Najbolje TV serije koje niste gledali (16)

Iako su britanske policijske drame standardno dobre, Karen Pirie odskače od tog standarda. Prati formulu i klasičnu kompoziciju, ali tek toliko da joj posluže kao sredstva, a ne ideja vodilja. Svaki segment je doveden gotovo do savršenstva – najpre scenario (inače bolna tačka zbog koje najčešće sve propadne), potom gluma i režija. Mesto radnje je samo po sebi očaravajuće – reč je o škotskom univerzitetskom gradu St Andrews i okolini, a vreme se deli na dve glavne celine – sadašnjost, odnosno 2021. i 1996. godinu, s posebnim naglaskom na noć između 26. i 27. juna. Te večeri Nemačka je porazila Englesku u bitnoj fudbalskoj utakmici, nakon toga su huligani pravili haos u centru Londona, dok je u Škotskoj, iako je bilo navijanja i razočaranja, život tekao dalje. Pabovi su bili puni, a u jednom od njih radila je Rosie, devojka koja je samo nekoliko sati pronađena mrtva, i to na groblju kod katedrale, rasporene utrobe.

Sve je ukazivalo na ritualno ubistvo, slično jednom koje se dogodilo ranije u Škotskoj, a mrtvu Rosie su pronašla trojica momaka koja su najpre bila osumnjičena za ubistvo, a potom i puštena u nedostatku dokaza. Bili su najbolji prijatelji i držali su se svoje priče uvek, a svaki od njih nastavio je sa svojim životom, gradio karijeru, zasnivao porodicu... Činilo se da su taj 27. jun 1996. ostavili iza sebe.

Policija nije revidirala slučaj, za Rosie nije bilo pravde, kao ni za njenu izuzetno zaštitnički nastrojenu porodicu. Ta zaštita i briga graničile su se sa neprimerenom kontrolom i nepoštovanjem, pa u jednom trenutku i njena braća postaju interesantna za istragu.

Do ponovne istrage je pak došlo tek 2021, i to ne zato što je policija rešila da izađe na kraj sa sopstvenim repovima i propustima, već zbog jednog true-crime podcasta. Taj žanr je trenutno najpopularniji u svim medijima, pa je priča o slušanom podcastu koji uznemirava duhove (i žive i mrtve) sasvim uverljiva. Kako ne bi izgledali kao neprofesionalni i nedorasli šarlatani, moćni ljudi u policiji odlučuju da ponovo istraže slučaj i kao odgovorno lice postavljaju Karen Pirie, mladu i nedovoljno iskusnu, ali talentovanu detektivku.

Njen najbliži saradnik postaje Jason Murray, poznatiji kao Mint – lepuškast i ne tako bistar plavušan koji opsesivno radi vežbe, jede proteine i vodi „zdrav život“. Nije i ne pokušava da bude Karenin rival, već se više ponaša kao potrčko. No, kao i u svakoj dobroj priči, njegov lik je višedimenzionalan i razviće se taman kako i koliko treba. On je svojevrsni ekvivalent sličnim ženskim likovima koji se mogu naći u filmskoj i TV istoriji, onima kojima je glupost pripisivana kao obavezan parnjak lepoti, a koji su morali da dokazuju da su mnogo više od lepog lica, zgodnog tela ili slike bez tona.

Ima i onih muškaraca koji zavide Karen na njenom uspehu i napretku, smatrajući ga ne toliko nezasluženim koliko sopstvenom propuštenom prilikom. Sve bi bilo u redu da je samo nešto kasnije napredovala, ostavljajući najpre njih da zauzmu važne pozicije.

Karen je, međutim, uspela da prodrma kako svoju policijsku stanicu tako i samu istragu koju je preuzela. Iako ne počinje slavno i nailazi na brojna iskušenja i slepe ulice, ona ne odustaje, istovremeno prihvatajući pomoć i saradnju. Tako ni njen lik nije građen po „bossbitch“ klišeu, već nam dozvoljava da je upoznamo iz svih aspekata, u svim stanjima, naročito onim ranjivim.

Tempo serije je takav da dozvoljava da se radnja polako, postupno odvija, a da ne postaje razvučena. Nema nijednog nepotrebnog kadra, nijedne rečenice viška. Sačinjena od tri epizode, od kojih svaka traje oko sat i po, daje dovoljno materijala za razmišljanje i prostora da se klupko polako razmrsi, ne ostavljajući nijedan končić da visi. Sve je objašnjeno, promišljeno i složeno u perfektnu slagalicu.

Da, glavno pitanje jeste ko je ubica, ali još važnije je ono retorsko koje postavlja Bel, autorka podcasta koji pokreće radnju – Žena koja ne čini sve što je u njenoj moći da ne bude ubijena zaslužuje sve što joj se dešava?

U svetlu događaja u poslednjih nekoliko nedelja, a i uopšte, to pitanje ostaje u vazduhu i nakon završetka serije. Žene su od samog rođena proklamovane kao žrtve – sopstvenog pola, roda, porodice, društva... Žrtve za koje neće biti milosti jer su ujedno same svoji dželati. Ako se ženi nešto desi, sama je kriva. Važi to i za (ne)uspeh u poslu, (ne)napredovanje, privatni život i probleme... To važi i za njen lični i telesni integritet. Ako je napadnuta, silovana i(li) ubijena – isprovocirala je nasilje. Kao takva ne zaslužuje pravdu. A ako je tako, onda pravde i nema. Na našu žalost ili sreću, ima je makar u delima fikcije.