Nada i tegoban život u pustinji

Masako je udobno sklupčana slušala radio, kada su emitovane dnevne vesti. Vlada SAD-a će prisilno iseliti Amerikance japanskog porekla iz njihovih domova.

Uskoro su njeni prijatelji u Los Anđelesu počeli da nestaju. Prvo No-bu, zatim Aiko, pa Čijeko. Svi su poslati u različite logore. „Da li ću ja biti sledeća?“, pitala se Masako.

Zatim je stiglo saopštenje. Njena porodica je imala jedva koju sedmicu da proda ili pohrani negde svoje stvari. Dok je šetala voljenim komšilukom, Masako je bila na ivici suza. Zamalo nije presvisnula od tuge kada je posetila svoju najbolju prijateljicu, Irkinju Ajrin.

Konačno je došao i taj dan. Masako je ušla u voz koji će odvesti njenu porodicu. Proturila je ruku kroz prozor i čvrsto je stisnula Ajrininu šaku poslednji put. Dok su se udaljavali, posmatrala je kako njena prijateljica postaje malena tačka u daljini.

Masako je autobiografski lik koji je izmisllila 1942. godine Nensi Kerakejn, srednjoškolka iz trećeg razreda, koja je tada bila internirana u koncentracionom logoru u Postonu. Njena kratka priča se nalazi u spomenaru nazvanom Iz pustinje, koji su sastavili internirani tinejdžeri opisujući život iza bodljikave žice.

Projekat je vodila organizacija Podmladak i omladina Crvenog krsta Amerike, a u spomenaru su sakupljene kratke priče, pesme, eseji, osvrti na istorijska dešavanja i ilustracije koje otkrivaju teškoće i nadu tih ljudi otrgnutih od svojih domova. Nespokojstvo, ali i želja za znanjem prožima ovu zbirku; naslućuje se strah, ali i neobuzdana radoznalost svojstvena tinejdžerima. Tokom teškog rada i peščanih oluja u pustinji Arizone, oni čeznu za zajedništvom sa američkim narodom – ono za njih predstavlja ne samo sredstvo da prežive, već i da se vrate Americi otrgnutoj od njih.

Spomenar počinje stihovima:

Našim američkim sugrađanima,

Duboko iz prostranstva ove samotne pustinje
Mi, američki Japanci, Mladi,
Nevini,
Čvrsti u svojoj nadi i veri,
Negujući zauvek ideale naše Otadžbine,
U nastojanju da izgradimo ovu pustoš,
Boreći se da iskujemo našu sudbinu,
Pružamo svima vama .......
naše
Zajedništvo.

Misija ove knjige bila je da „istka bliže veze i razumevanje s ljudima koji su danas u spoljašnjem svetu“. Interniranje 120.000 osoba japanskog porekla tokom Drugog svetskog rata - od kojih su 30.000 bila deca – podstaklo je Crveni krst na akciju. Ova organizacija je u Postonu obezbedila kurseve prve pomoći, obuku za praćenje bezbednosti vode i zaštitne ograde za decu. Priređivali su božićno kićenje logorskih bolnica da bi obodrili ljude.

Poston je pred njih stavljao velike izazove. Smešten je u pustinji okruga Juma, u Arizoni, gde temperatura često dostiže i do 120 stepeni, a zimi pada ispod nule. Tinejdžeri koji su sastavili spomenar Iz pustinje opisuju kako su se pod vedrim nebom zbijali oko lomače. Ni škola nije pružala mnogo bolje utočište, jer su zgrade uglavnom bile samo od tankog ter-papira. Ako bi imala sreće, deca bi u razred donela konzerve pune uglja. „Prevozno sredstvo do srednje škole su uglavnom izdržljive noge,  pošto se uobičajila praksa da svakodnevno prepešačimo od četiri do čak devet milja na dan kako bi stigli u svoj razred", napisala je Sumik Aikida. Kod kuće, višesatne peščane oluje provejavale su kroz pukotine u zidu i prekrivale unutrašnjost kuća prašinom.

