovića i Filipovića, koji ne dopušta nikakvu sumnju u najsvetije stvari, čak ne voli o njima ni da govori, jer ih isuviše oseća. Takvima treba prilaziti oprezno i znalački, bolna mesta veštom rukom celiti. Mnogi ostaju iz prkosa u stavu koji su preboleli i prekužili. Kao da se stide. Tu je osobina tla, ali i klasnog, specifičnog oficirskog vaspitanja.

Manje bi se reči moglo potrošiti na trupne, one koji su došli iz kadra, iz žandarmerije ili iz podoficirske škole. Oni su bili nada i gvozdena rezerva reakcije. Oni su se bojali mišljenja, zebli od njega i hvatali se za svaki plot prostoga rešenja, za drhtavu vojničku liniju, koja im se činila jedina stamena. Ona ih je kao hipnoza privlačila neodoljivo. U tu su dogmu verovali i hteli da veruju. Sve im je ostalo bilo magla.

Najmlađi školski oficiri potpuno pretorijanski i gardijski odgojeni, s mukom su i trudom kretali se ka pravilnijem shvatanju. Oni su prolazili kroz teške moralne krize. Naivni idealisti, nadahnuti narodnom istorijom, mladalački ustreptali, nisu mogli da se zadovolje prvim s kra ja lažnim tumačenjem. Diskutovali su, svađali se, patili i našavši bolje rešenje bivali srećni. „Gvozdena garda“ reakcije stvarana je od najmlađih klasa, ali oni su davali i bor ce pune samopregora drugoj strani i istupali i protiv svojih očeva. Indiferentnih je među njima bilo malo.

Oficiri odmakli po godinama, iz starijih naraštaja prošlih ratova gde su bile vođe naoružanog naroda, imali su većma smisla da shvate svaki narodni pokret i sve što je sve narodno, ali rutina, lični interes, strah često sujeveran od vrhova i njihovih intriga koje su ih opekle i naučile pameti dejstvovali su kao večita opomena, kao neizvađeno žalo, kao memento mori. Iz konformizma svoga uzrasta zastajali su na pola puta, ili su se osiguravali sa obe strane, omiljenim i poznatim trikovima, uz podmigivanje.

Rezervni oficiri bili su vrlo raznoliki po spremi, izgradnji, školi, životnim okolnostima. Veliki deo mlađe inteligencije, s manjim društvenim položajem, imao je pri rodnu sklonost ka komunizmu. A svi ljudi koji su bili u vezi i dodiru sa narodom imali su u grudi usađenu ljubav prema Rusiji. Trebalo je samo malo propagande da dođe, pa da se opre dele. Ali stariji među njima i na položajima višim, izbega vali su nezgodna opredeljivanja, lebdeli, „vadili se“ kako su znali i umeli, ako nisu išli pravo u reakciju. Jedan manji deo iz čisto posedničkih razloga (radilo bi se o kakvom ima nju, fabrici, palati, rudniku, koncesiji) išao je u reakciju tobože zasnovanu na visokom razlogu, oni su se nadali u reak ciju sveta, u paru koja čuda čini i sve vrti, u kapitalizam koji je nepobediv.

Svi oni koji su bili od početka u nemačkom zarobljeništvu bili su danonoćno pod utiskom bezizlaznoga gnusnoga robovanja. Nemački stav prema nama dejstvovao je, naporedo sa udarcima koje je Nemačka dobijala. Obe ove strane bile su kvasac, dijalektički momenat za promenu konformistič kog gledišta u radikalnije. Zarobljenici pak koji su docnije došli u nemačke žice („dražinovci“, „dangubaši“, „švaleri“, „vojvode“, „ljotićevci“) teško su se menjali. Na njihovom čelu – mnogima od njih – bio je krvav Kainov žig prosute bratske krvi. Neki od njih ogrezli u krv do ramena besomučno su razjarivali fašističke organizacije, tražeći da ove zauzmu nepomirljiv stav. Da nije bilo njih, taj bi stav bio nesumnjivo blaži, kompromisniji i nešto podmukliji. Oni su bili katalizatori koji su terali u konačnu fazu.

Zarobljenici „Italijani“ koji su doprli pod sumorno nemačko podneblje posle sloma sunčane Italije, koja im je pružala više privilegija, manje su prepatili, bili su u Ita liji bolje tretirani, i dali su u Nemačkoj dobar kontingent fašistima. Njih nije dugo nemačko robovanje ogorčilo kao nas, stare nemačke zarobljenike od prvog dana.

