Životna preporuka za bolju 2019: “SFRJ za ponavljače” (3)
Ayuu 14 S

Opušteno u SFRJ: Na Mariborskem otoku 1960. godine

Photo: Jože Gal

Najveći jugoslovenski unutrašnji organ - Služba bezbednosti

Studentski dom u Beogradu nosi njegovo ime: Patris LumumbaSpoljna politika: Buda Lončar i Patris Lumumba

Malo je zemalja u svetu sa tako razgranatim stablom spoljne politike kakvo je uspela da odneguje SFRJ. To je zato što su generacije vrsnih diplomata, počev od Dušana Matića i Koče Popovića, preko Miloša Minića i Mike Špiljka do Lazara Mojsova i Raifa Dizdarevića vredno zalivale i đubrile drvo jugoslovenske diplomatije.  Spoljna politika SFRJ zasniva se na nesvrstavanju. Pokret nesvrstanih ima za cilj da okupi narode slične tradicije, kulture i ideologije i da ih ujedini protiv Amerikanaca i, donekle, Rusa.  Idejni tvorac  ili “arhitekta nesvrstanosti” bio je  drug Tito. On je, uz pomoć braće Gamala i Abdela Nasera te Džavarhalar Nerua i njegove kćeri Indire, organizovao prvi kongres nesvrstanih zemalja u Beogradu 1962. godine. Kongres  (“Samit”) je bio veoma uspešan, jer su na njemu učestvovali ne samo predsednici, kraljevi i imperatori, već i jedan pravi bog po imenu Haile Selasije.  Posle je Tito godinama uzvraćao posete na svom “Galebu”.

U to vreme ime “Tito” lebdelo je na usnama probuđenog čovečanstva, a reč “Jugoslavija” postala je simbol nade za milione siromašnih i obespravljenih ljudi  širom sveta.  Takav je bio slučaj i s učenikom osnovne škole "Sese Seku Ture" iz Kinšase,  po imenu Patris Lumumba. On je bio ne samo najbolji učenik u razredu, već je i puno pomagao babi i dedi oko kuće. U retkim slobodnim trenucima, igrao je Džumandži i čitao knjige Branka Ćopića. Kad je Patris završio osmi razred, obratio se Budimiru Lončaru, koji je u to vreme bio drugi sekretar  ambasade SFRJ u Kampali i  pitao da li bi mogao da nastavi školovanje u Jugoslaviji. “Naravno”, rekao je Lončar, i stavio ga u sledeći JAT-ov avion za Beograd.

Velemajstor diplomatije: Drug Tito u društvu svojih prijatelja - Gamal Abdel Naser, car Haile Selasije i indonežanski predsednik Sukarno, u Beogradu, septembra 1961. godine

Patris je upisao Fakultet političkih nauka, diplomirao s desetkom i vratio se u Kongo da širi ideje bratstva i jedinstva među narodima Tutsi i Hutu. Kad u tome nije uspeo, otišao je u Katangu da se bori s iredentom. Na kraju je pao u Čombeove ruke i pod mukama priznao da mu je pravo ime Kapetan Leši. Zato je Zair posle morao da promeni ime u Kongo, a Kongo u Zair. A studentski dom “Veljko Vlahović” u studentski dom “Patris Lumumba”.  Kasnije su nesvrstani prestali da postoje, zbog čega je ukinuta podela sveta na dva antagonistička bloka, ali Jugosloveni su nastavili da idu svojim putem. A svi ostali svojim.

ONO i DSZ, sredstva masovnog uništenja

Organi: spoljni  i unutrašnji

Pored prijatelja, samoupravna socijalistička Jugoslavija ima i neprijatelje. Za njih su zaduženi organi.  Organi se dele se na spoljne i unutrašnje. Spoljni organi su SSUP i SSNO jer se vide, a unutrašnji su SDB i KOS, jer se ne vide. Ovi poslednji obavljaju funkciju nadzora, kontrole i prinude, na veliko zadovoljstvo onih s takvim sklonostima. 

