O ranjivosti
Ranna 05 S

Photo: manofmany.com

Najteže je biti slab

Strah & sram

Nervni slom ili duhovno buđenje? Katastrofa ili potencijalno nešto najbolje što nam se moglo dogoditi? Sramota ili sloboda? I dok moj unutrašnji cinik s neskrivenim zgražavanjem upoznaje unutrašnjeg novorođenog life coacha, njihova domaćica bi do sutra mogla da niže kontraste dok se odgovor sam nameće – i jedno i drugo.

Kada sam pre nekoliko godina imala svoje „duhovno buđenje“, možda čak i „nervni slom“ sa odloženim dejstvom, proživljen „na rate“, otkrila sam Brene Brown, sada već čuvenu publicistkinju i terapeutkinju. Mnogi bi rekli i life coacha, ali ona podrazumeva i zaslužuje mnogo više od ne tako laskave titule. Suštinski ona jeste „istrenirala“ mnoge za život, no s obzirom na to ko sve danas, koga i kako trenira, to nije adekvatan opis Brene. Ona je pre svega naučnica, socijalna radnica i terapeutkinja. Dolazi iz akademske zajednice u kojoj vlada aksiom: „Ako ne možeš nešto da izmeriš, to onda i ne postoji“. To važi i za društvene nauke, ne tako egzaktne i predvidive. Tako se za proučavanje ljudske prirode i ponašanja koriste jasno definisani parametri na osnovu kojih se utvrđuju dominantni obrasci, kontrasti i odstupanja. Baš kao što kaže citat pripisan opštenarodnom geniju – poseban si, kao i svi ostali.

Za Brene je činjenica da može da posloži, sredi i organizuje nešto tako komplikovano, neuredno i zbrkano poput ljudskih osećanja i ponašanja bila fascinantna. Tokom doktorskih studija fokusirala se na istraživanje veza među ljudima, želje za povezivanjem i osećaja povezanosti, koji su, sasvim logično, u korelaciji sa ljubavlju i osećajem pripadnosti. Međutim, na tom naizgled jasnom putu kategorizacije ljudskih emocija, Brene je doživela svoje „duhovno buđenje“, odnosno „nervni slom“. Baš zahvaljujući tome je i došla do najvažnije spoznaje za svoj naučni rad – isprva ne tako lepe, ali ključne. Nakon godina istraživanja, intervjua i klasifikacije dobijenih podataka, razumela je da želju za povezanošću osujećuju strah i stid, u čijem je korenu upravo strah od nepovezanosti.

Možda je zahvaljujući upravo „duhovnom buđenju“ Brene Brown nastavila da radi na polju straha i srama, istražujući ta nimalo prijatna polja naše svesti i podsvesti. Došavši do glavnog termina koji razdvaja ljude koji žive u strahu i sramu i ne koji žive uprkos njima, a to je – ranjivost – Brene je postala jedna od heroina protekle decenije. Njen govor o ranjivosti na TED konferenciji održanoj u Hjustonu pojavio se na You Tubeu u januaru 2011. i ubrzo postao viralan. Usledilo je gostovanje kod Opre, novi TED govor (2012), novi intervjui i ugovori sa izdavačkim kućama... Neke od njenih knjiga prevedene su i kod nas, a uprkos tome što dizajn njihovih korica vrišti „samopomoć“, „popularna psihologija“, odnosno instant rešenja koja ničemu ne služe, a uz to i ne rade, istina je bitno drugačija.

Njene poruke i zaključci možda deluju jednostavno, ali način na koji je do njih došla uopšte nije, kao ni put koji mi treba da pređemo kako bismo ih usvojili. Dokazuju to mnoga uprošćavanja i pogrešna tumačenja koja neminovno dolaze s popularnošću. Svedoče o tome mnoge „fake it till you make it“ strategije, preskakanje bitnih stepenika u razvoju, zanemarivanje obrazovanja, pa i elementarne pristojnosti, neustrašivo srljanje u budućnost, sutra, novi i bolji dan... Prodavanje privatnosti, nekompetentnosti i lažnog samopouzdanja pod parolom ranjivosti i otvorenosti.

Međutim, Brene Brown nije naš prosečni life coach s mantrama, već naučnica u pravom smislu – usmerena na istraživanje i doprinos rešenju postojećeg društvenog problema. Strah i stid uvek će postojati, kao i želja za povezivanjem sa drugima, uz ranjivost kao sponu koja takvu vezu zapravo omogućava. Osuđeni smo na doživotno učenje i praksu.

Sandra Dančetović

Savršenstvo kao odbrana

Ako se baš svakog dana ne stidimo onoga što jesmo, tvrdi moderni mislilac Alain de Botton, to samo znači da nismo ni počeli da upoznajemo sebe. Na samom početku tog puta je volja za ranjivost, sposobnost da se uklone sve barikade, jer ranjivi smo svi, najviše oni najhrabriji.