Borbe oko gledišta dale su u prvi mah zarobljeničkom životu i strasti, istina i samrtne mržnje, ali i intelek tualne utakmice, često plodne i blagotvorne. One su pre svega naterale same fašiste da ovi izrade svoju ideologiju. To je fašistima bilo neizmerno teško. Gde naći knjige koje ima ona druga strana? A uzeti knjige nemačke i talijanske i ugledati se na Nemce i Italijane – to nije ni popularno, ni slovenski! Gde je taj slovenski fašizam? Istina, Nedić je dejstvovao, njegovi listovi i literatura, ali taj režim je privremen. Treba stvoriti šire umne sklopove, obračunate za veliki niz godina, za hod istorije, ne sme se uzeti provizorno rešenje. Najudobnije im je bilo da dejstvuju strahom, pretnjom, terorom, pozivanjem na batinu koja je, doduše davno, izašla iz raja. Teže je bilo dejstvovati razlogom, pisa nom rečju, diskusijom! Preporučivalo se vojnicima oduvek da ne misle mnogo – a fašisti su strahovali da ko god počne da misli, on po nekoj strmoj ravni automatski pada u – volterijanstvo. Tek docnije, uz mnogo grčevito traženje dobili su oni svoje pomagače u nakaradnim intelektualcima, često i sa znatnom školskom spremom. Ti intelektualci sladostrasnosu napadali intelekt, sekući granu na kojoj sede. Ti intelektualci mistično su ostavljali narodnome geniju da naknadno reši sva teška pitanja, jer nama, zaboga, ne trebaju strani šabloni. Izvor pak i obnova tradicije bili su u nedićevskoj propagandi, čak i u isticanju kneza Miloša, u svetosavlju. Nasuprot svemu u svetu isticalo se srpstvo i njegovi isključivi najuži interesi. Ono je imalo da se spasava od međunarodnog ološa, od Hrvata, od šajločke igre Anglo-Amerikanaca, od Engleza, koji su kasapi i koji trguju ljudskim mesom, malim narodima.

Treba spomenuti da je mnogo bilo takvih koji su želeli da se vrate u zemlju, ma kakav bio u njoj režim. Bilo ih je koji su mamljeni obećanjima o boljem položaju. Bilo je bolesnih, starih, invalida, rashodovanih bića, tušta i tma. Mnogi su figurisali na raznim lekarskim listama, ili im je iz zemlje pisano da se nadaju. A neki su se, bogme kao pouzdano, nadali i u kolektivnu akciju generala Nedića da se svi zarobljeni oficiri vrate. Tu bismo, naravno, rđavo prošli mi koji smo se generalu Nediću zamerili! Govorili su nam da ćemo se za to već kajati, a da smo naše porodice izložili bez potrebe nesreći.

Oni nisu želeli nikojoj vlasti i ničim da se zamere. A mamilo je do neverovatnih granica i blagoutrobije, večita priča u našoj gladi o gurmanlucima, mezelucima i prasencetu

Koliko je naša vojska, ne samo u pozadini, sadržavala rashoda, „škarta“ koji se jedva vukao! A ovaj put – kao nikad – i pozadina je zaglavila! Starih, oronulih bilo je toliko kao na nekom ograšju života, tako da su se i sami Nemci čudili našoj nakaznoj organizaciji, koja u svoje kadrove uključava ljude nesposobne za pokret i marš. Bilo ih je i koji su pošli u rat radi „novčane plate“, a mislili su da se neće u pozadini mnogo ni naprezati, jer su iz davnina savladali „drvenu školu“ izvlačenja i zabušavanja. Eto, svi takvi, svi oni nadali su se odlasku u otadžbinu – sa malim izuzetkom. Oni nisu želeli nikojoj vlasti i ničim da se zamere. A mamilo je do neverovatnih granica i blagoutrobije, večita priča u našoj gladi o gurmanlucima, mezelucima i prasencetu. Među njima bilo je pametnih glava, oštre inteligencije, kojima je uređen i udoban život bio idol. Mnogi su u osnovi mislili radikalno, ali je osvajao kod njih cinizam i neshvatljivo gurgustvo. Vrlo znatan broj viših oficira prikazao se kao bolestan od svih mogućih hroničnih bolesti i nesposoban za vojsku. Pitali smo se: pa kakva je bila ta vojska i kako su mogli fizički nesposobni da se prime da je vode, i ko ih je za to odredio? Neprijatelj je činio bezbrojne grube dosetke tim povodom.

