Irski psihološki triler
The Woman in the Wall serija

Photo: Chris Barr / BBC pictures / Motive Pictures

Najbolje TV serije koje niste gledali (20)

Likovi i priča su fiktivni, ali je osnova istinita – zlodela Katoličke crkve nad mladim Irkinjama i čitavim porodicama, sumnjivi poslovi i zločini otuđivanja dece, pa i njihove prodaje. Sve se odigravalo naočigled naroda i države, i to vekovima, što samo dokazuje kakva je i kolika bila moć crkve. The Woman in the Wall bavi se sudbinama žena koje su kao devojčice ili devojke završile u takozvanim Magdaleninim perionicama, delovima ženskih samostana osmišljenim za okajavanje grehova savremenih Magdalena. Nastale u 18, te „perionice“ su funkcionisale sve do kraja 20. veka, vreme u koje je i smešten manji deo radnje ove serije. U ovim institucijama nisu završavale prostitutke, već devojke koje je okolina tako doživljavala zato što su imale seks pre braka, ostale trudne, bile silovane, na bilo koji način osramoćene, problematične ili, jednostavno, samo isuviše privlačne i kao takve opasne po istu tu okolinu i divne porodične ljude, vernike i dobrotvore koji ne mogu da obuzdaju svoje nagone... Devojčice različitih profila i sudbina su odvođene u te perionice, no s pravom se može zaključiti da nijedna nije zaslužila da bude tamo, a mediji pišu da je, prema dokumentima, najmlađa „štićenica“ imala samo devet godina.

U te perionice su mnogi roditelji rado i svojevoljno poslali svoju decu, mnogi su bili izmanipulisani i zbunjeni, ubeđeni da čine nešto ispravno. Čudni su putevi gospodnji, naročito kada ih utabavaju njegove najpodmuklije sluge, koje su institucionalno osnažene i podržane, a kojima se država ne meša u posao, ako ih već direktno ne ohrabruje da čine zločine. Tako su Magdalenine perionice izvodile devojke na „pravi put“ čitava dva stoleća i odgajile generacije traumatizovanih i obespravljenih žena i dece koja se ništa nisu pitala. Očevi te dece, pogađate, uglavnom su bez ikakvog problema mogli da nastave sa normalnim životom, ukoliko im savest nije predstavljala golemu prepreku.

Mnoge devojke su se u najvećim mukama tamo porađale, bez adekvatne medicinske pomoći; neke su skončale kao i njihova deca – u hladnoći, bolesti i pothranjenosti. Deca koja bi preživela oduzimana su od majki na samom porođaju, a potom data na usvajanje, takođe putem specifičnih, lukrativnih kanala. Neka deca su odmah uvajana, neka su ostala u domu, no nijedno nije imalo pravo na kontakt sa svojom biološkom majkom. Devojke su tamo bile podvrgnute robovskom radu i jezivim uslovima života, bez prava na obrazovanje, zaradu i bilo kakav privid normalnog života. Majke su bile prinuđene da samo dan nakon porođaja ustanu iz kreveta i nastave sa radom.

Prva afera u vezi sa ovim slučajem uzdrmala je javnost u Irskoj 1993, kada je ispod jedne bivše perionice pronađena masovna grobnica od 155 žena, među kojima se mnoge nisu zvanično ni vodile kao preminule. Poslednja perionica zatvorena je tek 1996. godine.

To je kontekst radnje ove serije, koja nas upoznaje sa Lornom Brady (fantastična, nenadmašna Ruth Wilson), neobičnom žiteljkom fikcionalnog irskog mestašca Kilkinur, simbolom svih sredina u Irskoj u kojima su se odvijao sličan horor. Lorna je preživela perionicu i više od tri decenije traži svoju ćerku. Postepeno saznajemo da u tom gradiću ima još žena slične sudbine, od kojih se svaka na svoj način bori. Neke su se potrudile da zaborave i nastave sa novim životom, neke su prihvatile to što im se desilo i žive kako znaju i umeju, neke se bore sa zavisnošću, neke su ubeđene da su dobro prošle... Lornu posmatraju kao neku lokalnu čudakinju koja mesečari, ima napade agresije, povremeno je impulsivna, povremeno disocirana, ali nikada opasna. Više je ignorišu nego što je tolerišu.

Kada se pročuje vest o smrti i mogućem ubistvu lokalnog sveštenika, policijska ekipa iz Dablina dolazi u Kilkinur, a istraga potencijalnog zločina polako počinje da se usložnjava. Paralelno sa tim, žene koje su nekada bile u perionicama odlučuju da se organizuju i pravdu potraže na sudu, dok Lorna luta od jednih do drugih, ne znajući ni sama šta čini dok mesečari i trudeći se da ostane budna i pribrana.

Kako vreme i istraga odmiču, shvatamo da su svi manje-više povezani zajedničkim tragedijama i traumama, s tim da je nekima stalo do toga da se istina otkrije, dok drugi očajnički žele da održe status quo i sopstveni društveni i materijalni status. Očekivano, štite jedni druge dok državne institucije okreću glavu ili, ukoliko ima potrebe, primenjuju mere represije i zastrašivanja.

Ono što vlada u globalu, dominira i u lokalnoj zajednici. Svakom zlu koje se proširilo bilo je dozvoljeno da se širi, svako ko je trebalo da ućuti, bio je propisno izmanipulisan i prokazan. U želji da žive što normalniji život, pasivni posmatrači su odlučili da više ništa i ne posmatraju, da ništa ne znaju i ni za šta ne čuju. Tako su svi živeli pod terorom tišine i zavere ćutanja, normalno i pitomo, u 21. veku, u središtu zapadne civilizacije.

Ova serija nije odlična samo zbog teme kojom se bavi, već naročito zbog načina na koji predstavlja jednu sredinu i njene stanovnike – jasno, bez relativizacije zločina, a nijansirano kada su karakteri i ljudska priroda u pitanju. Potpuno opravdano, ukinula je te nijanse kada su u pitanju portreti crkvenih perjanica – biskupa, sveštenika, časnih sestara... Da, i oni su ljudi, ali ljudskost se nekada pojavljuje i u obliku čistog zla.

Oceni 5