Najbolji filmovi 2020. godine

10. Oaza (2020)

Film Ivana Ikića izrazito je delikatan. Zaplet mu je linearan, a opet razlomljen na tri čina sa tri ugla gledanja. Tempo mu je usporen, sa dobrim razlogom da možemo podneti njegovu težinu. Etički je film perfektan, što je posebno važno imajući u vidu okruženje u koje je radnja smeštena, kao i milje iz kojeg dolazi trio glavnih glumaca – naturščika. Ikićev film je predodređen za plodnu festivalsku turneju gde bi skrenuo pažnju globalne javnosti na jednu od groznijih socijalnih nepravdi.

9. Proxima (2019)

Francuska autorica Alice Winocour je pažnju na sebe skrenula svojim prethodnim filmom Disorder u kojem se u najboljem maniru Kathryn Bigelow bavila problematikom muškarca pod pritiskom životnih okolnosti i post-traumatskog stresa koji mu pomračuje um. U novom filmu Proxima ulog podiže do astronomskih razina, bukvalno, prateći ženu tokom iscrpljujućih priprema za jednogodišnju misiju na svemirskoj stanici Mir. Sa fokusom na Evu Green u verovatno najboljoj ulozi karijere, Proxima je jedno od najsnažnijih i najemotivnijih filmskih iskustava prošle godine.

8. Zora (2020)

Sa triptihom ljubavnih priča smeštenih u ratno, blisko i nešto dalje poratno vreme, filmom Zvizdan Dalibor Matanić je otvorio novo poglavlje u raspravi o „našima” i „njihovima”, apostrofirajući koliko su te razlike koje nas dele sitne i nebitne. Sa Zorom, smeštenom u isto okruženje Dalmatinske Zagore iliti Krajine u apokaliptičnoj bliskoj budućnosti, ta pitanja „naših” i „njihovih” u mutiranom obliku ponovo postaju važna. Formalno intonirana kao jedna priča, Zora strukturu triptiha seli unutar centralnog para likova (izvrsni Tihana Lazović i Krešimir Mikić), a ose podele nisu više tako jednostavno etnički i verski kodirane. Sa svojim filmom Matanić ludilo ovih prostora i njihov usud podiže na filozofski nivo.

7.  Working Girls / Filles de joie (2020)

Sudeći po filmu Working Girls Frédérica Fonteynea i Anne Paulichevich, legalizacija prostitucije ne rešava nevolje u koje osobe koje se njome bave upadaju, od društvene stigme do privatnih nedaća, već ih samo privremeno sakriva. Tri žene različitih profila i životnih okolnosti se skupa voze na posao iz Francuske u Belgiju. Jedna je sveže razvedena i muku muči sa nasilnim bivšim suprugom i samoživom majkom. Druga sanja o princu na belom konju koji će je pokupiti iz bordela, a pritom je nesvesna da ne poseduje skoro nikakva znanja i veštine upotrebljive u svetu van njega. Treća, najstarija, udata je i sa porodicom, a njen prvi cilj je da njena kći ne pođe njenim stopama. Working Girls nije film o njihovom „zanatu”, već o prijateljstvu, pametno napisan i upakovan u formu „hyperlink” trilera, i jedan od najboljih festivalskih naslova koje je ova godina strpala u svojevrsni karantin.

6. La Llorona

Traumatičnom prošlošću i reperkusijama iste na sadašnjost se vrlo vešto bavi gvatemalski autor Jayro Bustamante u svojim filmovima. Sa La Lloronom kombinuje političku dramu i horor. Naslov vodi poreklo od hispanoameričkog mita o tugujućoj ženi koja je požalila zbog ubistva svoje dece. Kod Bustamantea tugujuća žena kao spiritualno, a možda i fizičko prisustvo počinje da proganja bivšeg generala i diktatora kojem se sudi za ratne zločine, odnosno genocid počinjen nad domorodačkim stanovništvom. Horor, pak, izvire sa nekih drugih mesta, iz „flashback” svedočanstava, iz ikonografije protesta pred generalovom vilom, iz njegove skršene psihe i iz narušene dinamike u kući. Reč je o filmu koji funkcioniše kao savršeno zaokružena vizija.