Od unutrašnjih organa najveći je SDB. To je tajna policija koja iz razloga konspiracije često menja ime, te je poznata i kao Služba (s/h.), Ozna (slo.), Udba (mak.) i Sigurimi (alb.). SDB su osnovali Otmar Kreačić zvani “Kultura”,  Stevo Krajačić zvani “Kopinić” i Slobodan Penezić zvani “Krcun”, koji je poznat i po tome što je prošvercovao generala Dapčevića iz Rumunije u Jugoslaviju u gepeku polovnog "Fiće". Naročit ugled u narodu uživao je Leka Ranković zvani "Nikson", sve dok ga jednog dana nisu ufanjali u Titovoj i Jovankinoj spavaćoj sobi sa šrafcigerom u desnoj i telefonskom slušalicom u levoj ruci. Naravno da SDB s tim nije imala nikakve veze, kao što nije imala veze ni s međusobnim overavanjem četnika i ustaša po svetu. Ova služba se bavila samo ozbiljnim stvarima, kao što je suzbijanje međunarodnog terorizma (sporazum Dizdarević - Abu Ijad), pa je zbog toga stekla veliko poštovanje od kolega u Staziju i Sekuritatei. Pored  izvanrednih operativaca (Lj.Zemunac, J. Manolić i drugi), SDB je imala i najjaču analitičku službu na svetu, što je posebno došlo do izražaja u dramatičnim događajima krajem osamdesetih godina prošlog veka. SDB predstavlja trajnu inspiraciju jugoslovenskih umetnika. U oblasti poezije, dirljive stihove o Službi ispisao je Oskar Davičo ("Ozna sve dozna"), dok se u prozi, svojim monumentalnim obimom i tiražima izdvajaju romani Dobrice Ćosića o tragičnoj sudbini agenata Kominterne.  O radu pripadnika DB-a snimljen je čitav niz akcionih filmova ("SB zatvara krug", “Inspektor Radiša”), pa se publika i danas, sa suzom u oku, seti Rodžera Mura i njegove čuvene replike: "Moje ime je Dolanc. Stane Dolanc."

Razdragani narod visi po banderama:  Prvomajski sprevod v Ljubljani 1961. godine

Pored države, sopstvenim organima raspolaže i Jugoslovenska narodna armija. Ove organe čini, kratko rečeno, TO. Savez komunista Jugoslavije obdaren je pak u tolikoj meri da njegov Centralni komitet ima čak dva organa - "Borbu" i "Komunist".  Paradoksalno je međutim da CK nikad nije zadovoljan svojim organima i zato stalno poziva svoje “drugove” da pređu "s reči na dela" i da preduzmu "energičnu i konkretnu akciju". Šta god to značilo.

U Jugoslaviji postoje i omladinski organi (SSOJ), u kojima su mnogi funkcioneri svojevremeno bili veoma “aktivni”, a da im nije zafalila dlaka s glave, iako se u drugim zemljama za to ide u zatvor.

Što se tiče "samoupravnih" organa, odnosno "organa samoupravljanja" to ne treba raditi jer se suši kičma. 

Unutrašnji neprijatelji

Unutrašnji organi imaju zadatak da se, kao što im ime kaže, bore s unutrašnjim neprijateljima, poznatijim pod nazivom “disidenti’. Spisak svih disidenata može se naći u tzv. “Bijeloj knjizi” CK SKH. Ovaj “materijal” čine citati iz  knjiga, eseja i pesama velikih intelektualaca iz malih naroda. Navod u “Bijeloj knjizi” automatski je obezbeđivao mesto pored Aleksandra Solženjicina i Tomasa Mana, a u pojedinim slučajevima čak i pored Gojka Đoga.

Najpoznatiji jugoslovenski disidenti, pored grupe Tuđman - Ćosić - Izetbegović, bili su pripadnici muzičke sekcije Osvobodilne fronte Slovenije, poznate pod nazivom “grupa Buldožer” (hrv.: “Parni valjak”).  U doba kada je Janez Janša još igrao klikere u parkiću i maštao da postane predsednik odeljenske zajednice, Buldožerima je već bilo zabranjeno da izdaju ploče u Sloveniji. Morali su to da rade u  Beogradu, i to na srpskohrvatskom jeziku. Oni su se pobunili, ali vlasti nikako nisu mogle da dokuče kako. Misterija je ostala nerazjašnjena do danas.   

