Najveća je žalost za Velikom Srbijom

NACIONALNI IZGUB – Termin koji je skovao žiri nagrade "Jelena Balšić" Mitropolije crnogorsko-primorske prilikom dodele ovog priznanja Draganu Lakićeviću. Žiri u sastavu Milo Lompar, Valentina Pitulić i Ljubica Petković preko ljudskog megafona Duška Babića saopštio je svoje impresije o čitanju Lakićevićeve "lirske pesmarice": "Nastajale većinom u godinama nacionalnog poniženja i izguba, ove pesme, okrenute svetosti i svetlosti, bile su pesniku jedina odbrana i uteha"[1]. Reč "izgub" na prvi pogled deluje kao neologizam, ali zapravo se radi o lokalizmu iz Crne Gore, sa značenjem gubitak. Dakle, Lakićević se tokom mračnog doba, kad je srpska nacija doživljavala gubitke, tešio pisanjem pesama, pa je tom autoutešiteljskom delatnošću zaslužio i književnu nagradu. Što reče neutešni narodni poslovičar: Uteha na utehu ide. Naivni humanista bi pomislio da žiri i pesnik žale zbog gubitaka u ljudstvu, zbog silnih bespotrebnih ljudskih žrtava u ratovima devedesetih godina prošlog veka, ali to nema nikakve logike. Prvo, u pomenutim ratnim sukobima Srbija je igrala ulogu agresora i ubice, a ne žrtve. Drugo, srpski pisci nisu nikakvi plačljivci koji bi žalili smrt običnog puka, ljudski život njima ionako ne vredi ni pet para, često i manje, i dobar je samo kao moneta za nacionalno potkusurivanje.  

Nacionalni izgub predstavlja specifično stanje duše u kojem pesnik nariče nad propašću projekta Velike Srbije, tužan kao Nogov i Đogov zajednički pingvin[2]. Nije pesniku žao nevinih ljudi koji su ugrađeni u temelje ove propale građevine, već kuka što izgradnja nije uspela. Intelektualci ionako uvek nađu način da se ugrade čak i u propalu izgradnju, makar kakvom književnom nagradom, uredničkim mestom u Srpskoj književnoj zadruzi ili nekom sličnom – što bi rekao Predrag Čudić – sinekurčinom. Pesme umeju da uteše onoga koji piše, ali ljubav prema otadžbini mnogo jače greje nežno pesničko srce kad ga zapljusnu tokovi novca. Uljuljkan tim šuškavim talasima, pesnik se lako oda nacionalnom izgubu, pa piše ovakve stihove: "Srbijo nebeska bašto u zemaljskome voću/
Pretrpi iskušenja i kosmičku samoću", ili "Pre Starih Slovena, Peruna i Svetog Vida/
Ovde je sadila trešnje princeza Semiramida"[3].

Kako to država oseća kosmičku samoću, usamljenost u svemiru, to ni istraživači NASA-e ne znaju, ali pesniku su po definiciji dostupna viša saznanja nedohvatna običnim smrtnicima s teleskopom. Ipak, kad se paraknjiževnom alhemijom nacionalni izgub pretvori u ličnu dobit nagrade, lakše se podnose i plemenski bankrot i vaseljenska osama. Žiri je nagradu tutnuo u prave ruke, da bar pesniku zaleči osećaj izguba, kad već ne može čitavom nacionu (usled izguba ratničkog morala). A povodom dodeljivanja nagrade, nacionalnog i ostalih izguba, oglasila se i sama Jelena Balšić putem "Otpisanija bogoljubnog". Njen komentar je bio jezgrovit: "Jer željenje bogatstva i sujetna slava, a ujedno i slasti, ne ostavljaju nas, koji se kolebamo u moru ovoga sujetnoga života"[4].

POSLUŠANJE NARODU – Još jedan termin skovan za potrebe dodele nagrade "Jelena Balšić" Draganu Lakićeviću. Žiri je sumirao: "Čitavo Lakićevićevo pesničko delo i njegov celokupni književni rad, mogu se razumeti kao služba i poslušanje - jeziku, narodu, veri, Bogu"[5]. Poslušanje je teološki termin, preuzet iz pravoslavne asketske prakse, ovom prigodom presađen na književno polje gde nema mnogo šansi za opstanak, a kamoli za rast i razvoj, jer njegovom nežnom biću ne odgovara surova individualistička klima. Poslušanje u svetootačkom predanju označava podređivanje svoje volje duhovniku. Volja je, kao i sve ljudsko, ogrehovljena, pa se iskušenik odriče svojih sebičnih želja i htenja da bi pobedio sopstveni ego i vremenom postao provodnik volje Božije. Kao što veli sveti Jovan Lestvičnik: "Poslušnost je grob volje, a uskrsnuće smirenja"[6]. Poslušanje duhovniku zapravo je poslušanje Bogu, jer se kroz duhovnog rukovoditelja projavljuje volja Gospodnja.

