Nada Mamula, legenda sevdaha

Nema Bosne bez sevdaha, a jedan deo tog sevdaha utkanog u pesmu, vezan je za ime Nade Mamule. Ona je deo bosanske sevdalinke, deo onog pravog muzičkog meraka i sve lepote tog melosa. Njen prijatni alt dobro je poznat širom Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore i Hrvatske, a slušali su ga mnogi i u Evropi, ali i šire. Retko ko je uspevao da tako nadahnuto i sa srcem otpeva one stare dobre pesme: “U đul bašti”, “Bosno moja”, “Mujo kuje”, “Omer beže”, “Djevojka sokolu”, “Svaka majka koja ćerku ima”, kao što je to uspevala Nada Mamula. Pesmama je lečila ranjene duše, a mnogi ljudi koje je ona zabavljala i uveseljavala setiće se da je Nadu više od svega krasilo to što je znala da ceni ljude i da sa mnogima bude prijatelj.

Daleke 1927. godine (negde se pominje i 1930), 9. januara u Beogradu, u porodici Vukićević, došla je na svet Nada. Oca nije ni zapamtila, nekoliko meseci po Nadinom rođenju nesretno je izgubio život. Oduvek je volela pesmu. Od malena, uz nenadmašnu Vuku Šeherović, zbog koje je i počela da peva sevdalinku . Nada je nju slušala u jednoj kafani s baštom, tako da je tu počesto stajala, oduševljavajući se Vukinim glasom. Kasnije je Vuku slušala i na koncertima. Činilo joj se da je svaki deo njene pesme upijala jer je ta bosanska pesma ušla duboko u nju. Na šamlici i uz poslužavnik koji joj je služio kao prvi pevački korak.

Kao devojčurak profesionalo nastupa na Radio Beogradu, kao  Nada Vukićević, uz poznatu Danicu Obrenić. Danas to više niko ne spominje,  njen početak u Radio Beogradu se zaboravlja. Pevala je u dve emisije, uz harmonikaša Voju Trifunovića.. Sevdalinka, koju je nenadmašno interpretirala, učinila ju je Bosankom i Sarajkom. 

Nadina porodica se protivila njenom pevanju i nastupima na Radio Beogradu. Drugačija su onda vremena bila! Protivljenje familije je pravi razlog Nadinog prekida pevačke karijere, srećom, samo na Radio Beogradu. Pitam se, kuda bi njena karijera išla da je nastavila da peva na Radio Beogradu? Siguran sam u jedno. Sevdalinka bi doprla do nje, ali i ona do sevdalinke. Bila je predodređena za tu pesmu, srcem i dušom i glasom. Tanana, lirska melodija bogatog pesničkog jezika; pesma čežnje, sreće i neke daleke, daleke radosti, ujedno i pesma velike tuge, derta i sevdaha.

Ah meraka u večeri rane

Pevanjem se bavi od 1951. godine, a pravu pevačku karijeru započinje u Radio Sarajevu 1953. Kao rođena Beograđanka, mlada, tek venčana, dolazi u Sarajevo sa mužem Nikolom koji je tu raspoređen po službi, na železnici.

Želela je da peva, iako je i ona radila kao činovnik na železnici. Međutim, odlučuje da se prijavi na audiciju. Ovog puta nije bila grupna audicija, već samo za nju. Kako je govorila, podstaklo je to što je već pevala na Radio Beogradu. Otpevala je na audiciji tri pesme: „Gde si dušo, gde si rano“, „Sitna kiša rosila“, „Jedva čekam da nedelja dođe“. Suprug Nikola nije se bunio jer je bio sigran da neće uspeti. Verovao je da Nada nema šta da traži u Sarajevu gdje su najbolji pevači sevdaha.

- Ponašao se nezainteresovano, kao, idi bogati, reši me se. Ali primili su me otprve – prisećala se kasnije Nada.