Jugoslovenska narodna armija

Okuplja se JNA: Brigada Miloša Zidanška pred odhodom iz Maribora 1961. godine

U borbi s unutrašnjim neprijateljima, Jugoslavija ne bira sredstva, pa zato koristi čak i ONO.  Doktrina opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (ONO i DSZ ) predstavlja jedinstven dopirinos teoriji i praksi rata. Prema ovoj koncepciji, nosilac oružane sile nije profesionalno organizovana  i stručno kvalifikovana armija, već naoružani narod. Pošto u Jugoslaviji ne živi samo jedan, već više naroda, i pošto su svi naoružani, logično je i da postoji više oružanih formacija. Najmasovnija vojna formacija u SFRJ je Teritorijalna odbrana, koju čine svi radni ljudi i građani. Ipak, najjača i najefikasnija vojna sila u Jugoslaviji nije TO nego JNA. Ovo ne treba posebno dokazivati, u većem delu zemlje je dovoljno baciti pogled kroz prozor.

Military face u akciji: Mariborski teden 1961. godine

JNA je nastala od Prve proleterske narodno-oslobodilačke udarne brigade, koju je  stvorio drug Tito 22. decembra 1941. godine u malom mestu Rudo u Istočnoj Bosni. Prvi komandant ove brigade bio je legendarni Savo Kovačević. On je bio omiljen u narodu, pa je zato 22. decembar postao državni praznik, “Dan armije”. Ovom prazniku se, pored generala Veljka Kadijevića, generala Martina Špegelja i mlađeg vodnika Rasima Delića, najviše radovao onaj novinar iz Zagreba i njegove kolege iz  emisije TV Beograd “Dozvolite da se obratimo”. Inače, ovaj dan se sasvim  slučajno poklapa s rođendanom J.V. Staljina. 

JNA je obeležavala Dan armije ispaljivanjem svečanih plotuna u svim glavnim gradovima republika i pokrajina. Civili ovu poruku nisu uspeli da protumače na vreme. 

Vojno lice

Nekad bilo: Udžbenik za učenike četvrtog, petog i šestog razredaOružane snage Jugoslavije sastoje se od vojnih lica (engl: “military face”). Vojno lice postaje se tako što roditelji odaberu najpametnije dete i daju ga u vojnu školu da sve nauči. Poslednjeg dana škole đak izgovori svečanu zakletvu i tada se pretvori u starešinu, tj. u “vojno lice”.

Vojna lica imaju zadatak da brane narod i štite Jugoslaviju od spoljnog neprijatelja. To je svrha njihovog postojanja, za to su plaćeni i u tom smislu se dele se na aktivna vojna lica (major Šljivančanin i pukovnik Mladić) i pasivna vojna lica (general Mamula i admiral Brovet). 

Privatno, vojna lica žive u “vojnim” stanovima. Kada dovoljno porastu, žene se, ali ne ženama već “drugaricama”. Kod kuće su vojna lica veoma uredna, pravična i stroga, i uče decu da od malih nogu glancaju papuče pre spavanja. Vojna lica u slobodno vreme čitaju časopis  “Front” i slušaju Mišu Kovača i Lepu Lukić u  lokalnom Domu JNA, a tokom leta odlaze u Kupare. Tu se brčkaju i uzimaju meru.

Od vojnih lica treba razlikovati vojnike na odsluženju vojnog roka u JNA. Razlika je u tome što ovi poslednji nisu ljudi nego gušteri. Oni predstavljaju najprostiji i najprimitivniji oblik života u JNA.  Gušter se poznaje po tome što ima unezveren pogled, crvene uši i što ne shvata da “džemsanje” uopšte nema za cilj da hodnik bude čist, već da desetar (nem.: “obersturmführer”) na kraju histerično drekne “ostav”. Gušter ne ume da krade hranu svojim prijateljima i ne zna da gubi u šahu od ćate. I uvek stoji poslednji u redu za menzu. U kantinu pak ne sme ni da priviri, osim da džombama kupi pivo.

Svakom zlu međutim dođe kraj, pa se i gušter jednom pretvori u desetara. Desetari su pak finalni proizvod JNA. Oni su fantastičan primer šta vojska može da uradi od zdravog seoskog klipana u roku od šest meseci nakon što ga odvoji od domaćih životinja, i to bez fizičke prinude.

Pored vojnih lica, guštera i desetara, u SFRJ ima i nešto  “građanskih lica na službi u JNA”. Ovi se drže mračno jer znaju svakakve vojne tajne. Napokon, ima tu i nekakvih “civila”, ali neće dugo. 

