Najbolje TV serije koje niste gledali (14)

Nemačka serija čija je radnja smeštena u pedesete i šezdesete godine prošlog veka samo nas vizuelno i donekle auditivno poziva na nostalgiju, dok nam u svim ostalim segmentima pokazuje da niti imamo za čim da žalimo, niti pak čemu da se nadamo. Istini za volju, napredovala su (zapadno)evropska društva u poslednjih 60 godina, ali ne tako nezaustavljivo. Progres je, izgleda, i od pravde sporiji.

Mesto radnje je Berlin, ulica kolokvijalno nazvana Ku'damm, te plesna škola porodice Šolak koju drže majka i tri kćerke. Škola je, ispostaviće se, kao i čitava kuća, nekada pripadala jednoj jevrejskoj porodici i tek je jedan u nizu biznisa nastalih na tuđim leševima.

Serija ima tri sezone čiji nazivi ukazuju na godinu tokom koje se priča odvija, pa tako imamo Ku'damm 56 kao prvu, Ku'damm 59 kao drugu i Ku'damm 63 kao treću sezonu, a postoji mogućnost i za nastavak.

Pratimo život jedne prosečne zapadnonemačke porodice iz tog doba – majka je stroga, rigidna, nadasve elegantna i dozlaboga licemerna, otac je nestao posle rata, a njihove tri kćerke Helga, Eva i Monika pokušavaju da se razaberu u vremenu koje nosi neke nove tendencije. Njihovi privatni i profesionalni životi se prepliću – što zbog činjenice da je u pitanju porodični biznis, što zbog činjenice da žive iznad plesne škole i da je njihova ogromna kuća prostor za stanovanje koliko i za rad.

Iako mlada, Helga je ukopana u prošlosti, odnosno majčinoj viziji idealne žene i supruge, a kad se ipak zapita šta je sa njenim potrebama, majka joj odgovara da ih žene nemaju. Eva pak pokušava da otelotvori drugu stranu majčinog učenja, onu malo perfidniju i taktičniju, pa se više od svega trudi da se uda iz interesa i odupre svojim istinskim željama.

Monika je ta koja majci zadaje najviše glavobolja – depresivna je, smotana i zbunjena, ali hrabra, svoja i rešena da upozna sebe i uspe u onome što voli. I njena ljubav je ples, ali isključivo rokenrol, a ne bečki valceri i ostali tradicionalni plesovi koje njena majka drži u svojoj plesnoj školi. Pored toga, majka predaje i bon-ton, uči omladinu kako da postanu fine dame i gospoda, istovremeno gledajući kako više ne uspeva da drži sve konce u rukama i shvatajući da neko novo doba zaista dolazi.

A to novo doba ne dolazi besplatno i zahteva da se svako makar suoči sa svojim postupcima i zločinima iz prošlosti, ako već za njih ne odgovara. Sredina pedesetih je vreme u kojem su mnogi nacisti mislili da se može tek tako zaboraviti na ono što je bilo i ići napred, neki su i evocirali prošla vremena „kada se znao red“, a neki se suštinski kaju i priklanjaju Istočnoj Nemačkoj ne bi li se iskupili.

Društveno-političke prilike neizbežna su kulisa – u nekim delovima detaljno iscrtana, nekad samo ovlaš predstavljena – ali u tri sezone i devet celovečernjih epizoda predstavljen je i život „bivših“ nacista i uspostavljanje novog poretka, sukob Istoka i Zapada, život malobrojnih Jevreja koji i dalje trpe nasilje i diskriminaciju, odnos prema homoseksualcima, ženama svih statusa, godišta i bračnih stanja, tretman osoba s mentalnim poremećajima... No, više od svega, ovo je priča o ženama i o sistemskom tlačenju patrijarhata. Bilo da on progovara kroz majku koja mu robuje i patrijarhalno vaspitava decu, ili se ispoljava kroz diskriminaciju – što institucionalnu, što onu svakodnevnu, koja se oseća i na ulici i u kući.

Stoga je i više nego problematičan lik Joahima Franka, mladog naslednika fabrike oružja, čiji se otac obogatio na tuđoj nesreći, a njega samog nikad nije želeo ni voleo. Dodamo li tome porodičnu istoriju duševnih bolesti, recept za katastrofu je neminovan. Ipak, nikakva tragedija ili usud ne mogu opravdati put Joahima Franka od silovatelja do idealnog dragog. Koliko god to oslikavalo stanje poremećenog društva, toliko i ne zaslužuje iskupljenje koje se uporno forsira. Ta narativna linija je najslabiji deo serije, ali i odličan pokazatelj odnosa prema ženama koji se ni do danas nije sasvim izmenio.

Zato ni predstavljanje žene kao osobe koja ne može sama da odlučuje o bilo čemu, pa i o svom reproduktivnom zdravlju, ili pak o tome može li sama da sedi u ugostiteljskom objektu, ne deluje kao potpuno prevaziđena praksa. Sloboda se iznova osvajala i gubila počev od lekarske ordinacije, preko radnog mesta, do rođene kuće.

Sazrevanje sestara Šolak zapravo predstavlja osvajanje slobode. I dok jedna nastavlja da živi po rigidnim načelima svoje majke, druga se seksualno oslobađa, pa tako i finansijski emancipuje od nasilnog supruga i kontrolišuće majke, dok treća, viđena kao protagonistkinja, pokušava da na neki način redefiniše društvene norme tako što će „živeti po svome“. Njena neoprostiva greška je to što je rodila dete, a neudata je, pa tako njenu kćerku na usvajanje dobija ona rigidna sestra. Sve to aminuje, štaviše diktira, njihova majka, vođena načelom: „Imam veliko srce, ali neću da mi se ljudi smeju!“.

„Šta će svet da kaže“ je mantra po kojoj se živi i danas, a kamoli pre šezdesetak godina, no nije i opravdanje za sva zlodela, diskriminaciju i šikaniranja koje trpe drugačiji. To se najbolje vidi na primeru posleratnog nemačkog društva, još uvek ogrezlog u jalovom osećaju vlastite superiornosti.

Na kraju treće sezone, slobodi su ipak najbliže one koje se usuđuju da žive po sopstvenim pravilima. Prividno priklanjanje patrijarhatu i pokušaj „rušenja iznutra“ nikad ne završi dobro jer i pravdu deli onaj ko je norme isprva i postavio.