Krasnoga li dobermanića
Marijj 59 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Najdraže dite na četiri noge

Ko ne voli životinje, ne voli ni ljude? E pa, ja san u vezi s tom tvrdnjom na momente nekako skeptična. Naprimjer, hodan ulicon, ništa ne sluteći, a onda isprid mene iskoči paščurda marke doberman. Bez uzice, bez brnjice i bez milosti. Prije nego šta se uspijen prisjetit da je pas čovikov najbolji prijatelj, otkažu mi sve vitalne funkcije. Jedino mi funkcija zapomaganja i vrištanja ostane aktivna. Na takvu moju reakciju, vlasnik dotične beštijetine me uvriđeno odmiri i uvjerava:

"Ne bojte se, gospođo, neće vam ništa!"

Moji prijatelji nemaju očnjake veličine kljova

Obožajen tu rečenicu. Kako to misli, neće mi ništa? Pa, već mi nešto je! To šta mi se uzlupalo srce, otkazale noge i oblija me ladni znoj, to je ono "ništa"? I sad bi ja takva, u stanju općeg psiho-fizičkog šoka, tribala povirovat da mi je taj stvor najbolji prijatelj? Oprostit ćete, ali ja već imam moje najbolje prijatelje i niko od njih nema sto kila žive vage, očnjake veličine kljova niti se iko od njih mora jeanput godišnje cijepit protiv bjesnila. Dobro, ima ljudskih primjeraka koje bi stvarno tribalo cijepit protiv rečenoga bjesnila, ali ja se sa gradonačelnicima ijonako ne družin.

Osim toga, kad smo kod najboljih prijatelja, sa pasima ne možete razminjivat salvete, četat s njima na Fejzbuku niti vam mogu bit jamci za kredit. Svaka njima čast, ali mislin da je to prijateljstvo malko precijenjeno.

Kad me dakle vlasnik takvog stvora pokuša skroz neuvjerljivo smirit i opustit, ja ga mrzin ka pasa. Iako to nije dobar izraz, jer ja pase u stvari ne mrzin. Mislin, pasi jesu pametne beštije, ali ne može se od njih očekivat da imaju razvijenu svijest o tome da nije baš zgodno šetat po ulici tako sav dlakav i ogroman i sa svim tim očnjacima. Nisu krivi pasi, nego njihovi vlasnici šta ne poštuju zakon i ne vode ih na uzici.

Koga više voliš, mamu ili tatu?

No, dobro. Za nepoznate vlasnike nepoznatih pasa me nije baš puno ni briga. Problem nastaje kad neki od mojih najboljih prijatelja za svoje najbolje prijatelje imaju pase. Po onoj staroj narodnoj "prijatelj mog prijatelja je i moj prijatelj", ja bi tribala volit pase mojih prijatelja. I volin ih. Pogotovo kad ih ne moran milkit po glavi. A moran. Jerbo, vlasnici pasa su vam isto ka i ponosni roditelji male dice. Kad in dođete u kuću, morate se divit njihovim kućnim ljubimcima (dica su im ionako pobigla jer sto posto više nisu mogla trpit pase.) I sad, za ne zamirit se prijatelju, a sa pasima se ne znan ponašat, na brzinu se sitin kako se ono divimo tuđoj dici.

"Aaaajme, krasnoga li dobermanića! Ma, vidi mu smišnih očnjakića! A vidi kako pametno gleda!"

Dobro, koji put se tako uživin da malo zeznen stvar i sveudilj dragajući monstruma po dlakavoj mu glavuši, bljak, ispalin: "A koga više voliš, mamu ili tatu?"

Druženje i jadanje

Ali da se vratin na ono "ko ne voli životinje, ne voli ni ljude". Iman jednu dobru prijateljicu u Zagrebu koju puno volin. Ženska je pametna, draga, duhovita. Jednom riječju, divna. Osim šta ima pasa.

Došla ja kod nje u goste prošlo lito, malo se družit i izjadat, taman ostala bez posla. Ne ona, nego ja. Mislin, i ona je bez posla, ali je meni, mislin, ipak malo lakše, jer osim šta neman posla, neman ni pasa. Skuvala ona kavicu, ja se pripremila na ugodno prijatejsko ćaskanje i krenen da ću olakšat dušu.

"I tako... sad san ti bez posla."

Ona me pogleda suosjećajno. Oću reć, razroko. Jer jednim okom gleda mene, a drugim majčinski prati kretanje svoga pasa.

"E, znan, nije ti lako."

"A šta je najgore...", nastavin ja, ali u tome momentu njen pas došeta do mene i gleda me. I dahće, također. Ona, do maloprije normalna, doživi transformaciju na moje oči.

"Ma vidi ko je to tebe doca vidit? Ma vidi, ko je to nama doca, a ko nam je to doca?"

Gospodin Janje

Ja je gledan zabezeknuto. Ček, ne samo šta u stanu drži pasa za kojeg znaš da je pas samo zato šta ona tako tvrdi, jer mu od dlačurina nemoš vidit kojem točno obliku života pripada, nego ona, žena u ozbiljnim godinama, tome stvorenju još i tepa?!

Pokušan vratit temu na ono bitno i nedlakavo, to jest na mene.

"A danas je takoreć nemoguće nać posal, pogotovo u mojim godinama. Šaljem dvadeset molbi dnevno, međutim...", međutim u tome momentu njen pas u ustima donese igračku, nekakvu plišanu ovcu i počne me s njom gurkat po kolinu.

"A biži, znan kako ti je... Ajme, vidi, donila ti je gospodina Janje!"

"Donila mi je... šta?"

"Gospodina Janje! To joj je najdraža igračka! Znači da te voli! Ma koga ona meni voji, ma koga?"

Odma san svatila da se sad moran raznježit i na gospodina Janje. Jer, ako ne volin gospodina Janje, moglo bi se desit da ne volin ni ljude. Čista logika. Također, ako se ne oduševin sa dotičnim gospodinom, ozbijno dovodin u pitanje naše prijateljstvo. A opet, ako se oduševin sa gospodinom Janjetom, kako ću sebi pogledat u oči? Moj život više nikad neće bit isti.

"Aaaajme, donila mi je gospodina Janje!", promumljam nekako, a onda mi je puka film. "Dobro, jesi li ti normalna? I kakva si ti to prijateljica? Ja ti pričam o ozbiljnim egzistencijalnim problemima, a tebi je važniji tvoj pas od mene?

"Ma šta ti je? Pa slušan te ja, slušan."

Baš mi je drago zbog tebe!

"Ma kako me slušaš? Svako malo me prekineš jer mi tvoj pas donosi nekakve svoje ovce i janjad, i gleda me i voji me, i sve u svemu mogu se kladit da nisi zapamtila niti riči od svega šta san ti pokušala reć! Drugin ričima, ko voli pase, baš ga briga za ljude, a pogotovo za nezaposlene ljude!"

E, to ju je pogodilo.

"Ma kako to možeš reć? Slušala san te cilo vrime!"

"Nisi!"

"Jesan!"

"Nisi!"

"Jesan! I, šta kažeš, dobila si posal, je li? Aaajme, baš mi je drago zbog tebe!"

Oceni 5