Stvarno je kod nas oduvek bilo fetišizma oko oficirskih epoleta, oficir, ma kako star, učmao, ubuđao, čim ima epolete, mora biti i dobar za nešto, on je predviđen za raspored, on je vođen u evidenciji.

Nemci prema zarobljenicima uopšte

Kod nas se u logoru dolazilo do ovakvih zaključaka: Nemci su sadiste, varvari, seju razdor – jer su takvi. U prošlom ratu prema oficirima takvi bili nisu, a sad su se pokvarili. Osim toga, sad im je prava priroda više došla do izražaja. Uz to, sad je zarobljeništvo masovna pojava, pa Nemci ne mogu da savladaju toliki broj. Dakle, ako nas tretiraju loše, to dolazi i od onoga: „Ne možemo.“

Međutim, uistini celo nemačko ponašanje nije bilo tako prosto. Ono je bilo diktovano direktivama partijsko-vojničkim, rađenim uz učešće stručnjaka, vođstva partije i psihijatra. Doduše, kroz nemački narod i vojsku prostrujalo je tobože naučno ubeđenje da je Nemac natčovek i da mu je mnogo štošta dozvoljeno prema nižim rasama i degenerisanim nacijama. Uz to, osoblje logora čine profesionalci, po prirodi posla opaki: tamničari, policajci, popravnici iz raznih zavoda, zločinci, esesovci, specijaliste koji su izdržali naročite kurseve, ljudi predodređeni. Ali ipak jače od svega ovoga dejstvovalo je na stav prema zarobljenicima to što se u svemu imalo raditi kako nađe za shodno partija koja samo misli na interes rata. Svaki je detalj proučen, stavljen u rubrike.

Imao sam prilike da pročitam nekoliko uputstava, sređenih u paragrafe, gotovo naučno, sa ishodištima psiholo škim. Ona su stalno popravljana i doterivana. Pre svega, objavljuje se sentimentalnim i škodljivim opšteljudski nagonski stav bolećivosti prema zarobljeniku, iz urođene samilosti i iz tamnog osećaja da i mi imamo koga svoga u ratu, kome može biti rđavo. Ne. Zarobljenici, razoružani neprijatelj, objavljuje se i dalje najvećim neprijateljem nemačkog naroda, većim no kada je bio pod oružjem, jer su sad podmukliji i krvožedniji. (Protiv nas, jugoslovenskih zarobljenika, lepljene su čak i plakate po Nirnbergu.) Ima po svaku cenu da se izbegne opštenje sa zarobljenicima. Ko to čini, kažnjava se drastično, a kazna se objavljuje u novinama. Tako zaroblje nik ne može da pričini veliku štetu. Njegova zavera sa stanov ništvom nemoguća je. Zavađaju se zarobljenici sa narodom.

Zarobljeniku se onemogućava bekstvo – kad je u bekstvu, vija ga, prati i dostavlja svaka žena, svako uniformisano i ne-uniformisano dete po službenoj dužnosti nemačkoga deteta

Po Hitlerovoj doktrini uvek treba zavađati i jedne pomoću drugih držati u šahu i kad se radi o najrođenijem svome. Čuveni detektivski romani i priče Čestertona, velikog engleskog katolika, ističu sa bezbrojnim paradoksima da je mudrost, i to vrhovne katoličke crkve: da svakoga drži pomoću svakoga. Nosilac toga saznanja jeste skromni katolički sveštenik otac Braun, koji se stavlja kao primer upravne mudrosti. U fašističkoj literaturi bilo je govora o ocu Braunu. Italijanski fašizam uvek je slao po dva kontrolna organa da jedan kontroliše drugog. Kod Hitlera taj sistem dolazi do neiskazane virtuoznosti, gotovo kao u Čestertonovom romanu: Čovek koji je bio četvrtak. Pa je taj sistem uzeo i zarobljenika da se i njime posluži.

