Najbolje TV serije koje niste gledali (21)

Snimljena prema knjizi Wicked Beyond Belief Michaela Biltona, ova serija bavi se istinitom pričom o potrazi za takozvanim jorkširskim Trbosekom, koji je sedamdesetih godina na severu Engleske zverski ubijao žene, a kojeg policija nije mogla da privede pravdi čitavih pet godina.

Iako serija obuhvata događaje od 1975. do rane 1981. godine, prvi zločin ovog Trboseka zabeležen je još 1969. Pukim slučajem žrtva je tada preživela i nije želela na sud, pa optužnica protiv njega nije ni podignuta. Kada su se od 1975. ubistva samo umnožavala, postalo je jasno da situacija nije nimalo naivna i da se više ne sme ignorisati. A ignorisala se zato što su njegove žrtve bile, kako se smatralo, isključivo prostitutke. Kada bi stradala neka druga žena, odmah bi bila obeležena zajedno sa svojom porodicom, pa bi njeno eventualno zanimanje postalo važnije od toga što je ubijena ili teško povređena. Vremenom se pokazalo da tom serijskom ubici nisu samo seksualne radnice bile meta, već žene kao takve, sve one koje bi se drznule da se nađu na ulici noću. Ispostavilo se da ni društvo ni država ni institucije ne mare za žene i njihovu bezbednost, ljudsko dostojanstvo, pa ni goli život.

The Long Shadow maestralno pokazuje kako je mizoginija duboko utkana u svaki segment života, da je seksizam svakodnevna i očekivana pojava sa kojom se žene stalno suočavaju, da se podrazumeva da sramota treba da ih vodi kroz život, da su tu da ispunjavaju muške želje i hirove, večito podređene i u sporednim ulogama. Pokazuje ova serija da tzv. seksualna revolucija nije donela i istinsko oslobađanje, da nema razloga za romantizaciju nekih tamo sedamdesetih i osamdesetih, ali i da se, nažalost, malo toga od tad promenilo. Napravljen je minorni pomak, više pojavno nego suštinski, ali patrijarhalne norme i mizoginija i dalje vladaju.

Počev od toga da se seksualne radnice tretiraju kao kriminalci, za razliku od onih koji traže njihove usluge, preko toga da im se ne veruje, pa se tako nije verovalo ni kada bi sasvim pouzdano opisale zločinca, do toga kako su žene tretirane u samoj policiji, kako se kolege odnose prema koleginicama, muževi prema ženama... Sve ukazuje na opštu ugroženost žena, na to da nisu slobodne čak ni kada im se garantuju sva prava, kada formalno uživaju ravnopravnost – na poslu, fakultetu, u školi, porodici, na javnim mestima... Važilo je tad, jednako koliko i sad – žena nije jednako bezbedna kao muškarac, ni na ulici, u bilo koje doba dana, ni u svom domu, niti na radnom mestu. Kada se tome doda i sveprisutni rasizam, priča postaje još ozbiljnija.

Okrivljavanje žrtve kreće se od eksplicitnog do suptilnog, u zavisnosti od materijalnog i bračnog statusa, no ono što istrajava poput mizoginije i ide pod ruku s njom jeste apsolutna nekompetentnost policije. Ona proizlazi iz nepoverenja prema žrtvama, nemara i nipodaštavanja. Tek kada shvati da je vrag odneo šalu i da se svakom ponaosob ljulja fotelja na kojoj sedi, tek tad će policija i vodeći istražitelji zaista preduzeti nešto. Međutim, njihova nesposobnost duboko je ukorenjena, njihova uverenja i karijerizam koče ih u tome da zaista dobro obave posao. Retki među njima koji se zaista trude i to žele, stradaju na neki način od onih drugih, više ambicioznih a manje spremnih na rizik.

Jedan od najjačih aduta ove serije je taj što u prvom planu nisu ni glavni inspektori, niti ubica. Ovaj slučaj je isuviše poznat javnosti da bi nas pitanje ko je ubica držalo u neizvesnosti. Istina, zločinac je samo jedan, ali imao je mnogo slučajnih saučesnika i nije bio nikakav monstrum i psihopata. Tek običan čovek iz naroda, neupadljiv i tih komšija, kojem je išlo na ruku to što društvo ne mari za žene i što ga je, na kraju krajeva, društvo takvim i napravilo.

U fokusu ove serije su žrtve, žene koje imaju ime i prezime, lice i dušu. Žene koje su živele u teškim uslovima, što se na početku serije i ističe, žene koje su krive jer su probale da prežive i prehrane porodicu na ovaj ili onaj način, ili pak žene koje su se našle u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Bilo da smatrate seksualni rad modernim ropstvom ili poslom kao što je i svaki drugi, činjenica je da se retko ko tu nađe iz obesti ili ljubavi. Kao što je činjenica da kada je mizoginija sveprisutna, institucije ne veruju ženama i ne štite ih, kojim god poslom da se bave. Štaviše, direktno ih ugrožava.

Poražavajuće je što se za 40-50 godina malo toga promenilo, a još gore je to što smo prinuđeni da iznova ponavljamo iste lekcije i nikako ih ne naučimo.