U to vreme u Sarajevu vodeći pevač bio je Zaim Imamović. A pevale su tada i Zumra Mulalić, Radmila Jagodić, Zora Dubljević, Mile Petrović… Nakon toga pridružila im se i Nada, došli su i drugi. Himzo Polovina (kasnije poznati mostarski psihijatar), Beba Selimović, Safet Isović i Zehra Deović. Uz Jozu Penavu, koji ju je učio sevdahu, i Zaima Imamovića, Nada je bila najpopularniji pevač sevdaha onog vremena. Tih pedesetih i početkom šezdesetih godina retko je ko imao u kući radio aparat, pa su se slušaoci okupljali oko bandera u centru mesta na kojima je bio okačen zvučnik, a žestoko negodovali ukolilo bi nestalo struje, te nisu mogli čuti emisije Radio Sarajeva i uživo pevanje Nade i Zaima. Kako daleko i čudno deluju ta vremena, kada su se cenili glas i pesma, kada su pevači i slušaoci osećali svaki otpevani stih, svaki ton pesme. A danas?

Prva Nadina sevdalinka bila je pesma „Ah meraka u večeri rane“. Rado se uvek vraćala toj pesmi, koju ju je, bar u odnosu na poznatije interpretacije, snimila samo dva puta, uz sekstet Duška Radetića i Veliki orkestar RTSA. Tako je počelo. Blistava karijera, uspesi, putovanja. Postala je zaštitni znak sevdalinke.

Sa Sarajevom je bila u dubokoj i prisnoj vezi, volela je grad i ljude. Tu su joj ostali prijatelji koje je upoznala tokom petnaest godina življenja, a Sarajlije su je izbrale za svog doživotnog počasnog građanina, za srcem otpevanu sevdalinku.

Samo duša pravo govori

Nada privatno? Bila je veliki čovek, znala je ko je i gde joj je mesto. Nije se povodila za slavom, za novcem. Pevala je iz srca, kako bi, bar na trenutak, ovaj svet, onima koju su je slušali, on delovalo lepše, savršenije. Šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina glas  Nade Mamule prošao je svetom. Čuo se i u zabitnim krajevima, ali i u Americi, Evropi, bivšem SSSR-u, Australiji i Africi, sve sa željom da našim ljudima koje je život uputio ko zna iz kojih sudbina, daleko od Balkana, od svoje grude, porodice, prijatelja - dočara barem deo zavičaja.

Zaboravljala je i 48 sati puta i umor, jer može se zamisliti koliko su ti ljudi prešli kilometara da je vide i čuju. Da ostane pomenuto, jer, vreme sadašnje učini tu činjenicu važnom, da ako ste pevali Titu - bili ste veliki pevač. Nada je to činila bezbroj puta. Na Brionima, uz Radmilu Dimić, Tošu Elezovića, Ismeta Alajbegovića- Šerba i Zaima Imamovića. Samo Titu i Jovanki. I to puno puta… Ostalo je nekoliko fotografija koje svedoče o tome, ali Nada o tome nije govorila. Rekla je samo jednom: „Velika čast“.

Međutim, krajem šezdesetih godina usledilo je vreme ekspanzije novokomponovane pesme. U početku priznaje da se teško snalazila:

– Pokušavala sam se prilagoditi tržištu i u početku nisam uspevala. Možda i zbog toga što nisam bila baš spremna da načinim veliki ustupak i u svoj repertoar unesem ono što je bilo trend u novokomponovanoj pesmi. Da bi se došlo do dobre pesme trebalo je biti hitriji, trebalo je trčati, možda vući nekog za rukav. Ni kompozitori nisu bili spremni na saradnju, jer su valjda smatrali da ja više ne mogu da napravim bum kao neki anonimusi. Mada sam se dugo opirala takvoj odluci, na kraju sam sebi rekla: zašto ne bih i ja! Vidim na kraju da ja razmišljam o ukupnom kvalitetu pesme, dotle drugi prave pare i slavu, imaju prednost u koncertnim dvoranama, radiju i televiziji.

