Naklapala i Hrabal

„Ti glupačo jedan blesava” - tako bi otprilike, ali samo otprilike, mogla da se prevede na naš jezik rečenica „Ti kravo jedan pitoma” koju mi je često govorio Hrabal kada bi se naljutio na mene sa razlogom ili bez njega, a ta rečenica u kojoj je postojalo neslaganje rodova je predstavljala - kao i sve što je radio, pisao, pripovedao Hrabal - deo njegovog „naklapanja”, deo njegovog doprinosa praškoj ironiji i sarkazma o kojoj je mnogo pisao i često je spominjao, a da se često ljutio na mene za našeg skoro tridesetogodišnjeg druženja je činjenica od koje ne treba bežati, jer sam često bio u prilici tokom tog vremena da ga posmatram kako pažljivo osluškuje, kao mačak koji se prikrada mišu ili nekoj drugoj životinjici, šta se govori oko njega, i to je za njega predstavljalo najbolji, pa čak i jedini izvor onoga što je pisao, a pisao je jedno vreme odista dosta toga, u prvo vreme i pravi mah je pisao za fioku, a Služio sam engleskoga kralja je napisao za samo petnaest dana, sedeći na usijanom krovu svoje vikendice-šupice u Kersku, toj ravničarskoj šumi u blizini Praga, i to delo je odmah kada je objavljeno ušlo u antologiju svetske literature, postalo je čak, moglo bi se reći mirne duše kultno delo, kao uostalom i većina onoga što je Hrabal napisao, jer on nije mnogo prepravljao ono što je napisao, a umeo je da se iznervira kao malo ko, posebno kada sam mu jednom tražio intervju za beogradsku Politiku i upitao ga šta za Čehe znači broj „8” u godinama: 1848, 1898, 1918, 1938, 1948, a bilo je to negde početkom mislim godine 1967, tek je trebalo da nastupi godina 1968, a on se iznervirao, bilo je to u Kersku, još je bila živa njegova žena Pipsi koja je umrla krajem te iste godine, a te godine mu je umro i brat Slavek, i on se užasno iznervirao, rekao mi ono čuveno „Ti kravo jedan pitoma” rečenicu koja bi, kako već rekoh mogla se prevede kao „Ti glupačo jedan blesava”, izleteo kao furija iz kuće zalupivši pri tome vratima, a Pipsi, njegova žena koja je smatrala da on nije nikakav pisac a još manje slavan me je smirivala i rekla On će se brzo vratiti, smirite se i vi, i Bogan se, kako su svi zvali iz milošte Hrabala, odista ubrzo vratio i progovorio potpuno smireno. Gde smo ono stali?, a kada sam ponovio pitanje sve se ponovilo iznova, i ponavljalo se još jedno dva puta, da bi mi na kraju ispričao sve o tim godinama, objasnivši mi da je 1898. došlo do progona Jevreja u Češkoj, ali taj je progon imao čisto ekonomske, da ne kažem privredne razloge, jer su Jevreji u to doba držali u svojim rukama trgovine i mlinove, a to nikako nije odgovaralo Česima koji su oduvek bili barem pomalo klaustrofobični, a klaustrofobični su oduvek bili iz tih istih čisto ekonomskih razloga, sada se to malo izmenilo i promenilo, sada su klaustrofobični prema Ciganima, Rusima, Ukrajincima i još nekim nacionalnostima što i nije toliko važno, ali je u to doba osnova bila ta, ekonomsko-privredna, i bio je zadovoljan, posle intervjua smo kusali gulaš od konjskog mesa koji je tako vešto pripremala njegova sada već pokojna odavno Pipsi, a tog istog leta sam ja iz Praga krenuo na železničku stanicu Visočani, da bih se odatle odvezao usporenim vozom u Neratovice, kod jednog mog prijatelja, ali kod njega tog dana nisam ni stigao, bila je to subota, dobro se toga sećam, jer sam na prilazu stanici susreo Hrabala, i otišli smo na pivo, prvo u jednu, posle u drugu, a onda treću pivnicu, i tako smo išli od pivnice do pivnice bili smo prvo sami, samo on i ja, a postupno se društvo uvećavalo, prvo sa Oldom Hamerom, grafičarom i slikarom koji