Poslušanje narodu je književni postupak kojim se pisac odriče od svega ličnog, individualnog, posebnog i osobenog zarad utapanja u kolektiv. Dakle, reč je o jednoj vrsti spisateljskog samoubistva, jer bez ličnog, individualnog, posebnog i osobenog književnosti i nema. Specifičnost književnog dela je u iskošenom uglu iz kog se posmatra realnost, svako istinsko književno delo je čitav novi svet, kakav nikad i nigde nije postojao, napisano jedinstvenim stilom, jer je stil, kako kaže Flober a citira Prust "apsolutni način da se stvari vide". S druge strane, narod ili bilo koji drugi kolektiv nužno živi u vlasti stereotipa, podređen izanđalim klišeima, on ima svoje zajedničke kanone i svoje opšte mesto pod suncem. A talenat je, kako kaže Danilo Kiš u "Času anatomije", upravo "odstupanje od kanona, ono što Hristijansen naziva 'diferencijalnim osećanjem' ili 'osećanjem različnosti'". Baviti se književnošću znači ne videti "po već poznatom tragu tuđih očiju" (Cvetajeva)[7]; nema literature bez oneobičavanja ili očuđenja, kako bi rekli formalisti, to jest bez drugačijeg pogleda na poznatu stvarnost.

Poslušanje narodu je sušta suprotnost svakom individualnom pregnuću, podvrgavanje volji kolektiva, preuzimanje opštih, hiljadu puta viđenih predstava o svetu. To je idealan prosede za stvaranje nacionalističkog kiča, dočim je književnost negde drugde – u neposluhu klišeima. Pritom, u pitanju je vrlo sumnjiva rabota, s nizom nerešivih praktičnih problema. Kako pesnik da izvrši to poslušanje narodu? Otkud zna šta narod misli, oseća, želi..? Da li je možda zašao u narod pa anketirao sedam miliona Srba da bi nepobitno utvrdio čemu treba da bude poslušan? Pošto je to nemoguća misija, preostalo mu je samo da se osloni na tumače narodne volje, na telale skrivenih narodnih želja i hermeneutičare mračnih narodnih poriva.

Budući da je nacion zdušno glasao za ratnu politiku Slobodana Miloševića, pesniku nije bilo teško da izvrši poslušanje narodu, povinujući se duhu zločina koji ga je zaposeo i pevajući u njegovu krvavu slavu. Poslušanje narodu je ekskluzivni književni postupak rezervisan samo za pesnike koji, kako kaže pesnikinja Milena Marković, "uvek osećaju svoj narod" kao njegovi "medijumi"[8]. U Nemačkoj je od 1933. do 1945. godine bilo tušta i tma takvih osećajnih pesničkih duša, samo ih se danas niko ne seća, pa zato ne mogu da navedem njihova imena, uhvatio me neki mutni zaborav. Za razliku od dekadentne Nemačke, u Srbiji je poslušnost i dalje na ceni, kako u porodičnim odnosima, tako i u društvenom i političkom životu, a posebno u takozvanoj poeziji. U netakozvanoj poeziji situacija je potpuno obrnuta, tamo još uvek vlada buntovno načelo Vujice Rešina Tucića: "Pesme su ono što se ne sme"[9]. Sličnu ideju u razrađenijem obliku nalazimo u eseju Josifa Brodskog o poeziji Osipa Mandeljštama: “Pesma je oblik jezičke neposlušnosti i njen zvuk dovodi u sumnju mnogo više od konkretnog političkog sistema: ona dovodi u pitanje celokupan postojeći poredak. I broj njenih neprijatelja proporcionalno raste”[10]. Pravi pesnici se bave neposluhom, dok njihove kolege, u slobodno vreme saradnici tajne policije, sve vršeći poslušanje narodu i drugu Staljinu, pišu dostave koje će Mandeljštama i njegovu sabraću odvesti u logor i smrt.

Nije svako poslušanje strano pesniku, pokoravanje nečemu je sastavni deo pesničkog poziva. U eseju "Pesnik o kritici", u poglavlju "Kome se pokoravam" Marina Cvetajeva piše o tome: "Pokoravam se nečemu što u meni neprekidno, ali ne i ravnomerno zvuči, nečem što me čas upućuje, čas mi naređuje. Kad me upućuje – onda sporim, kada naređuje – pokoravam se. Ono što naređuje, to je prvi, neizmenljivi i nezamenljivi stih, suština koja se javlja u stihu"[11]. To je jedino poslušanje za koje pesnik treba da ima sluha. Tako je bilo, tako je – što bi rekli pravoslavni poslušnici – i ninje i prisno. A biće i vo vjeki vjekov. Antiamin.

*Tekst prenosimo iz časopisa Riječ i smisao