5. A Loss of Something Ever Felt (2020)

Dokumentarni film koji se prati kao najnapetiji triler potrage, dok se u pozadini odmotava klupko jedne nesrećne mladosti, A Loss of Something Ever Felt Carlosa E. Lesmesa nastao je u „egzotičnoj” koprodukciji Estonije i Kolumbije. Razlog su sve seobe u suprotnim smerovima: Lesmes je rođen u Kolumbiji, a trenutna adresa mu je u Estoniji, a odsutni protagonista filma Lauri se iz Estonije preselio u Kolumbiju i tamo nestao. Lauri je bio ovisnik, sva je verovatnoća da ga je nešto strašno snašlo kada je prestao da se javlja svojoj majci i da od nje traži novac, pa njegova sestra Eeva, njen muž Davood i njihov prijatelj, reditelj filma, kreću u potragu za njim, dok se u pozadini otkriva sva nesreća Laurijevom života kod kuće, odsustvo osećaja pripadnosti i prihvaćenosti od strane društva kroz Eevina sećanja i kroz pisma koja joj je on pisao još davno, na početku putešestvija. A Loss of Something Ever Felt je zaista izuzetan dokumentarac.

4. Ulbolsyn (2020)

Šta uraditi u društvu u kojem su stare tradicije jače od slova zakona, volje institucija, pa čak i modernih oruđa pritiska. To se pita naslovna junakinja Ulbolsyn u filmu Adilkhana Yerzhanova. U samo 70-ak minuta versatilni i plodni kazahstanski autor jasno secira nazadnu sredinu i odnose snaga u njoj, ali i nesalomivu volju glavne junakinje da svojoj sestri pruži neki drugačiji život. Odmeren u tempu, sa elementima apsurdnog humora i skokovima u šokantnu dramu i nasilje, perfektno kodiran, pre svega lingvistički, Ulbolsyn je perfektan film sa plemenitom misijom oslobođenja od prevaziđenih tradicija.

3. Uppercase Print / Tipograf Majuscul (2020)

Verovatno nema većeg kritičara nacionalne mitomanije i kulture pospremanja zločina iz prošlosti pod tepih nego što je to Radu Jude. On se kroz svoj crnohumorni vestern Aferim! bavio porobljavanjem Roma u feudalnoj Vlaškoj, kroz jednostavni dokumentarac sačinjen od fotografija i naracije The Dead Nation svedočanstvima o holokaustu iz prve ruke, a kroz svoj pomalo didaktični hibridni meta-film I Do Not Care if We Go Down in History as Barbarians sklonošću društva da se neprijatne teme izbegava, dok još uvek pod površinom ključaju rasizam i nacionalizam. Na red je došla i komunistička prošlost i sva sila kojom su se birokratija i tajna policija sručili na srednjoškolca koji se usuđivao da sluša radio zbog vesti, a ne samo zbog muzike, i da misli svojom glavom, pa čak i da piše grafite kredom i ugljem, velikim slovima, po zidovima provincijskog grada. U tu svrhu, Jude je odabrao unikatan filmski izraz u kojem arhivski materijal inducira osećaj apsurda, a zapisnici služe kao osnova za dramski tekst uobličen u filmovani doku-teatar. Reč je zaista o neponovljivom filmu koji „radi” čak i kad po logici stvari ne bi smeo.

2. The Assistant (2019)

The Assistant američke nezavisne autorice Kitty Green, čije je autorsko poreklo dokumentarno, vrlo bi lako mogao da bude takođe dokumentarni film o slučaju Weinstein i tome kako je takvo ponašanje moglo da prođe ispod radara. Iz perspektive mlade asistentkinje koja ima ambicija da se bavi filmskom produkcijom posmatramo jedan njen radni dan, izuzetno dugačak, tokom kojeg ona stiče saznanje o tome kakav je njen nevidljivi šef kao čovek i u toku kojeg mora da donese tešku odluku. Horor koji ona proživljava je višestruk, od traume seksualnog zlostavljanja iz pozicije posrednog, ali svejedno pouzdanog svedoka, preko saznanja o tome kako je sistem namešten da štiti one velike i moćne, pa do horora savremenog kapitalizma u kojoj je taj naporan posao jedino što ima, dok je na drugoj strani čekaju neotplaćeni studentski krediti. The Assistant je vrlo blizu filmskog savršenstva (treba obratiti pažnju na kadriranje i dizajn zvuka koji nam sužavaju perspektivu) koji se ne „vozi” samo na temu, nego i na zavidno autorsko umeće.