O atomskim skloništima i kiselom kupusu

Najveća paravojna formacija u SFRJ zove se Civilna zaštita (CZ). Sastoji se Armije penzionera i Armije domaćica.

Pripadnici Civilne zaštite obučeni su da izvršavaju najdogovornije zadatke u ratu i, naročito, miru. Posebno dobro lupaju noću na vrata, sluteći zlo, i pitaju zašto gori svetlo kad bombardovanje samo što nije počelo. Pored zamračivanja prozora, pripadnici CZ bave se puštanjem dimnih zavesa, nosanjem  ranjenika po ulicama i održavanjem atomskih skloništa.

Atomsko sklonišče na otvorenom: Motiv iz Maribora - topla jesen 1961.

Po broju atomskih skloništa Jugoslavija zauzima vodeće mesto u svetu. Zbog toga nam svi zavide, a najviše Albanci, koji pokušavaju to isto, ali pošto nemaju para, moraju da se zadovolje običnim bunkerima. 

Za razliku od albanskih bunkera, naša atomska skloništa su korisna. U njima  pripadnici Civilne zaštite čuvaju krompir, a preko zime i kiseli kupus. Skloništa su zbog toga građena veoma solidno, tako da mogu da izdrže i direktne udare hidrogenskih bombi.

Jedinica za specijalne operacije

Po uzoru na 'Otpisane': Prvomajski sprevod v Ljubljani 1961. godine

U okviru oružanih  snaga SFRJ deluje elitna jedinica za specijalne operacije (JSO). Jedinica je nastala za vreme II Svetskog rata u okupiranom Beogradu pod imenom “Otpisani”. Činili su je Tihi, Prle i Zlata Petković. Oni su bili veoma hrabri, pa su stekli ogromnu popularnost u NR Kini. Stanovnici Čengdua i danas pamte spektakularnu scenu požara u nemačkom depou za gorivo na Banjici, u kojoj maloletni Berček na tečnom mandarinskom kaže:  “O!”, na šta Prle i Tihi, pošto ne znaju kineski, greškom iskoče iz kanalizacije i ubiju Stevu Žigona. A u pozadini se čuje prepoznatljiva melodija koju je komponovao Voki Kostić nakon teške upale srednjeg uha. O  “Otpisanima” je svojevremeno snimljena i tv-serija pod imenom “Kapelski kresovi” (fr.: “Alo, alo”), i napisana knjiga “Doživljaji barona Minhauzena”.

Industrija i poljorivreda

Novokomponovana narodna muzika

Protivno pravilima NNM: Ples ne sme izostati niti na prvo pomladansko nedeljo, 1962. godineNajznačajnija privredna grana u SFRJ je novokomponovana narodna muzika (NNM).

Ovaj industrijski konglomerat zapošljava ogroman broj ljudi različitih talenata i znanja, među kojima se izdvajaju likovi koje zovu “menadžeri” i koji nadgledaju i kontrolišu proces proizvodnje i sticanja materijalnih dobara. Neposredni proizvođači NNM su pevačice, pevači i muzički orkestri. Oni svoju  delatnost obavljaju u ugostiteljskim objektima, na sportskim stadionima i u  klubovima iseljenika. Zbog ovog poslednjeg, NNM je i značajna izvozna grana jugoslovenske privrede.

NNM u muziškom smislu predstavlja parafrazu folklornog stvaralaštva stanovnika jugoistočne i centralne Jugoslavije (posebno Seldžuka i Parsa). Izvodi se na tradicionalnim narodnim instrumentima (Dallape, Yamaha, Fender-Stratocaster).  Pored očuvanja muzičke baštine, NNM je posebno značajna zbog misaonih dometa i poetskih vrednosti svojih tekstova. U tematskom pogledu, autori NNM veliku pažnju posvećuju fundamentalnim metafizičkim pitanjima, posebno problemu  teodicije  (“Šta sam Bogu zgrešila”, “Zašto majko tako patim”), ali ne zapostavljaju ni pojedinačne nauke i discipline, npr. komparativnu sociologiju (“Moje selo lepše od Pariza”) ili psihijatriju (“Ala bi se šikicala al’ mi ne da nana”).  Što se poetike tiče, iako se NNM bazira na tradicionalnom stihu i stilskim figurama, pojedini autori pribegavaju avangardnijim izrazima, u rasponu od nadrealizma (“Suzama sam lepio tapete”) do dadaizma (“Op, cvrc, grok”). Teorijski radovi iz oblasti NNM publikuju se u stručnom časopisu “Sabor”iz Beograda, često u polemičkom tonu (sukob na estradnoj levici - Dr Jahić / Dr Zmijanac).