I opet je krenulo. Sa Safetom Isovićem snima novokomponovanu i popularnu duet pesmu „Oj Safete Sajo Sarajlijo“, kojom se uključuje u novokomponovani stil. Kao pevački par imaju brojne nastupe. Tu su i sledeći naslovi: „Pjevaj Liko“, „ Ostavljena žena“, „ Bolujem ti majko“, „ Samo ti“,  „Malo ja malo ti“,  „Sunce jarko pomoli se“, „ Smederevo grade od starina“… Ostale su i njene pesme o gradovima kao što su: „Beograde grade“, „ Čudna jada o Mostara grada“, „Oj Mostaru moj beharu“, „Oj Mostaru ciji li si“ „Sarajevo mjesto najmilije“, „ Bosanka sam“,  „Herceg Bosna“… Pevala je i o teferičima i rekama kao što su : „Bosa Mara Bosnu pregazila“,  „Mošćanice vodo plemenita“ i mnoge druge. Prvu ploču snimila je 1957 godine u za PGP. I svi naredni nosači zvuka, singlovi, longplej ploče i kasete dostizali bi zlatni tiraž, a bilo ih je puno i u mnogom kućama kao što su: Jugoton, Diskoton, Diskos i PGP. Veliki broj tonskih zapisa ostao je sačuvan i u Javnom medijskom servisu Bosansko-hercegovačke televizije (nekadašanjoj TV Bosne i Hercegovine), te Radio Sarajevu.

Urednik na BH televiziji Zlatan Izetbegović, pre nekoliko godina uradio je i emisiju o Nadi Mamuli i drugim legendama sevdaha. RTS je sačuvala emisiju “Dame biraju” iz 1977, gde Nada peva pet bosanskih pesama, a gde je gost i Nedeljko Bilkić. Tu je i emisija “Siluete” iz 1985. godine gde je  Nadin gost kompozitor Jozo Penava, a u kojoj govori o svom životu i radu. Sačuvano je i nešto Nadinih snimaka sa Beogradskog proleća. Poslednji PGP-ov CD sa 40 Nadinih pesama (objavljen 2005) još može da se se nabavi u Beogradu. Sarajlije su takođe izdale  dupli CD sa Nadinim hitovima. Croacia Records (naslednik nekadašnjeg Jugotona) takođe je izdala dupli CD sa 31 Nadinom pesmom pod naslovom, “ Pamtimo ih po pjesmama - folk zvijezde zauvijek”.

Sarađivala je i radila sa mnogima, među kojima su: Jozo Penava, Ismet Alajbegović Šerbo, šef Narodnog orkestra RTV Sarajevo, Jovica Petković, Antus Gabrić, Toša Elezović,  orkestrar Radojke i Tineta Živkovića, te sa narodnim i tamburaškim orkestrima RTV Sarajevo i Narodnim orkestrom RTS-a Ljubiše Pavkovića, koji je i propratio Nadin poslednji televizijski nastup negde 1992. godine sa pesmom “Na teferič pošla nana”.

Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja; zvanje istaknutog umetnika stiče 1976. godine, Plaketu RTV Sarajeva dobija 1973. za dvadeset godina rada, kao i sa festivala Ilidža, te festivala u Sisku 1971. godine.Tu je i “Zlatni mikrofon” Radio Beograda za Pevača godine 1974. i 1976.

Međutim, sva slava i sve radosti koje je doživela, nisu mogle da joj popune jednu prazninu u privatnom životu. Nikola i Nada Mamula nisu imali dece! O tome nikad nije govorila, ali među pločama koje je volela da sluša našle su se i  dve sa pesmama: “Kaži, kaži libe Stano”, i “Pevam i tugujem”. Drugu pesmu pevala je Lepa Lukić. U obe pesme, jedan motiv, jedna tema. Život bez dece. Zato je setno i bolno, pred sam kraj života, izgovorila “Živim od uspomena i pričam sa slikama!” Posle 35 godina braka, 1985. godine ostaje bez svog Nikole. Kao suprug, Nikola je bio tolerantan, nije kontrolisao suprugu, već je sačekivao, vozio autom, bio pored nje dok peva. Jedno drugom su činili lepo i organizovali svoj život. Činila mu je male radosti i veselje. Bila je i brižna ćerka i jako emotivna osoba.