Zarobljeniku se onemogućava bekstvo – kad je u bekstvu, vija ga, prati i dostavlja svaka žena, svako uniformisano i ne-uniformisano dete po službenoj dužnosti nemačkoga deteta. Zarobljenik ostaje pretnja zemlji čiji patriotizam treba egzaltovati, podržavati, elektrisati bez prekida. I uvek jedni da zaziru od drugih. Samo prisustvo zarobljenika pre ti narodu, a narodu se mora pokazati što ga čeka ako izda – po vrhovnoj knjizi hitlerizma Mein Kampf. U njoj se kaže da je Nemačkoj u prošlom ratu zadan udarac nožem u leđa, revolucijom iz pozadine, te zato treba obratiti pažnju u budućem ratu na pozadinu, kao na sastavni deo velikog fronta. Primenjeno ovde: zarobljenici donekle drže nemački narod u škripcu. Na zarobljenicima se i oštri mržnja narodnih masa. Sprovode se ulicama radi hrabrenja masa i iživljavanja njihovih nagona. Koliko li su puta u početku kraj nas, sprovođenih zarobljenika, izazivački paradno maršovala plava deca iz Hitlerjugenda, pevajući prkosno svoje bezlične koračnice i ratne pesme! Prikazujemo se odrpani i svirepi, kao pećinski ljudi, po ilustracijama i u filmu koji je uvek doteran foto-montažom. (Sve je foto-montaža, stalno sve iskrivljeno ad maiorem gloriam partije!)

Mnogobrojni su i inače zadaci koji se postižu pomoću zarobljenika. Njihovi logori kamufliraju bliska protiv-avionska oruđa, najopasnije radionice eksploziva ili finih mehanizama. Oni unekoliko zaštićuju osetljive tačke Rajha. Zarobljenici se upotrebljuju prilikom prebacivanja trupa za kamuflažu i zaštitu. Prilikom transporta zarobljenika i inače, tobožnjim kamionima za naše i nemačke bolnice, sa velikim crvenim krstom – prenose se na lice mesta flakovci (avionska zaštita); čak i u zarobljeničkim bolnicama rade najdelikatniji ateljei najfinijih delova.

Neguje se gotovo baštovanskom veštinom mržnja prema zarobljenicima. A postoji i strah da im stražarske trupe ne korumpiramo i svetu disciplinu ne oskvrnimo. To mi činimo razgovorom, cigaretama, podmićivanjem. Stražare huškaju stalno na nas. Smenjuju ih često, zamenjuju drugima, s kojima opet počinje stara pesma. Odnos u našim oficirskim logorima nije dobar – to vide i nemački vojnici, ali im se objašnjuje zašto mora da je tako. Objašnjuje im se i to da je u inostranstvu gore. Konvencija traži za nas ishranu trupa iz pozadine, a nama kradu i ono malo kalorija neophodnih za vegetiranje. Mnogi po ceo dan leže u postelji kao pretučena zver u ležištu da ne gube kalorije i izvlače se samo na „apele“ (prebrojavanje). Nemci su mogli mnogo štošta od ovoga da poprave, bar su mogli da ublaže rđav ton, teške stambene prilike i svakojake šikane. Oni su u početku rata imali i dosta hrane. Ali nemačko vođstvo rukovodi se dru gim planom, ne humanošću. Ono planski ide da nas u početku robovanja izgladni i snizi nam vitalitet, a docnije da nas drži u polusnu, u zimskome snu kakvih opasnih guštera. Prvih meseci, po pravilu, sve se nacije drže bez paketa, da se postigne sniženje životne temperature. To je bilo sa oficirima svih nacija. Govorilo se čak da nam daju i brom i malo je ko u to sumnjao. Slično je pravilo ponižavanja. Ono se sprovodi odmah u početku po nekoj naročitoj pedagogiji, da se moralna kičma zarobljenika slomije. Docnije se održava tako, gleda se da se ne ispravi i ne „pobesni“.

Na logoru u Dedinju svaka nova partija naših zarobljenika oficira imala je da dođe na boravak od nekoliko dana u zagađeni „Manjež“, da se uvašljivimo i padnemo u očajanje fizičko, pa su nam tek onda određivane druge kasarnske prostorije. Iz tog razloga paketi iz zemlje dozvoljeni su bili tek po izvršenom višemesečnom i obaveznom krajnjem gladovanju, uz kontrolu lične težine. Bez paketa domaćih i stranih poumirali bismo kao milioni prvih ruskih zarobljenika koji su još i drugim sredstvima rafinovane surovosti oterani u grob. Za naše oficire navikle na primitivnu blaženu proždrljivost po zabačenim palankama nemački sistem izgladnjivanja bio je još teži. (Bilo je naših zarobljenika i bez ikakvih domaćih paketa, ali su oni dolazili do nešto namirnica od drugoga, od ostavljenog nemačkog sledovanja, a imali su i oni, kao i sva ki naš oficir poslednjih godina, po jedan američki paket mesečno.) Saveznici, da bi nas očuvali, slali su namirnice, rublje, pokrivače, tople potkošulje, džempere, cipele, pa i odela (nama, jugoslovenskim zarobljenicima po kažnjeničkim logorima, nemačka komanda oduzela je ta odela) i kolektivne pakete za milione zarobljenika. Tako su Nemačkoj olakšali ishranu (a Nemci su i inače, kad više, kad manje, zakidali te pakete). Naši prosti vojnici redovi, na poljoprivrednom radu, dobijali su po nemačkom dopuštenju i olakšanju i dva paketa mesečno i time bili sposobniji za rad (prema njima bila je druga politika i druga uputstva).