Evo šta je petnaestogodišnja Roza Komacuka napisala:

Naše kuće su samo kasarna -
Sa zidovima od crnog ter-papira,
Čije se velike i sitne rupe, nalik onim kod čvornovatog drveta,
Neće videti sa prilaznog puta.
Vani nema nanosa okrepljujućeg snega,
Samo se prašina gomila u prljave hrpe
Duž naših zidova od zamašćenog crnog ter-papira

Najveći bol nanosila im je bez sumnje izolovanost Postona, tog područja izdvojenog od ostatka zemlje. „Postaje veoma monoton ovaj logorski život, ovo svakodnevno bitisanje sa ljudima iste nacionalnosti", napisala je Grejs Aikmira. „Zacelo, mi ovde u logoru ne živimo kao u zemlji meda i mleka. Kada bi samo stigao glas od nekoga iz spoljašnjeg sveta, bilo bi to kao dar sa neba.“

Kao i većina tinejdžera primoranih da provedu neko vreme daleko od kuće, „Najviše od svega se pitamo da li još uvek nedostajemo našim prijateljima kod kuće", napisala je Aikida.

Uprkos svojoj usamljenosti, mladi ljudi u Postonu su se prilagodili. Pešačili su do reke Kolorado, gde su gacali kroz vodu i ćeretali sa prijateljima. O Božiću su prikupljali novac da bi kupili crveni i zeleni krep-papir i okitili salu za rekreaciju. Zaokupilo ih je pletenje raznih rukotvorina i vajanje tokom sajma umetnosti i zanata. Išli su u crkvu.

U spomenaru Iz pustinje istražuju i istoriju Postona. „Mi, japanski Amerikanci, danas zauzimamo veliki prostor u okrugu Juma, koji je ranije bio poznat samo Mohave i Šajmviva Indijancima", napisao je mladi Kazue Cuorijama. „Čudno je zaista naše nasleđe, bez sumnje da ćemo izaći kao pobednici, nas osamnaest hiljada se sada zbija u ovom dalekom, dalekom indijanskom rezervatu."

Zatvorenici u Postonu su zapravo bili deo jednog kontroverznog vladinog projekta. Rukovodioci tog razvojnog projekta su decenijama pokušavali da sprovedu navodnjavanje ove sušne regije, ali stanovništvo nije bilo dovoljno brojno da bi se opravdali troškovi. Nakon što je prisilila Japance da izgrade poljoprivrednu infrastrukturu ove oblasti, vlada je sada mogla da garantuje da je oblast pogodna za život. Kada su japanski zatvorenici vraćeni kući, vlasti su ujedinile obližnja indijanska plemena i preselile ih u ovaj već urbanizovani prostor. Nazvali su ih „kolonisti", baš kao što su Japance zvali „evakuisani“.

Japanci koji su u to vreme živeli u Postonu nisu znali mnogo o tome šta će se dogoditi sa logorom u kome su bili internirani, a još manje o tome da li će se vratiti svojim kućama. Pa ipak, glasovi iz spomenara prkose njihovom zatočeništvu. Jedan učenik je napisao, „Besprimerno prisilno iseljavanje stanovništva sa pacifičke obale na osnovu njihove rase, bilo da se radi o američkim državljanima ili ne, ostavlja tragičnu stranicu u slavnoj istoriji ovog naroda."

Neverovatno je to što oni ipak mogu da zamisle svoju budućnost vani, kada se vrate u slobodnu Ameriku. U pesmi pod nazivom „Ne možemo uvek ne uspeti“, Lojd Fudžimoto je napisao: „Ostavili smo - neke nade iza, zdrobljene - slomljene – na vetru koji je prohujao; ali imamo još poneku nadu – pred sobom.“

A Masako, fiktivna junakinja koja je mahnula oprostivši se od svoje prijateljice na peronu, nakon nekoliko nedelja boravka u Postonu je „promenila svoje mišljenje" o tom mestu. Probijala se kroz prašinu i provlačila pored otrovnih škorpija. Pešačila do škole smrznutih nogu. Ipak, „kada bi i nebo u koje je gledala postalo olujno, i munje sručile na nju svoje strele mržnje, straha i predrasuda, njen izraz pun poverenja nikada se ne bi promenio, jer, uvek bi se setila, ipak ima nade."

*Tekst prenosimo iz magazina Timeline; prevela: Danijela Božović