1. Uncut Gems (2019)

Činilo nam se kao nepravda kada Adam Sandler nije dobio nominaciju za Oscara za ulogu kojom se u potpunosti iskupio za sve one decenije glupiranja po lošim i neinteligentnim komedijama. Nije to prvi put da je Akademija sudila po reputaciji, a ne po meritumu, kao što nije ni prvi put da je Sandler pokazao da je zapravo sa pravim materijalom i u pravim rediteljskim rukama izvrstan glumac. Pored toga, čini se da je svestan kvalitativnih dometa većine svog minulog rada i to okreće u svoju korist, što je samo dodatni bonus. Njegov ljigavi draguljar i opsesivni kockar koji je u svom životu upropastio sve čega se dohvatio nije neko s kime bismo se rado družili, čak ni popili piće u baru jer bi nas ili „uzeo u rad” ili udavio svojim govnarskim pričama. Uspeh Sandlera kao glumca i braće Safdie kao autorskog dvojca je, pak, u tome da nam do Howarda bude stalo makar toliko da ispratimo šta će sledeće zeznuti, hoće li se i kako će se iz toga izvući, i to u trajanju od preko dva sata filma. Uncut Gems je inteligentni i energični žanrovski blender nekoliko tipa trilera, socijalne drame i izuzetno mračnog humora koji svoju snagu crpi iz sveopšte disfunkcionalnosti glavnog lika, jednostavnih i uglavnom loših namera svih koji ga okrućuju i ekstremne nadrndanosti okruženja New Yorka koji se, u najboljem maniru klasičnih filmova Martina Scorsesea, uzdiže na nivo filmskog lika koji se ponaša kao da će svakog trenutka eksplodirati. Braća Safdie su trenutno možda i najglasniji nastavljači poetike Novog Hollywooda, iz filma u film rastu kao autori, a Uncut Gems je sadašnji i budući klasik sedme umetnosti.

Ostala visoko preporučena literatura, bez posebnog reda:

Little Women (Greta Gerwig, 2019) – Glumački savršeno modernizovano čitanje mnogo puta ekranizovanog literarnog klasika

1917 (Sam Mendes, 2019) – Akcija i košmar Prvog svetskog rata u jednom kadru, odnosno veštoj simulaciji istog

Atlantics (Mati Diop, 2019) – Unikatan spoj romanse, socijalne drame, laganog horora, folklora i magijskog realizma smešten na zapadnu obalu Afrike

Waves (Trey Edward Shults, 2019) – Impresionistička, slojevita priča o ljubavi, rasi, klasi i socijalnoj mobilnosti koja u talasima „zapljuskuje” gledaoca

Driveways (Andrew Ahn, 2019) – Izuzetno emotivan američki nezavisni film o raspremanju kuća, raspremanju života, prijateljstvu i suočavanja ljudi samih sa sobom

Relic (Natalie Erika James, 2020) – Art-horor film sporog tempa i snažnog udara koji se usuđuje da o demenciji govori kao o užasu ne samo za dementnu osobu, nego i za one koji se o njoj brinu

Quo vadis, Aida? (Jasmila Žbanić, 2020) – Zločin u Srebrenici prikazan kao doku-dramski triler iz perspektive majke koja pokušava da spasi svoju familiju. Neverovatno važan film.

Sound of Metal (Darius Marder, 2019) – Slika i prilika šoka koji izaziva naprasni hendikep, lekovita za vreme u kojem se svi pomalo osećamo hendikepirano

Midnight Family (Luke Lorentzen, 2019) – Dokumentarni film opservacijskog stila o familiji kojoj je vožnja kola hitne pomoći biznis, čime se razotkriva „probušenost” sistema

The Self Portrait (Katja Hogset, Margareth Olin, Espen Wallin, 2020) – Neprijatan, težak, gotovo razarajući dokumentarac o borbi sa anoreksijom i snazi koju umetnost pruža

Govori da bih te video (Marija Stojnić, 2019) – Vizuelno zadivljujući dokumentarac o radiofoniji, značaju kulturnog programa i koliko je Radio Beograd institucija veća od svoje sredine

O jednoj mladosti (Ivan Ramljak, 2020) – Vrlo ličan, ponekad faktualan, ponekad poetičan dokumentarac o jednoj izgubljenoj mladosti, jednom izgubljenom životu, ali i vremenima u kojima je postojala nada da će nekad nešto biti bolje

Zaklinjem se (Milutin Petrović, Nikola Dragović, 2020) – Snažna antiratna izjava upakovana kao kolažni dokumentarac sastavljen od intervjua, kućnih videa i apsurdnih propagandnih Zastavinih filmova.