Kako je baka od mene napravila čoveka
Pokris 19 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Nalakćivanje na sto, prestup ravan ubistvu

Slična nastojanja moje bake, usmerena na oblikovanje moje ličnosti, nisu bila ništa manje energična od čika Đurikinih intervencija, pa ipak, nisu dala trajnije rezultate. Nedostajala im je sveobuhvatna koncepcija, sagledavanje veza, filozofska osnova, sve ono na čemu je počivala čika Đurikina strastvena posvećenost idealu osrednjosti. Uzalud sva odlučnost i markantnost karaktera moje bake, ipak je ona bila samo jedna bespomoćna i usamljena žena koja je izgubila muža u ratu i koja – što se kaže – od drveća nije videla šumu.

Jedno vreme je, recimo, pokušavala da me privikne na mucanje. Suština njenog metoda bila je u tome što bi mi, svaki put kad progovorim, smesta upadala u reč i dreknula na mene da ne mucam. Uzalud sam joj objašnjavao da ja uopšte ne mucam, ona bi moje mucanje pokušavala da dokaže argumentom da nisam sposoban čak ni najprostiju rečenicu do kraja da izgovorim, što je, doduše, bilo tačno, ali ona je bila ta koja me je u tome sprečavala.

Jednom prilikom me je odvela kod logopeda i od tada je na sva zvona razglašavala da „dete, nažalost, mora da ide kod logopeda”. I nastavljala bi svoje razglabanje konstatacijom da dete koje mora da ide kod logopeda „nije baš stoprocentno normalno”. Smatrala je mucanje telesnom manom koju neminovno prate i drugi defekti. Mucavcu će pre ili kasnije izrasti poveća grba na leđima, a kad-tad će mu se oduzeti i ruke i noge, pa će ostatak života provesti u invalidskim kolicima. Da i ne govorimo o tome da će mu kosa sasvim sigurno opasti, a ostaće i bez obrva i trepavica.

Kasnije se više nije zadovoljavala time da mi upada u reč. Naložila mi je da uopšte i ne progovaram, već da napišem ono što želim da kažem. Kada sam to učinio, pocepala je papir, rekavši da mi je rukopis nedopustivo ružan. Neko ko tako ružno piše nikada ništa neće postići u životu! Naredila mi je da prepišem ono što sam prethodno napisao, ali ovoga puta krasnopisom. Kada je i to urađeno, pocepala je i taj drugi papir, rekavši da moj krasnopis nije najpravilniji, a čak i da jeste, nikako mi se ne sme dopustiti da se uzoholim.

Predskazala mi je da ću za osam godina, kada napunim osamnaestu i postanem zakonski punoletan, na pismenom delu maturskog ispita pasti iz svih predmeta zbog nečitkog rukopisa. Jedine nade polagala je u to da će ona lično zamoliti Đuriku Crtačkog da  pozove predsednika županijskog veća da on ili sekretar partije, koji jeste komunjara, ali je dobar čovek, intervenišu u ministarstvu kako bi mi „iz humanitarnih razloga” bilo dopušteno da teze na maturskom ispitu razradim na pisaćoj mašini.

Pisaću mašinu u njenom posedu, međutim, nisam smeo da koristim, jer „tu spravu ne treba dati detetu u ruke”, a bila je i uverena da bi je već moji prvi udarci o tastaturu nepovratno oštetili te da bi „sprava” postala sasvim neupotrebljiva. Pisanje na mašini, dakle, nisam mogao da vežbam. Mnogo godina kasnije, kada se maturski ispit već ozbiljno približio, baka se setila da ću maturski ispit polagati na pisaćoj mašini te da je krajnje vreme da naučim da pišem na njoj.

Tata je poznavao jednu mladu daktilografkinju koja je pohađala večernju školu i bio joj je potreban neko ko bi joj pomogao u učenju gramatike. Rado sam se prihvatio toga, a ona se ponudila da me zauzvrat nauči pisanju na mašini. Bilo je nekoliko razloga zbog čega bi me više radovalo da sam ja išao kod Marice (tako se zvala), a ne da ona dolazi kod nas, ali Marica je sa majkom i svoje tri sestre živela u sobičku od dvanaest kvadrata, gde je čak i u kuhinjici večito neko džedžio.

