Najsentimentalniju o sitosti legendu

U duši mi je odaja prostrana,

U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.

Neko zdesna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča:

“Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,

I ptica koje se nad njim dovikuju;

Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice

Što trči uskom stazicom?

Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve,

Toliko je vesela.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,

Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav,

Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja,

Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;

Treći najzad: pojedi,

Devojče potrča da ih uzbere.

Ali je tresište rovito: više se nikud ne može

Nego u dubinu do kraja.

Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko

Da joj se visoko telo utopi.

Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!”

U duši mi je odaja prostrana,

U njoj svako veče jedu jegulje pržene.