Najbolje TV serije koje niste gledali (6)

Enlightened je jedna od onih TV serija o kojoj ne znate šta da mislite čak ni kad se završi; jedino što vam je jasno jeste da osećate nešto, da postoji razlog zašto ste joj se vraćali iz epizode u epizodu i da vas je, neopozivo i nepovratno, uzela pod svoje. Onda vam bude žao što je otkazana (i to pre čitavih osam godina) i što TV bogovi nisu bili dovoljno dalekovidi da u njoj naslute potencijal koji ste vi prepoznali, naravno, prekasno.

Možda je klima između 2011. i 2013. godine u Americi bila bitno drugačija od današnje, pa priča o savremenom ženskom Don Kihotu koji juriša na korporacije i nepravdu nikom nije bila preterano interesantna i uverljiva. Međutim, lopta padne u svačije dvorište, pa su klasne razlike trenutno jedna od gorućih tema i u Americi.

Danas se Enlightened gleda i čita iz sasvim drugačije perspektive nego što je to bilo onda kada se pojavila. Tome doprinosi i Laura Dern kao glavna junakinja. Iako je njena popularnost neupitna već decenijama, u poslednjih nekoliko godina etablirala se kao svojevrsna popkulturna ikona, posebno zahvaljujući ulogama u hit seriji Big Little Lies i filmu Marriage Story.

Ovde Dern (koja je i koautorka serije zajedno sa Mikeom Whiteom) igra Amy, četrdesetogodišnjakinju na ivici nervong sloma. Tačnije, u prvoj sceni zatičemo je usred nervnog sloma, kao radoholičarku visoko pozicioniranu na korporacijskoj lestvici, koja je uz sve to i u vezi sa oženjenim šefom. I dok čekamo da nas priča odvede u smeru girl boss koja pada, ustaje, nikad ne posustaje i nikom se ne izvinjava ni za šta, shvatamo da je narativ potpuno drugačiji. Doduše, ni u jednom trenutku nismo sigurni kuda to tačno idemo, šta Amy želi i pokušava da uradi, ali u tome je i poenta.

Amy nakon sloma živaca odlazi na rehabilitaciju u jedno od onih čuvenih holističkih, new age „odmarališta“ koja su nam poznata iz američkih filmova. Nikada nije do kraja razjašnjeno kakav je autorski stav prema njima, pa sve vreme čekamo da po povratku kući Amy odbaci sve što je u hipi centru čula i vrati se dobrom starom cinizmu. Ona se, međutim, zaista vraća kao – prosvetljena – na zaprepašćenje kako svoje okoline, tako i nas gledalaca, čija genijalno izneverena očekivanja dovoljno govore o nama samima.

Amy pak više ne dozvoljava starim obrascima ponašanja da je sputaju, počinje da posmatra širu sliku, što uključuje njene bližnje (majku s kojom živi i bivšeg muža, ovisnika o alkoholu i drogama), ali i životnu sredinu i planetu uopšte. Umesto da brine o napretku u karijeri, okreće se, kakao sama smatra, suštini, želeći da uradi nešto bitno i veliko, nešto za dobrobit svih. Vraća se na staro radno mesto u želji da promeni sistem iznutra, no kako je to nemoguće, ubrzo završava na drugoj strani, odnosno na samom dnu lestvice, i to doslovno. Prebacuju je u odeljenje smešteno u podrumu, rezervisano za korporativne otpadnike - one koji su već nešto zgrešili, a nisu otpušteni, ali kojima nije u pravom smislu ni pružena druga šansa.

Način na koji se Amy snalazi u novonastalim okolnostima, i to sa svojom „novonastalom“ ličnošću, nepresušni je izvor komedije, kao i empatije, drame, crnog humora, pa i transfera blama. Koliko želimo da navijamo za nju, toliko nam pojedini postupci nisu sasvim jasni, nerviraju nas, izvode iz takta. Ona s lakoćom može istovremeno biti sebična i požrtvovana, racionalna i idealista, svesna toga kako sistem funkcioniše i odlučna da istraje u nemogućoj misiji. Od neurotičnog cinika Amy je postala naivni i nadasve naporni kolibri koji se nikako ne uklapa u sopstveno okruženje, ali ni u naše poglede na svet.

Baš zato nikad nismo sigurni u dalji tok priče, strepimo za Amy i za plejadu sporednih likova, od kojih je svako otkačen, nepodnošljiv i simpatičan na svoj način.

Veliko je pitanje da li Amy može opstati u ovakvom svetu, no neupitno je da su svetu potrebni ljudi kao što je Amy. Sa svim svojim manama, vrlinama, pogrešnim odlukama i podvizima, a potpuno autentični i spremni za promene i – neka mi Bog, čitaoci, transferi blama i sva opšta mesta oproste – rad na sebi.