Najgori album koji se pojavio na zemaljskoj kugli!

LABORATORIJA ZVUKA - Nema nidje te ljepote (Komuna)

Kad sam već bio potpuno uveren da Laboratorija zvuka ne postoji bar petnaestak godina, da su Brothers Vranješević (Mladen & Peđa) već odavno okačili beli kačket i crni šešir o klin - odjednom sam ih, iznenada, prepoznao, krstareći daljinskim upravljačem po RTS okeanu.

U jednoj od onih šugavih emisija u kojima zločinački gostuju zajedno Divlji kesten i Nada Topčagić, pojavila su se braća. Brat s belim kačketom nešto je emocionalno dramio, brat s crnim šeširom držao je gitaru ispod pojasa, ogrnut u crni mantil i crne naočare iz 1977; u TV nastupu slikala se i osoba ženskog pola - sve je bilo kao pre dve decenije, veselo a jako tužno, odvratno i obratno, kao da se kič zamrznuo u svojoj jedinoj funkciji: da bude embrion genetske pošasti koja će se, misteriozno, poput side, pojaviti već 1997. godine.

Ovaj CD slučajno sam zapazio na SKC-marketu pre nekoliko nedelja; na omotu je bilo nekakvo dete koje je otvoreno pišalo u more čija je boja ličila na vojvođansku reku; samo par tjedana kasnije, dete je nestalo, nema više mokraće, sad je na omotu figurativni simbol tzv. planina pod nerazumljivim naslovom Nema nidje te ljepote (prevod: Nema niđe te lepote); naime, u srpskom jeziku postoji slovo "đ"; isto slovo razlikuje se od glasa "dj", ali izgleda da je to nepoznatim autorima omota promaklo, kao i u naslovima Devojka iz predgradja ili Zašto me vredjaš draga, što vredi izgovoriti u izvornom Vukovom obliku - čitaj kako je naopako napisano!

Kad se preskoče ove pravopisne zavrzlame, ostaje ono najgore: CD sa čak deset pesama koje međusobno tako konkurišu za Najgoru Numeru Milenijuma da je to uvek bolno, naročito ako se naivni slušalac primi na tezu da je ovo mnogo ozbiljna ploča, čiji žanrovski opseg pokriva starogradsku jadikovku Zašto me vredjaš draga (sa sve kafanskim dobošem i plačljivom violinom koja se divno slaže uz svaki beli kačket), najgoru hotelsku kukumavku Stari Rock'N'Roll (u kojoj se svako "r" izgovara kao da su Vranješevići rođeni u Brajtonu a ne u Vojvodini), s najtanjom produkcijom na svetu, idealnom za najdosadniju Srpsku Novu godinu u hotelu "Park" u Novom Sadu; pesma Mimi (po motivima Ive Tijardovića) pretvorena je u WC-kabare, numera Dali smem ("dali" se, pomenimo, piše odvojeno) negde je blizu alko-cirkusa u onom hotelu za Novu godinu, pesme Ritam gnušao bi se čak i Divlji kesten (etno-zezalica prihvatljiva za svakog ko je za deset minuta popio osam litara vinjaka)... a onda Devojka iz predgradja (predgradja = predgrađa) sa "očima punim beznadja", za stiskavac na patosu, kad čak i Mladenov kačket liči na SPS UFO, potom Čudan susret u tmurno popodne, pesma koja je 1959. bila odbijena kao staromodna za tadašnji Krapinski festival, na izričit zahtev Krapinskog Čoveka; konačno, za kraj, tu su Plesne cipele, očigledno popularne za svadbe a naročito za razvode, s neobično iskrenim tekstom ("Provincijski orkestar svira uvek istu stvar/Kao da je svemu kraj/ You can help me/ If you try"); uz preteću Peđinu intervenciju "Ovo je poslednji ples, drugarice biraju", direktno smo se vratili u vreme ranih pedesetih kad je CK KPJ bio oduševljen ovakvim ideološkim izazovima glede Drugarica, kad je takav album, u stvari, koncipiran kao zabavno oružje protiv same zabave.

Ovog 10. januara 1997. godine (negde oko ponoći, s belim i crnim vinom u venama) mentalno retardiran ali nepotpuno svestan zaključujem sledeće: CD Nema nidje te ljepote - Definitivno, Apsolutno, Neopozivo, Krajnje Ultimativno, Konačno, After-konačno, Univerzalno, Lokalno, Pojedinačno a naročito Skupno - najgori je album koji se Ikad Ikada Pojavio Na Zemaljskoj Kugli! Sve, sve, sve: omot, pravopis, "dj" umesto "đ", pesme, homoseksualni glasići, motelska produkcija, kvalitet snimka negde ispod pokvarene telefonske slušalice, stupidno-retardirani tekstovi za mentalne invalide, beli kačket i crni šešir uz najsmešniju "digitalnu obradu" (Tibor Pap), atmosfera u kojoj je neizdržljivo svih 36 minuta, a naročito još i onih 30 sekundi... Fali još samo ono dete s početka teksta da nas popiša, Golden Shower je relaksacija u poređenju s ovim novosadskim sadizmom o kojem, tek sad shvatam zašto, Niko, Nigde i Ništa ne piše, čak i ne pominje...

Ne zaboravite ovo ime: Laboratorija zvuka. Nije dovoljno da isključite i zapalite televizor kad vidite i čujete Brotherse, nije dovoljno da pređete na drugu stranu ulice kad ugledate Beli Kačket i Crni Šešir u brzom letu, nije dovoljno da se ispovraćate na CD, nije dovoljno da ga nožem sunetite, ništa nije dovoljno da vam opišem kako ćete reagovati; dovoljno je da izdržite ovih 36 & po minuta i da pomislite da je smrt jedini srećni ishod ove avanture, pod uslovom da imate retku sreću da umrete ili se ubijete između prve i druge numere; oni koji su sebi oduzeli život negde oko pete pesme, već se mogu smatrati mazohistima; retki primerci čovekolikog izgleda koji su preslušali čitav CD, a ostali u vertikali, trenutno su na ispitivanju u Laboratoriji zvuka. Pacijente prvo skinu gole, a onda im na glavu stave beli kačket... Posle ionako ništa više nije bitno. Zbogom. 

* Tekst objavljen marta 1997. u magazinu XZ

(NASTAVIĆE SE)