Marica je, dakle, bila ta koja nam je pozvonila na vrata jednog ranoprolećnog popodneva, pre trideset i pet godina. Baka nam je sedela iza leđa, pažljivo nadgledala svaki naš pokret i sipala primedbe čas na račun moje lenjosti, čas na Maričin stil oblačenja. Smetalo joj je što je Maričina suknja – po njenim shvatanjima – nepristojno kratka, i u nekoliko navrata me je opomenula da ne buljim tako pohotno „u daktilografkinjine butine”. Kasnije, po Maričinom odlasku, baka je primetila da su u stara vremena „za takve stvari” služile javne kuće, u kojima bi se muškarci oslobađali seksualne napetosti, a pristojne žene ne bi ni dodirnuli, u najboljem slučaju vodili bi ih u pozorište ili obasipali poklonima.

Pitanje je, naravno – dodala je baka – da li je ova daktilografkinja pristojna. Prvo, zato što joj iz suknje viri pola dupeta, a drugo, zato što osobe sa kojima moj otac kontaktira, uglavnom nisu pristojne.

Rituali koje je ustoličila za večerom, današnjim očima posmatrano deluju pomalo čudno. Važno joj je bilo da se tokom jela ne naginjem napred i da ne pomeram nadlakticu, pošto u boljim kućama aktivnu ulogu u korišćenju pribora za jelo igraju isključivo podlaktice, zglobovi ruke i šake. U vertikalnom položaju nadlaktica mora biti tesno pripijena uz liniju trupa. Kako bi mi se takvo držanje tela zauvek urezalo u nerve, baka bi mi pred početak svakog ručka i večere tutnula knjige pod mišku, i to uvek iste dve: pod levom miškom našao bi mi se Ilustrovani politički i privredni atlas sveta, a pod desnom knjiga Sisari iz Uranijine edicije Životinjski svet. Knjige bi mi pod mišku stavljala sa hrbatom okrenutim nagore, i nikada, ama baš nikada nije propuštala da primeti da bi dobro bilo da ne oznojim knjige. Bila je ubeđena u to da je moguće suzdržati se od znojenja kao i od pišanja, i da je to naprosto pitanje samodiscipline.

A ako bi se katkad desilo – a, nažalost, dešavalo se ne baš retko – da mi Atlas sveta ili Sisari, ili obe knjige istovremeno, skliznu ispod pazuha i ispadnu, baka bi mi naređivala da ustanem od stola i izađem iz trpezarije. Pre početka sledećeg obroka bio sam dužan da se izvinim što ne poštujem pomoćna sredstva neophodna za dobro vaspitanje, i da obećam da ću se svim snagama truditi da ponovo steknem bakino poverenje koje sam podlo izigrao. A luksuz nalakćivanja na sto u prisustvu moje bake ni u snu nisam mogao sebi priuštiti. Nalakćivanje bi bio prestup ravan ubistvu ili veleizdaji ili, ne daj bože, krađi tuđeg pribora za jelo.

Jednom prilikom je naglasila kako se, uprkos knjigama koje stiskam ispod miške, još uvek previše naginjem napred umesto da se služim podlakticama i dlanovima kada prinosim jelo ustima. Vezala mi je kopčaste krajeve tankog koferskog remena na čelo, i njime mi fiksirala glavu za naslon stolice. To je znatno otežalo gutanje, a škodilo je i atmosferi obroka, to jest, baku je nerviralo.

Kad se svega toga prisetim, zaista ne znam čemu imam da zahvalim što danas ne mucam i ne sedim u invalidskim kolicima, da li bakinoj poslovičnoj užurbanosti i nedostatku koncepcije, ili sopstvenoj sreći, i gde se kriju razlozi što, kad razmišljam o sebi, prva stvar na koju pomislim nije staro pravilo da grbavac uvek ostaje grbavac, čak i ako je u međuvremenu naučio da hoda uspravno kao strela. Za razliku od Palike, koji je čitavog života ostao jednook, uprkos tome što na oba oka vidi solidno. Tačnije rečeno, osrednje.

*Odlomak iz romana “Ubica L.M.” Lasla Martona, preveo Marko Čudić

Oceni 5