Ivan Radovanović: “Dubrovnik”
Dubrovnik

Agresija JNA i crnogorskih dobrovoljaca: Dubrovnik u plamenu 1991.

Photo: spin/getty images

Naoružana prostota

Rat pustoši, svako ljudsko okupljanje. Svaku priču, i svaki pokušaj običnog pozdrava. Vodnik – duh svetskog rata – zastrašujuće veličanstven u svojoj prostoti, onoj koja raste, dobija na značaju, razvija se i vlada samo kada dojučerašnji konobari, mesari, poštari, prodavci svega i svačega, obuku uniformu, stave epolete i zadenu pištolj za pojas – taj vodnik, obrisao je ljude oko mene, kao gumicom.

Nisu više bili tu, nisu bili nigde. I oni, i njihova mukla tišina, i klimanje, zamakli su po okolnim uličicama, pretvorili se u kamene basamke i iste takve pločnike na kojima svaki skup iščezava, hladne i puste, ostavljajući me, zaboravljajući me, terajući me iz svojih glava i iz svog grada.

I ostali smo na keju, crno-beli, samo vodnik i ja. Jedan zgrožen, drugi nagrađen. Rat deli ono što je Veber zvao „premijom taštine”, najgorima. Deli je prostoti.

Ništa gore, a istinitije ne postoji od toga. Nagrađena, premirana prostota običnog, potčinjenog života, ona koja ceo vek provodi govoreći, zato što mora: „ Izvolite”, „Hvala” i „Molim”, ona koju niko nikada ni za šta nije pitao, koja je trpela, a ne odlučivala... ta je prostota sada naoružana, može da vlada i ubija, dobila je svoju porciju slave i moći i sada se transformiše u suštinu, svoju i svih nas. U oličenje onoga što ovaj svet nikada nije prestao da bude. Stecište slavom ovenčanih, sitnih i jadnih ubica. Onih koje isti taj svet u miru hrani zlovoljom, mržnjom, pakošću, ljubomorom, zavišću, podlošću, pokornošću i licemerjem.

Baca splačine, vrednosti i morala, čitavim armijama tih malih ljudi, spremajući ih, tako za momenat njihove stvarne veličine i nagrade. Za rat. A oni u miru halapljivo žderu, trpaju sve najgore u sebe, znajući, verujući, da će doći to njihovo vreme. I njihova počast.

Vodnik je bio upravo to. Iznenada izrasla nesreća. Iz godina u kojima je ponižen, prostodušan i lažno ljubazan, čekao svoj momentum. Svoje uzdizanje i svoju slavu. Svoj rat. Svoju premiju. Da može mirno da gazi po svima ostalima. Da bude život i smrt, zatvor i sloboda, i da, nikome, ne bude uteha.

„Rasterao si ih”, rekao sam mu.

„Ma, ko ih jebe. Ustaše. Dođi u jedan, u Kroaciju, tamo će da budu pravi, da izglasaju republiku”, doviknuo mi je I uskočio u kampanjolu.

Kada je krenuo, čitav Cavtat se sklonio pred njim. Kuće, kej, drveće, bašte restorana. Duh svetskog rata, koji čisti sve pre sobom. Bez utehe.

Po podne su nesrećne meštane vojnici s kalašnjikovima sproveli do Kroacije. Smešteni su u veliku salu, i dalje okruženi vojnicima s kalašnjikovima, pa im je neki skaredni lik, istog takvog imena, održao govor i pitao ih da li su za to da Dubrovnik ponovo bude republika. Autonomna. Van Hrvatske.

Svi su glasali za. Okruženi kalašnjikovima.

Vodnik, podignut u kampanjoli, sačekao me je ispred hotela. „A?”, pitao je, ozaren: „Šta sada kažeš?”

Oceni 5