Najbolje TV serije koje niste gledali (13)

Ova danska serija primer je odlično komponovane celine, s klasičnom dramskom strukturom i uz to suštinski snažnom pričom o čoveku i zajednici. Nakon što u centru Kopenhagena dođe do terorističkog napada u jednom restoranu (provokacije radi ili ne, nazvanom Svinja), počinje životna lutrija za svakog ko se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Nesreća ne samo da ne dolazi sama, već se i širi munjevitom brzinom čak i kad neposredna opasnost više ne postoji, pa dobrota i solidarnost postaju jedina delotvorna oružja u borbi s traumama, strahovima i ostalim unutrašnjim i spoljašnjim neprijateljima. Iako su kadrovi terorističkog napada prikazani već na samom početku, hronološki gledano, kulminacija dolazi na polovini, u petoj epizodi, a dotad pratimo više likova čiji se putevi iz ovog ili onog razloga ukrštaju i čiji su životi na neki način povezani.

Tu je najpre političarka, ministarka pravosuđa s liberalnom agendom, suočena sa starosnom diskriminacijom na poslu i izazovima u privatnom životu; pratimo takođe i život jedne muslimanske porodice, život jedne tipične danske porodice koja pripada srednjoj klasi, ali i život nižih slojeva, samohrane majke koja jedva zadržava posao, pa i beskućnika i njihovih porodica koje ih odbacuju; tu je i jedna pevačica sa svojim privatnim mukama; tu su i uspavani borci za ljudska prava, kao i desničari, homofobi i slični ekstremisti kojima društvena klima sve više ide u korist.

I ona muslimanska, imigrantska porodica i ona „domicilna“ predstavljaju zapravo „tipične porodice“ u Danskoj. Dok jedni pokušavaju da se integrišu i umnogome ne uspevaju, kako zbog predrasuda tako zbog patrijarhalnih obrazaca koji potapaju i najbolje među njima, drugima se ruši postojeći svet i poredak ne zbog Drugog, već zbog međusobnog nerazumevanja, naivnosti i slepe vere u vrednosti koje takođe mogu biti poljuljane.

Životi junaka isprepletani su najčešće posredno, tako da čine neraskidivu mrežu, predstavljajući čitavo društvo u malom, dokazujući da postojanje svakog od nas zavisi i od nekih koje ne poznajemo i da isto tako naši postupci utiču na njih i nisu bez posledica (dobrih ili loših), ma kako nam se ono što radimo ili govorimo činilo bezazleno ili beznačajno.

Kada se sve relativizuje, onda je sasvim moguće da demokrata postane rasista, da rasista postane dobročinitelj, da se za finog dečka posumnja da je terorista; da ljubav, pažnja i razumevanje ne budu dovoljni u vaspitavanju dece, da prosečan čovek u isto takvom čoveku vidi neprijatelja, da dobre namere i dela ne znače gotovo ništa i da, posledično, stradaju nevini.

Životni položaj i privilegije često (mada ne i nužno) određuju i nečije ideološko opredeljenje. Ono se pak u svakom trenutku može promeniti i otići udesno, baš onako kako vetar duva. Ipak, vera u čoveka ostaje, a zrno nade uvek postoji, naročito u društvu koje je uvereno da je izgrađeno na zdravim i čvrstim temeljima.

Koliko god bile noir (premda Kad se slegne prašina ne pripada do kraja tom žanru), skandinavske serije nikad nisu sasvim pesimistične i turobne. Uvek je tu dovoljno plodnog tla za zametanje neke nove klice dobra, uvek je tu sistem koji sve vraća u ravnotežu, uvek je tu zajednica koja ipak, uprkos svemu, opstaje. Možda je to za nas isuviše naivno, no vreme će pokazati ko je u pravu i da li dugoročno uspeva samo ono što se godinama gaji.