Zuckalo se, govorilo i govorkalo od strane posveće nih, pa i vojnika – a ipak je mašinerija propagande uveravala svet o nemačkoj nevinosti. Išla je na to da uveri čak i one koji su znali pravo stanje stvari. Tu dolazi do vlasti poznati psihološki paradoks: veruju što im je zgodno da veruju, ako im se time stalno uši pune, i pored činjenica koje vapiju.

Saveznici su omogućavali život miliona tih nemačkih prinudnih saradnika, zarobljenika i poslenika na svi ma poljima nemačke ekonomije, koju su na taj način posredno pomagali. Da te nove saradnje nije bilo, zarobljenici bi skapali. Obmundirovana sprema uvećava se ogromnim pošiljkama knjiga, sportskih potreba, učila, muzičkih sprava i pre sve ga sanitetskog materijala. Mi Jugosloveni tu smo se još najmanje koristili, a u kažnjeničkim logorima i inače svega je bilo manje. Nemci su samo nerado i u ništavnim količinama davali zarobljenicima lekarije.

Slično ovome, i cela Evropa svojim fabrikama, železničkom mrežom, privrednim kapacitetom, stručnim i nestručnim radništvom, bila je upregnuta u rat za egzistenciju Velike i Najveće Nemačke: nije Nemačka sama ratovala. Računala je s tim. Računala je i na saveznike, a pre svega na njihovu pomoć zarobljenicima; kad se uzme globalno, ona je fanta stična. Računala je Nemačka i na sentimentalnu činjenicu oko ishrane zarobljenika u njihovim državama, na pravi i moralni kuluk za zarobljenike u kome su narodi održavani. Na strahu za dva miliona mladih Francuza-zarobljenika Peten je držao Francusku donekle i u moralnoj izdajničkoj saradnji.

Nemačko vođstvo bi, mogli bismo reći, bez ikakvih moralnih skrupula, ne trepnuvši ni okom dobar deo evropskih naroda zatrlo, kako je bilo vođeno svojom idejom o nižim rasama, o svima koji imaju Nemcima da učine mesta za novih hiljadu godina istorije. Ali trebalo je radnih ruku. Ljudi su bili neophodni. I to je spaslo Evropu da ne bude satrvena. Bili su ljudi potrebni kao marva, kao živi inventar zemlji šta koje golo nije moglo da se pusti u pogon.

Cinizam nemačkog vođstva ogleda se, što se tiče zarobljenika, i u ovome: cela njihova propaganda, listovi, film, radio, usmeno obaveštenje preko i najmanjih oblasnih govornika, sve je to ubacivalo u nemačke mase uverenje da su Nemci najdoslednije, čak i preterano kulturni sa zarobljenicima. Tako je mislio i svaki nemački stražar i kada je video sve što je video. Otkud to? Otkud to i pored užasnih fabrika smrti, koncentracionih logora, koji su, kao jeziva pretnja, visili i nad samim nemačkim narodom, otkud da nemačka propaganda trubi o humanosti u logorima i u okupiranim zemljama. Široke mase su svaku glasinu o besprimernim zločinima svoje vojske, s ove ili one strane granice odbijale kao zlonamernu Greuelpropaganda. Zuckalo se, govorilo i govorkalo od strane posveće nih, pa i vojnika – a ipak je mašinerija propagande uveravala svet o nemačkoj nevinosti. Išla je na to da uveri čak i one koji su znali pravo stanje stvari. Tu dolazi do vlasti poznati psihološki paradoks: veruju što im je zgodno da veruju, ako im se time stalno uši pune, i pored činjenica koje vapiju.