nam se pridružio u prvoj pivnici, ni on nije stigao gde se zaputio, a onda nam se pridružio pan Vodička, tadašnji direktor pozorišta Na zabradli, što bi moglo da se prevede kao pozorište Na gelenderu, a na kraju nas je bila čitava gomila od šestoro ili sedmoro ljudi, ne sećam se više ko je sve tamo bio, ali znam samo da nam je bilo izuzetno lepo, a kada su svi odlučili da posle šest krigli raznih piva odu na vino, ja sam se vratio u svoju sobu u jednom hotelu, užasno je počela da me boli glava, i sutradan sam otišao sa jednim prijateljem kolima do Kerska, Hrabal je bio tamo čio i veseo, ako je veseo uopšte umeo da bude, kupali smo se u Labi, žutoj i crvenoj od otpadnih voda iz hemijske fabrike u Kolinu, bio je tamo i negdašnji ministar inostranih poslova iz 1968. godine Jirži Hajek, a kada smo se vraćali u Prag užasno je počela da me boli glava, a profesor Štork, na koga smo moj prijatelj koji nas je vozio do i iz Kerska i ja naleteli u centru Praga mi je rekao, kada sam mu se požalio da me boli glava, da bi me trebalo baciti pod auspuh prvog autobusa na koji naletimo, da sam se otrovao kiseonikom u Kersku, jer smo mu ispričali da smo bili u Kersku, a to Kersko je jedna lepota i divota, tamo su se ispred Hrabalove kuće mazile, prevrtale i igrale mace, mačke i mačori, nisu obraćali pažnju čak ni na pse koji unaokolo lajali, jednom su čak dva mačora koja su živela u Hrabalovoj kućici u tom istom Kersku pustila psa slikara Jire, svojevremeno velikog prijatelja Hrabalovog, sa kojim se Hrabal kasnije zbog nečega posvađao, pa čak jedno vreme sa njim nije uošte ni govorio, kao što je to bio slučaj i sa drugim ljudima, recimo sa Jiržijem Anderleom, tim u to davno doba svetskim slikarskim naklapalom, majstorom praške ironije u slikarstvu, a o Menclu da i ne govorimo, sa svima njima je prestao zbog nečega ili ničega da se druži i govori, i kažem dva mačora su pustila - mislim da su to bili Kasijus i Pomorandža - psa slikara Jire, bio je to mali i mladi jazavičar, da jede iz njihovog tanjira, pažljivo ga opkolila sa dve strane i mljackali zajedno sa njim, čuvajući ga tako od nečega zlog što je eventualno moglo da mu se desi, toliko su bili pažljivi, a i Hrabal je sam uvek bio jako pažljiv, naročito prema ženama, jer je voleo žene, pivo i sva pića uostalom, pisanje i život, u svakoj pivnici je plaćao uvek za celo društvo koje je sedelo za njegovim stolom, a veoma često i za celu kafanu, a kada bi dolazio u kafanu, nekada uspravljen, a kasnije sve više i više zguren, sa obaveznim ruksačićem na leđima, svi smo ga čekali sa nestrpljenjem da vidimo šta će nam doneti osim sebe u tom svom američkom zelenom ruksačiću na leđima, a on je iz njega vadio knjige, tek odštampane primerke svojih priča u sto komada, vadio je ponekad i nekakav sir ili neku drugu đakoniju, a ponekad bi iz tog istog ruksačića izvukao i gomilu novca koji bi podelio siromašnim studentima, a to je bilo doba kada je moglo u Pragu da se živi sa malo para, bio je to „totač” iliti „razvijeni socijalizam”, do tržišne privrede još nije bilo došlo i niko nije čekao somotsku revoluciju, čak se mislilo da do nje nikada neće ni doći, a u pivnici kod Zlatnog tigra su se okupljali mnogi ljudi, pa se između ostalog tu ponekad našao i Honza Ruml, sadašnji ministar unutrašnjih poslova, jedini pravi disident u sadašnjoj vladi Češke, jednom ili dva puta je bio tamo i Vladimir Devati, donedavno nepostavljeni direktor tajne službe, a sada samo običan advokatski pripravnik, Ruml je u to doba čuvao stoku negde u Slovačkoj ili na Moravi, i svi smo bili veseli i radosni, a govorilo