Zidovi se podižu kako bi se pojedinac/ka zaštitio od sveta, iako su drugi na kraju najmanji problem. „Nije me svet sputavao“, pisao je James Baldwin, „Jer na kraju, ako ti većina dovoljno dugo čini neku nepravdu, na kraju postaješ sopstveni neprijatelj i nastavljaš ono što je društvo započelo“. Tako bi protivotrov za takav svet moglo da bude to da se negativni stavovi ne usvajaju, da se u sebi ne ponavljaju rečenice koje smo prvi put čuli od onih koji su nas zlostavljali. Primer za takvo ponašanje je sigurno i internalizovana homofobija, ili autohomofobija – proces u okviru kojeg usvajamo i manifestujemo stavove i mišljenja homofobne prirode, primarno prema sebi, vlastitoj seksualnosti koja ne pripada normiranom hetero spektru seksualnosti, ali takođe i prema drugima za koje pretpostavljamo ili znamo da su primer manjinske seksualnosti. Pod pojmom manjinske seksualnosti podrazumevamo sve oblike seksualnih identiteta koji pripadaju akronimu LGBTIQ+, odnosno, podrazumevamo sve ljude koje nisu deo onoga što je heteropatrijarhat zacrtao. (Mirza Halilčević)

Ovo, naravno, važi za sve one koji se po bilo čemu razlikuju od većine, najpre od porodice i najbližih komšija. Različitima se od samog početka, manje ili više otvoreno, ukazuje na to da ne smeju da budu ranjivi, zato što ranjivost signalizira slabost, a upravo je slabost ta koja doziva društvene predatore. Mladi, a različiti, se tako brzo povuku u tišinu, koja i sama postaje neka vrsta opresora. Uvereni da ništa ne vrede, budući da je u društvu vredno samo ono što je isto, ućute, ponekad i zauvek. Mnogi se glasovi gube u tom procesu, zbog toga što društvo iz straha od nepoznatog ne podržava stav da je svaka priča važna, te da je neophodno da se deli i naglas izgovara sve ono što je deo iskustva, ako ništa drugo da bi se najmlađima poručilo da nisu sami ako se razlikuju, čime bi im se koliko-toliko pružio neki zdraviji temelj na kojem mogu da grade budući život.

Društvo mora da tvrdi da je stabilno, jer bi u suprotnom sigurno propalo, ali pojedinac, posebno onaj koji se razlikuje, dužan je da pretpostavlja suprotno i da sa drugima deli istinu koja otkriva da nema ničega stabilnog pod kapom nebeskom. (James Baldwin) Stabilno se doživljava kao savršeno – biti „savršen“ jedan je od načina da se mlado biće nosi sa tim što je autsajder u okviru sopstvene porodice, u školi, gradu, čitavoj zemlji. Osećanje nepripadanja tipično je za mlade gej ljude, između ostalog i zbog toga što sebe često doživljavaju kao „odbojne, odvratne, ili bolesne“, a samo zbog toga što im društvo svakodnevno šalje takve poruke. Iskustvo odrastanja kod pripadnika LGBTIQ+ zajednice teško je i često vrlo ponižavajuće.

Potreba za savršenstvom je način odbrane, i nije jedini za kojim oni koji su drugačiji posežu kako bi sačuvali sigurnost i minimum dostojanstva, pa i sam život. Nikome nije lako da obezbedi da bude voljen i siguran, niti je to nešto što je rođenjem garantovano, a to znači da ni savršenstvo nije ključ, te da bi ljubav trebalo da bude dostupna svima, ne uprkos, već u skladu sa njihovim nesavršenstvima. Da bi se oslobodili potrebe za „savršenstvom“, najpre zbog toga što je iluzija i što ne postoji, drugačiji su obavezni da otvore štit, da postanu ranjivi, jer jedino tako mogu da omoguće svetu da vidi da drugačije postoji i da nije strašno, već prirodno i, na kraju, sasvim obično.

Nepravilan odnos prema ranjivosti rađa bes, a o tome najbolje govori rečenica Brené Brown, koja je postala modernim simbolom za ranjivost – „Strašna sam kad se plašim (I’m scary when I’m scared)“. Ona tvrdi da je život po prirodi haotičan i nesavršen, što možda zvuči banalno, ali je važno u doba medija koji nas bombarduju savršenim telima, stanovima, pričama, poslovima, savršenim pojedincima i pojedinkama koji najčešće funkcionišu pod sloganom „Fake it until you make it“. Takvo ponašanje je možda korisno u poslovnom svetu, te prilikom upoznavanja budućeg partnera, jer svi traže snagu od koje sve pršti, najčešće zbog toga što duboko u sebi veruju da je sami ne poseduju, ali dugoročno nanosi veliku štetu.

Najveći neprijatelji ranjivosti, samim tim zdravijeg života, jesu stid i strah. Mnogi misle da je u njima nešto što moraju da sakriju od drugih, nešto zbog čega su nedostojni ljubavi i poštovanja. I ovaj problem je univerzalan – svi se stide, osim onih koji nemaju kapacitet za empatiju i povezivanje sa drugima. Uprkos tome niko ne želi o tome da razgovara, a što pojedinac o tome više ćuti, to se više oseća da „nije dovoljno dobar/a“. Ispod toga je ništa drugo nego ranjivost koja se krije. Problem je u tome što, da bi se konekcija sa drugima dogodila, moramo da im dozvolimo da nas stvarno vide – u paketu sa svim manama i neravninama. I rešenje je baš u tome – svako bi trebalo da ima slobodu da radi šta hoće i živi kako želi, naravno dok to ne povređuje i ponižava druge.

Milan Živanović

Oceni 5