Amanet pesma

Došle su tako i devedesete godine i sa njima  novi  politički vetrovi na Balkanu. Sukobi u SFRJ podsetili su Nada da je i njeno detinjstvo oteo Drugi svetski rat. Neverica, tuga i zebnja u njenom srcu, više joj nisu dale zapevati.Tih devedesetih živela je mirno i povučeno sa svojom majkom Smiljom izbegavajući medije. Godine 1994. ostaje bez najboljeg kolege Zaima Imamovića koji je nesrećne ratne godine u Sarajevu jedva preživeo, što se odrazilo na njegovo zdravlje.

Poslednji radio intervju Nada Mamula dala je 1997. godine Radio-Valjevu. Kolege je nisu zaboravile. Učestvujući u TV emisijama, Nedeljko Bilkić je Nadu često pozdravljao. Safet Isović na Baščaršijskim večerima poezije leta 2001. istakao je lepotu Nadine pesme i prisetio se zajedničkih nastupa. I Hanka Paldum sa kojom je putovala i gostovala na evropskim turnejama „Sevdah putuje Evropom“, čuvala je  Nadu od zaborava i često govorila o majčinskom odnosu i podršci koji je Nada imala za nju.

Devedesetih u Beogradu, najbolji prijatelj bila joj je Ksenija Cicvarić. Družile su se i pevale, radovale i tugovale zajedno. Sudbina je htela da Nada bude poslednja, koja je Kseniju, februara meseca, 1997. videla živu. I opet priča: “Dolazim u bolnicu, ona leži, maska na licu.  ‘Ajde rode, ustaj, da idemo odavde, da pevamo. Da im pokažemo kako se peva zakopčan do grla. Ustaj”. Ksenija, drhtavom rukom skida masku sa lica, i suznim očima izgovara “Ti rode da!, ja- ne!”. 

Rat je teško podnela. Nije verovala da se sve srušilo, sve ono što su generacije gradile pre nje, pa i ona sama. Rat u Bosni značio je i kraj Nade Mamule. U Srbiji se više njena pesma nije čula. Izuzetak je Radio Užice koji je u emisiji “Muzika po vašim željama” često puštao rođendansku pesmu “Svaka majka koja ćerku ima”, kao i Prvi program Radija Crne Gore koji je emisiji “Bisernica” plasirao Nadine pesme čuvajući ih od zaborava.

Ako se negde i čula njena pesma, pevao ju je neko drugi, i to na ekavici. To je bio poslednji udarac koji nije mogla da podnese. Revoltirana i tužna, bacila je sve uspomene, fotografije, novinske članke je. Ostavila je samo dve ploče. Uz nju je do poslednjeg časa bio Ekrem Milić, koji je prvi emitovao njenu pesmu u Sarajevu posle Dejtona 1995. godine.

Eto, jedna velika karijera, veliki glas. Sve za sat vremena biva izbrisano. Bar su tako mislili. Međutim, u pamćenju Užičana, Mostaraca, Sarajlija, Podgoričana, Dubrovčana, slušalaca iz Like i Gorskog Kotora – Nada Mamula nikad nije zaboravljena.

Februara 2001, predosećajući da joj se bliže poslednji dani, poželela je da njen odlazak prođe skromno, bez velike medijske pažnje, u krugu porodice i prijatelja. Preminula je 11. oktobra u jednoj beogradskoj bolnici i našla spokoj, ne u Aleji zaslužnih građana, već pored svojih roditelja na beogradskom Novom groblju. Beogradski štampani i elektronski mediji rastali su se od nje sa nekoliko skromnih redova…Poslednje što je poručila prijateljima bilo je: “Presrećna sam onim što sam postigla i više od toga ne tražim ništa. Za moje ime se zna, za moju pesmu se zna. Neka me pamte samo po pesmama mojim.“

* Tekst objavljen na portalu pasaž.rs iz Sevojna, prenosimo sa dozvolom uredništva