se da će revolucija buknuti onoga časa kada poskupi pivo, a pivo je poskupelo i do revolucije nije došlo, mada su još 1986. u Pragu održavane velike demonstracije koje je predvodio pan Dvoržak, koji sa kompozitorom Dvoržakom nije imao ničeg zajedničkog do prezime, bio je to profesor istorije umetnosti na Karlovom univerzitetu, i uvukao me je u gomilu svojih studenata koji su demonstrirali protiv nečega, ne sećam se šta je to tada bilo, na Staromestskom trgu, a onda smo opet svi sedeli u jednoj od pivnica u kojima smo se okupljali, a tih pivnica je bilo više, sećam se dobro da se jednom u jednoj od tih pivnica pojavio i pan Matejka, profesor češke literature i literature uopšte na američkom univerzitetu An Arbor, koga sam upoznao kada sam tamo jednom bio, i Hrabal je bio neprijatno iznenađen što se poznajemo, jer je hteo da nas upozna, i taj njegov pokušaj je tako lepo propao, Hrabal se narogušio, ali smo svi posle toga lepo sedeli i „kecali” odnosno „trućali”, svi smo bili „cvokovi”, odnosno svi smo bili „otkačeni” i bilo nam je lepo, a sada više nema tog majstora praške ironije i svetskog naklapanja, napustio nas je dok je hranio golubove na simsu svoje bolničke sobe, defenestrirao je, odnosno odleteo od nas, ali mi nikome ne pokazujemo, ovde u Pragu, da smo tužni, mi smo veseli ili izigravamo tu veselost, to mi ni samome nije jasno, kao uostalom i nikome, a sećam se da smo na taj način ispraćali na druge svetove i sve ostale koji su na sličan ili neki drugi način napustili društvance u pivnici - emigrirajući na onaj svet ili u neku drugu državu u čemu ima velike razlike - i znamo samo to, da se u Češku nije vratio Škvorecki, da se nisu vratile mnoge veličine, ali nam ni to ne smeta, ovde je sada kapitalizam u svojoj najžešćoj podobi, prvobitna akumulacija kapitala je tu, a to znači da se Češka nalazi negde u prošlom stoleću barem po tome, a sada po Pragu ima i prosjaka, a ni za boljševika, odnosno „totača” nije bilo opet sve u redu, tada je bilo drugačijih nevolja, tada su svi bili jednaki u svojoj nejednakosti, a sada su nejednaki u jednakosti, suze mi polaze na oči kada u metrou susretnem slepi bračni par, uvek im ispraznim svoj novčanik, mada ni sam ne živim kao Rokfeler, suze mi polaze tada na oči kao kada slušam Mendelsonov violinski koncert, a Hrabal je umeo da pusti suzu kada bi slušao Malerovu VI simfoniju čiji se jedan stav čuo i za vreme njegove kremacije, odnosno komemoracije posle njegove (auto) defenestracije koja se pretvorila u gozbu u pivnici Kod zlatnog tigra, Česi i Slovaci su se razišli mirno, nisu uzeli primer od nas, ne znam više ni kako da nazovem te naše prostore koji su se nekada zvali Jugoslavija, oni su se, kažem mirno razišli, na opšte zadovoljstvo Čeha, ali sada više ne i Slovaka, jer njima vlada Otac naroda, Patrijarh, Car koji je svojevremeno boksovao, dok ovim narodom vladaju Havel koji se ponovo oženio Dašenjkom, i već se pričaju vicevi o tome, a jedan od njih pita šta je to što je napisao Čapek a to jurca po Hradčanima, veseo je ovaj narod koji ume sa svima da se sprda, pa čak i sa najvećim svetinjama za ostali svet, ali Hrabala više nema, verovatno će se pojaviti neko drugo naklapalo, ali ono nikada neće moći da nadomesti, zauzme mesto tog neprevaziđenog mrzovoljca na prvi pogled, a u stvari čoveka koji se bojao svega, a to krio iza svog cinizma a ponekad i arogancije, mrzovoljca koji je večito gunđao a pisao Perle na dnu, a ja sam imao tu čast da sam služio ponekad tog kralja češke, pa i svetske literature, čije će ime ostati upisano u analima svetske književnosti zanavek.