Krajem 80-ih godina XX veka dolazi do okupljanja heterogenih pravaca i različitih škola mišljenja unutar NNM, te njihove institucionalizacije u jedinstven ideološki pokret. NNM je izvršila veliki uticaj na javno mnenje i opšte stanje duha u zemlji, u kolaboraciji sa drugim značajnim kulturnim institucijama poput SANU i UKS.

Spoljna trgovina: sredstva za masovna razaranja

Jugoslovensko naoružanje uživa odličnu reputaciju među svim slobodoljubivim narodima sveta.  Pošto je Jugoslavija nesvrstana zemlja, najviše oružja izvozi u siromašne zemlje Afrike i Azije.  SFRJ snabdeva oružjem ne samo vlade i oružane snage pojedinih zemalja, već i oslobodilačke pokrete i druge dobrotvorne organizacije (Al Fatah, PFLP, itd), ali to je vojna tajna i ne sme da se zna.  Jedan od najboljih izvoznih artikala je raketni sistem “Oganj” koji ubija sve živo u prečniku od dva kilometra, zbog čega su Jugosloveni ponosni, i zadovoljno trljaju ruke. 

Jugoslovenska auto-industrija: Trka Formule 1, mariborski teden 1961. godine

Dobro ide i prodaja ratnih aviona tipa “Orao” , “Soko” i “Jastreb”. Stranci, ipak,  najviše kupuju “Karavelu”. To je prvi putnički avion jugoslovenske konstrukcije, nastao usavršavanjem letelice DC-3 koja je ranije služila za prevoz vojske i turista i sticanje straha od letenja.  “Karavela” je bila najbolji avion na svetu, jer je imala trouglaste prozore i jer je letela brzinom većom od zvuka. Tako se bar pričalo u našoj ulici, gde je inače vladalo uverenje da pored najboljih aviona imamo i najbolje pilote, stjuardese i kontrolore letenja, a posebno smo bili ponosni na bezbednost naših vazduhoplova. Ono kod Ajačija objašnjavali smo slučajem, nad Češkom ne znamo šta se desilo, a Kopaonik je bio na pogrešnom mestu. Kasnije smo saznali da “Karavele” u stvari prave Francuzi, a ne mi,  ali smo ubrzo našli utehu u avionu DC-9 za koji je “Soko - Mostar” proizvodio piksle za sedišta.

We are the world: Prodajalke ob pustu našemljene v Japonke v neki celjski prodajalni 1962. godine

Što se civilnih programa tiče, SFRJ najviše izvozi bestrzajni usisivač “Sloboda - Čačak” u Irak i Libiju, dok se u Sjedinjene Države Amerike izvoze aparati za domaćinstvo marke “Yugo”. Pošto ovi mehanizmi imaju i nešto  točkova, neko se setio da ih reklamira kao “automobile”. I upalilo je.  Inače, najveći industijski kompleks u Jugosaviji je Agrokomerc. Ovaj konglomerat sa sedištem u Velikoj Kladuši, BiH, specijalizovan je za proizvodnju i prodaju magle. Zahvaljujući poslovnom geniju svog osnivača, Fikreta Abdića, Agrokomerc je bio jedino jugoslovensko preduzeće koje se našlo na Forbsovoj listi 500. Poslovi su se razvijali munjevito i uspesno, pa je Fikret za svaki slučaj prešao u Opatiju. Zbog zdravlja, jer je bio alergičan na polen. Odatle je, sedeći go u kancelariji, rukovodio svojom poslovnom imperijom putem telefona i telegrama, jer faks u to vreme još nije bio pronađen. U slobodno vreme je gradio hidroavion na sprat koji je trebalo da leti na liniji Moskva - Velika Kladuša - Njujork i prevozi žitarice za Sovjetsku Rusiju u jednom, a zlatne poluge i umetničke slike u drugom pravcu. Na kraju je Fikret postao kralj jedne balkanske države u državi. Tada je promenio ime u “Babo” (da bi se razlikovao od “Dede”), naglo ostario i počeo da prevrće po rukama staklenu kuglu u kojoj je padao sneg i pisalo “Rosebud”. 

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5