Najbolje TV serije koje niste gledali (18)

Ko je bez greha, neka prvi baci kamen – to je biblijska ideja vodilja ove serije koja do tančina istražuje slučaj tragično stradale devojčice. Najpre upoznajemo njenu majku Stellu (kao i uvek, sjajna Vicky McClure), i dalje rastrzanu između tugovanja i želje da, nakon tri godine od smrti ćerke, nastavi sa koliko-toliko normalnim životom. Njenom bivšem mužu to, naizgled, nije bio problem, pa već formira novu porodicu, ali mu kukavičluk ne dozvoljava da napravi odlučan korak ni u jednom smeru. Takođe ostaje na svoj način zaglavljen između prošlosti i sadašnjosti, novog poglavlja i žalovanja ćerke.

Poziv koji stiže iz zatvora produbljuje nezalečene rane, ali pruža i mogućnost zaceljivanja. Ubica želi da razgovara sa roditeljima svoje žrtve, želi da se pokaje i moli za oprost, a sistem to i omogućava. Niko nužno ne očekuje pomirenje, ali takav bi susret trebalo da pruži olakšanje svakome ko je uključen u taj proces. Međutim, kada ode na razgovor sa ubicom svoje ćerke, Stella ne dobija ništa od toga – ubica tvrdi da nije kriv i moli je da se pobrine za jednu potencijalnu žrtvu, nestalu devojčicu za koju će se ispostaviti da je bila prijateljica njene ćerke.

Tek onda počinje pravi zaplet – Stella dobija šansu da svome bolu da smisao, ali najpre tako što će se angažovati u potrazi za navodno pravim ubicom. Nadalje će se otkrivati kako su i do koje mere u njenu smrt upleteni svi žitelji jednog predgrađa Notingema, te kako njihovim životima upravlja porodica narkodilera kojoj niko ne sme da se suprotstavi. Međutim, Stella više nema šta da izgubi i pitanje je trenutka kada će raskrinkati sve i svakoga. Što više raspetljava klupko, to bliže dolazi sopstvenom neposrednom okruženju, svojoj porodici, sebi.

Na kraju, važnije pitanje od toga ko je ubica postaje kakva je ona bila majka, kakva je njena majka, kako su njihovi prividno bliski odnosi doveli do toga da se suštinski ne poznaju, da ne znaju ništa jedni o drugima, previđaju tuđu bol, kriju svoju i ne govore ni o čemu važnom, ne dele ništa osim krova nad glavom.

Ne, nisu svi krivi za nečiju smrt, ali doprinose atmosferi u kojoj takva tragedija postaje tek jedna u nizu. To je ono što ova serija ispituje, mimo i iznad čuvenog pitanja ko je ubica. Zanimljivo je da niko, kako to često biva u trilerima, nije označen kao psihopata, sociopata, otpadnik od zakona i društva, trula jabuka sklona tome da zatruje neposrednu okolinu. Ne postoji niko ko bi se mogao „odstraniti“ da bi sredina prodisala i postala zdrava. Virus se odomaćio, ušao u sve pore društva, što se najbolje vidi na primeru malih zajednica, baš poput ove notingemske. Pitanje je samo kako se ispoljava – neko diluje drogu, nego je koristi, neko je ucenjen, neko pak nedovoljno zreo; neko drugi je povučen i propada u tišini, dok neko pokušava da gleda svoja posla i pravi se da je sve u redu... Svako fingira normalnost na svoj način.

Zato nije ni čudo što krupne stvari promiču pred životom koji se živi od danas do sutra, što su porodica i prijatelji blizu, ali ne i bliski. Tragedija je u tom slučaju logičan nastavak svakodnevnog ništavila i događaj koji bi trebalo što pre zakopati i zaboraviti jer su u njemu ovako ili onako svi učestvovali. Otuda i naslov, otuda i zaključak da niko nije bez greha. Ne znači to da neće biti oprosta, ali nekad je najteže oprostiti samom sebi.