Svest naroda uspava se do grča stalnim ponavljanjem o nekrivnji. Dobija se uslovni refleks, bitan za mračnu utopiju Hakslija, gde se nad retortom sa ljudskim stvorovima stalno govore iste stvari, da uđu bez pogovora u srž budućih naraštaja

Slično je tome i kada nacionalsocijalizam propoveda rat kao čelično kupatilo nacija, kao higijenu naroda, pa ipak široke mase huška na ratne zločince, Ruzvelta i Čerčila. Odsustvo formalne logike – ali kao propaganda uspeva. Frezer i njegova etnološka škola utvrdili su na primerima oprečnih mitova harmoniju kontradikcija u religijama. Važno je – po Frezeru i Žoržu Dimi, nasuprot psihoanalizi – samo uneti izvesnu veru u stvari i onda se suprotnosti čak i međusobno podržavaju. Tako su isto Nemci, po savetu jednog od svojih najumnijih državnika odricali ratnu krivicu Versaljskoga mira, ne samo da izbegnu reparacije nego i da nemački narod, naviknut na reč naredbe i zakona, ne izgubi veru u sebe, priznavši se zvanično krivim. Vođeno istim idejama, Hitlerovo vođstvo nikad nije htelo ništa da prizna, kao onaj dosledni Bodlerov grešnik u paklu, i time je postizavalo da se narod ne koleba. Iz knjiga Hajdena, Štrasera a naročito Raušninga, zna se da Hitler iskorišćuje čak i „negodovanje uvređene vrline“ i gleda da se i taj deo duševne reakcije ne izgubi bez dejstva u pravcu korisnom za nacionalsocijalizam. Sve je to azbuka Hitlera i Gebelsa. Svest naroda uspava se do grča stalnim ponavljanjem o nekrivnji. Dobija se uslovni refleks, bitan za mračnu utopiju Hakslija, gde se nad retortom sa ljudskim stvorovima stalno govore iste stvari, da uđu bez pogovora u srž budućih naraštaja.

Nerešeno je pitanje: šta bi bilo sa Nemačkom da saveznici nisu snabdevali zarobljenike i radnike? Nemci su nasigurno računali sa rešenjem koje je palo sa savezničke strane, kao što su u svome cinizmu, ali ovaj put pogrešno, računali da do gerila, partizanstva, sabotaže većih razmera doći neće zbog užasnih kolektivnih kazni.

Drugo je pitanje: šta bi bilo da su sa zarobljenicima bolje postupali. Oni bi stvorili možda kod zarobljenika neku vrstu poštovanja. To bi moglo biti korisno jednoj pobeđenoj Nemačkoj posle rata. Ali Nemcima koji su vodili rat po diktatu partije bila je baš potrebna mržnja zarobljenika, a ne pošta. Istina je, oni su kupovali najamnike, ali vrlo jevtino, na to nisu hteli da se troše. Kupovali su samo u gladi, u umnoj pomračenosti od gladi, za komad hleba bedne vlasovce i slične njima. Partija nije radila ni za buduću Nemačku, ni za večitu Nemačku. Ona je radila samo isključivo za pobedu, i to u duhu plana. Mržnja pak, gnev, očajanje zarobljenika bili su poželjni. Zarobljenici su bili pretnja nemačkome narodu tokom rata, a za sâm kraj rata pretnja da nemački narod ne dopusti kapitulaciju: jer bi sledovala izbezumljena osveta zarobljenika. Ne treba, naravno, izgubiti iz vida da je vođstvo nacionalsocijalista i kolektivnim učešćem širokih masa u zločinima vezivalo ove, kao krivce i saučesnike, u neraskidano kolo. Ali je pretnja pomoću zarobljenika koji će na kraju sve da ruše i pale, ako se samo dopusti slabost, kao u prošlom ratu – ta je pretnja bila neobično uspešno sredstvo za držanje masa u strahu od kapitulacije.

Zarobljenici su bili i založnici, i zgodni za svake represalije, i kamuflaža od bombardovanja (čak su stanovnici gradova dolazili pred logore, prilikom bombardovanja, nadajući se da su tako sigurniji). Bez zarobljenika saveznici bi prema Nemačkoj bili bezobzirniji. Ne znamo u kolikoj meri – ali možemo to da naslutimo. I za sasvim poslednje časove agonije zarobljenici su bili neophodni kao ucena i otkup. Zarobljenici su čuvani kao jedina zlatna podloga Nemačke i evakuisani u pravi čas opasnosti. Ne treba zaboraviti da se pomoću pokreta zarobljenika zavaravala i strana špijunaža i sopstveno stanovništvo, držao se moral ugroženih krajeva i kroz mase je prolazio šapat: „Još ne evakuišu zarobljenike.“

(Nastaviće se)